Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga
Kratak pregled
Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Opštinskog i Višeg suda u Užicu. Navodi o pogrešnoj primeni prava i pristrasnosti ocenjeni su kao izraz nezadovoljstva ishodom, a ne kao ustavnopravni razlozi. Trajanje postupka ocenjeno je kao razumno.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Kuzeljević iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. maja 2010. godine, doneo je:
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Vere Kuzeljević izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Užicu P. 257/08 od 17. septembra 2009. godine i presude Višeg suda u Užicu Gž. 201/10 od 17. februara 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Vera Kuzeljević iz Užica podnela je Ustavnom sudu 17. marta 2010. godine ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava Republike Srbije.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. Iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije Ustavni sud je utvrdio da je po tužbi podnositeljke ustavne žalbe od 5. marta 2008. godine vođen parnični postupak pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 257/08, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Višeg suda u Užicu Gž. 201/10 od 17. februara 2010. godine kojom je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđena osporena presuda Opštinskog suda u Užicu P. 257/08 od 17. septembra 2009. godine u ožalbenom stavu tri i četiri izreke.
4. Podnositeljka ustavne žalbe ističe povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1, prava na jednaku zaštitu prava člana 36. stav 1. i prava na rad iz člana 60. st. 1. i 4. Ustava, pri čemu je evidentno da povrede prava iz čl. 36. i 60. Ustava zasniva na povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava.
U vezi pozivanja na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se povreda navedenog prava obrazlaže pristrasnošću suda, pogrešnom primenom materijalnog prava i suđenjem u nerazumnom roku. Ustavni sud ističe da pogrešna primena materijalnog prava može da bude predmet povrede Ustavom zajemečenog prava na pravično suđenje, ali da u konkretnom slučaju ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge na kojima bi se ove tvrdnje zasnivale, već podnositeljka ustavne žalbe svoju tvrdnju o pogrešnoj primeni materijalnog prava zasniva na njenom opštem subjektivnom mišljenju da je Opštinski sud u Užicu zauzeo pravni stav o naplati pruženih advokatskih usluga koji je nezakonit, a koji je potvrđen od strane Okružnog suda u Užicu, pri čemu podnosteljka ustavne žalbe ne daje konkretne razloge o pogrešnoj primeni materijalnog prava, niti za to prilaže odgovarajuće dokaze. Takođe, povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava vidi i "u pogrešnoj primeni dostavljenih dokaza", jer su, po njenom mišljenju, postupajući sudovi pogrešno tumačili izvedene dokaze, kao i materijalno pravo. Konačno, povredu označenog prava obrazlaže i time što prvostepeni sud nije prihvatