Odluka Ustavnog suda Republike Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu A. H. zbog devetogodišnjeg trajanja upravnog postupka za restituciju imovine. Utvrđeno je da je Agencija za restituciju neopravdano odugovlačila donošenje rešenja više od pet godina, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku i dosuđena naknada.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1614/2023
16.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije i dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. H. iz Države Izrael, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. H. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Beograd u predmetu broj 46-008774/2014 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo A. H. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. H. iz Države Izrael podneo je Ustavnom sudu 10. februara 2023. godine, preko punomoćnika T. A, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u tački 1. izreke, kao i protiv presude Upravnog suda U. 6753/20 od 30. novembra 2022. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Kako se označena prava garantovana Evropskom konvencijom, sa protokolima jemče i odgovarajućim odredbama Ustava, to Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je 22. juna 2023. godine osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 33/2023 od 21. aprila 2023. godine, zbog povrede navedenih načela i prava, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe da je postupanjem organa uprave i Upravnog suda podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je predmetni postupak od podnošenja zahteva za vraćanje imovine do donošenja osporene presude trajao devet godina.

Ustavnom žalbom je, pored ostalog, predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt, utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, kao i pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, osporeni akt i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

A. H. (podnosilac ustavne žalbe) podneo je Agenciji za restituciju 12. februara 2014. godine zahtev za vraćanje stambenih objekata i zemljišta na k.p. broj … KO Stari grad, bivše vlasnice B. H, koji su oduzeti nacionalizacijom.

Podnosilac ustavne žalbe je 26. novembra 2018. godine izjavio žalbu Ministarstvu finansija zbog nedonošenja rešenja o predmetnom zahtevu.

Ministarstvo finansija je rešenjem od 1. februara 2019. godine naložilo Agenciji za restituciju – Područna jedinica Beograd da u roku od 30 dana od dana prijema rešenja donese odluku o predmetnom zahtevu. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao da je u obaveštenju Agencije za restituciju od 10. januara 2019. godine navedeno da još nije stigao izveštaj tom organu od Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda, koji se odnosi na namenu predmetne parcele na dan stupanja na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnosilac ustavne žalbe je u podnesku od 4. februara 2019. godine, upućenom Ministarstvu finansija, naveo da nisu osnovani navodi iz odgovora Agencije za restituciju od 10. januara 2019. godine i da je taj organ „imao sve uslove i svu potrebnu dokumentaciju (…) kako bi se izjasnio i doneo delimično rešenje“. Podnosilac je dalje naveo da je njegov punomoćnik podneo zahtev Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove i da je „dobijena informacija 6. decembra 2017. godine“, u kojoj je naznačeno da je predmetna parcela na dan stupanja na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju važećim planskim dokumentom bila namenjena za stanovanje i stambeno tkivo u otvorenom bloku. Po mišljenju podnosioca, postupanje Agencije za restituciju je „usmereno na odugovlačenje postupka (…) jer je podnet isti zahtev o kojem je već dobijena informacija“.

Agencija za restituciju – Područna jedinica Beograd je delimičnim rešenjem broj 46-008774/2014 od 3. jula 2019. godine odbila kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe u delu koji se odnosi na vraćanje u naturalnom obliku gradskog građevinskog zemljišta na k.p. broj … KO Stari grad (tačka 1. dispozitiva) i odredila da će se o preostalom delu zahteva koji se odnosi na obeštećenje za gradsko građevinsko zemljište na k.p. broj …. KO Stari grad, kao i objekata na toj parceli odlučiti naknadno, kada se za to steknu zakonom predviđeni uslovi (tačka 2. dispozitiva). U obrazloženju predmetnog delimičnog rešenja je navedeno: da je 27. jula 2016. godine održana usmena javna rasprava u Agenciji za restituciju; da je nakon sprovedenog postupka, uvidom u Informaciju o lokaciji za k.p. broj … KO Stari grad, izdatu od strane Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove pod brojem 350.1-5982/2018 od 16. januara 2019. godine, utvrđeno da je prema Detaljnom urbanističkom planu koji je važio na dan stupanja na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, zemljište obuhvaćeno predmetnom parcelom određeno „planom namene prostora javnom građevinskom zemljištu, javne zelene i rekreativne površine u okviru stambenog bloka“; da je taj organ, polazeći od navedenog, a imajući u vidu odredbu člana 22. stav 3. navedenog zakona, našao da predmetna parcela nije podobna za naturalnu restituciju.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv tog rešenja izjavio žalbu 10. septembra 2019. godine, u kojoj je naveo: da je prvostepeni organ „potpuno zanemario“ dopis Gradske uprave grada Beograda – Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove od 6. decembra 2017. godine, „kojim je utvrđena osnovna namena zone u okviru koje se nalazi predmetna parcela“; da je u tom dopisu navedeno da je, prema Generalnom planu Beograda 2021. godine („Službeni list grada Beograda“, br. 27/03, 25/05 i 63/09), predmetna parcela bila namenjena za stanovanje i stambeno tkivo u otvorenom bloku; da navedeni dopis „predstavlja javnu ispravu, pa je nesporno da se njegova dokazna snaga pretpostavlja“. U žalbi je, takođe, ukazano na odredbe Zakona o planiranju i izgradnji kojima su definisani pojmovi: površina javne namene, stambeni blok i zemljište u javnom korišćenju.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01364/2018-13 od 30. januara 2020. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv predmetnog delimičnog rešenja Agencije za restituciju. Drugostepeni organ je, pored ostalog, konstatovao da je uvidom u informaciju o lokaciji za k.p. broj … KO Stari grad, izdatu od strane Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove pod brojem 350.1-3541/2016 od 15. jula 2016. godine utvrđeno da se ta parcela nalazi u okviru bloka 15, podzona C1 – stanovanje u otvorenom bloku u okviru javnih zelenih površina, a da je planski osnov za tu parcelu Plan detaljne regulacije za područje između ulica: Francuske, Cara Dušana, Tadeuša Košćuška i postojeće pruge na Dorćolu, opština Stari grad. Prema stanovištu tog organa, informacije o lokaciji za predmetnu parcelu od 15. jula 2016 i 16. januara 2019. godine imaju jaču dokaznu snagu od dopisa Gradske uprave grada Beograda – Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove od 6. decembra 2017. godine. Imajući u vidu da je planskim aktom važećim na dan stupanja na snagu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predmetno zemljište određeno kao javna zelena i rekreativna površina u okviru otvorenog bloka, te da se, prema dostavljenoj dokumentaciji, koristi za tu svrhu, Ministarstvo je ocenilo da je neosnovan zahtev za vraćanje tog zemljišta.

Podnosilac ustavne žalbe je 23. marta 2020. godine podneo tužbu Upravnom sudu protiv navedenog rešenja Ministarstva finansija, u kojoj je izneo svoje tvrdnje o dokaznoj snazi akata dostavljenih u toku predmetnog postupka.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 6753/20 od 30. novembra 2022. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe, iz razloga navedenih u pobijanom rešenju.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 33/2023 od 21. aprila 2023. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U. 6753/20 od 30. novembra 2022. godine, jer u upravnom postupku nije bila isključena žalba, Upravni sud nije odlučivao u punoj jurisdikciji, a zahtev za preispitivanje sudske odluke nije predviđen zakonom u toj upravnoj stvari.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da je osporeni postupak započeo 12. februara 2014. godine, podnošenjem zahteva podnosioca Agenciji za restituciju, a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 6753/20 od 30. novembra 2022. godine.

Činjenica da je osporeni postupak trajao nepunih devet godina, sama za sebe, može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave i suda pred kojima je vođen postupak, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni upravni postupak nije bio složen, ni u pogledu činjeničnih ni pravnih pitanja.

Ocenjujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je on imao značajan pravni i materijalni interes da se u razumnom roku odluči o njegovom zahtevu za vraćanje oduzete imovine.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ odluku o predmetnom zahtevu doneo pet godina i tri meseca po proteku zakonom propisanog roka, a da je odlučivanje drugostepenog organa o žalbi podnosioca trajalo samo dva meseca duže od propisanog roka. Predmetni upravni spor je okončan za dve godine i osam meseci. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni organ prevashodno odgovoran za dugo trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on delimično doprineo trajanju osporenog postupka, time što je žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa po njegovom zahtevu izjavio posle četiri godine i sedam meseci, iako je to pravno sredstvo mogao da koristi po isteku dva meseca od podnošenja zahteva, a potom, eventualno tužbu zbog ćutanja uprave.

Ustavni sud je, međutim, polazeći od navedenog, a posebno imajući u vidu da predmetnim delimičnim rešenjem nije odlučeno o zahtevu za obeštećenje za oduzetu imovinu, našao da je u predmetnom upravnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede označenog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ustavnom žalbom je, takođe, osporena presuda Upravnog suda U. 6753/20 od 30. novembra 2022. godine, a u prilog tvrdnji o povredi označenih načela i prava navedeno je: da nijedan odgovor dobijen od nadležnih organa „nije sadržavao važeći urbanistički plan iz 2011. godine, sa grafičkim prikazom tada važećeg plana i tekstualnim delom plana“, saglasno odredbama Zakona o planiranju i izgradnji; da je o zahtevu odlučeno „bez tog krucijalnog dokaza“, iako je Agencija za restituciju bila u obavezi da po službenoj dužnosti pribavi planski dokument, budući da grafički i tekstualni deo predstavljaju nedeljivu celinu; da „nisu dobijeni podaci o tome kako je utvrđena javna namena predmetne parcele, gde su regulacione linije i sl“.

Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi, jer te navode podnosilac nije isticao u žalbi izjavljenoj protiv predmetnog delimičnog rešenja Agencije za restituciju, ni u tužbi podnetoj protiv konačnog rešenja Ministarstva finansija. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se podnosilac ustavne žalbe ne može u postupku pred Ustavnim sudom pozivati na određene dokaze, saznanja, propuste suda, ili isticati određene navode ukoliko na njih nije ukazao u postupku po žalbi, odnosno tužbi koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi, kada je imao takvu mogućnost. Sud dodatno ukazuje na to da je podnosilac ustavne žalbe u podnesku upućenom Ministarstvu finansija 4. februara 2019. godine istakao da prvostepeni organ odugovlači postupak i da je „imao sve uslove i svu potrebnu dokumentaciju (…) kako bi se izjasnio i doneo delimično rešenje“.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 33/2023 od 21. aprila 2023. godine, Ustavni sud je, polazeći od navedene odredbe člana 170. Ustava, utvrdio da osporeno rešenje sadrži dovoljno argumentovano obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava – Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09).

Po oceni Ustavnog suda, tvrdnja podnosioca da je Vrhovni kasacioni sud „kumulirao dva uslova za podnošenje zahteva – da je upravnom postupku bila isključena žalba i da je sud odlučivao u punoj jurisdikciji“ nema činjeničnog utemeljenja, budući da je osporenim rešenjem zahtev za preispitivanje sudske odluke odbačen jer nije ispunjen bilo koji od tri alternativno predviđena uslova za njegovo podnošenje.

Navodi ustavne žalbe da je osporena presuda Upravnog suda doneta u sporu pune jurisdikcije, po nalaženju Suda, se zasnivaju na pogrešnom uverenju podnosioca da je svaka meritorna odluka o tužbi istovremeno presuda doneta u sporu pune jurisdikcije. Sud je konstatovao da Upravni sud, saglasno odredbi člana 43. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, može odlučivati u sporu pune jurisdikcije kada nađe da osporeni upravni akt treba poništiti, a priroda stvari i utvrđeno činjenično stanje pružaju pouzdan osnov za donošenje presude. Iz navedene odredbe zakona proizlazi da je pretpostavka za odlučivanje u sporu pune jurisdikcije, ocena suda da pobijani upravni akt treba poništiti, što osporenom presudom nije učinjeno. Ustavni sud je imao u vidu da je odredbom člana 34. stav 2. navedenog zakona, na koju se pozvao Upravni sud, propisano da je rasprava obavezna ne samo ako je u upravnom postupku učestvovalo dve ili više stranaka sa suprotnim interesima, već i kada sud utvrđuje činjenično stanje radi rešavanja u punoj jurisdikciji. Međutim, u predmetnom upravnom sporu javna rasprava je održana jer je u upravnom postupku učestvovalo više stranaka sa suprotnim interesima, što je i navedeno u obrazloženju osporene presude.

Ustavni sud je, polazeći od navedenog, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda Republike Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti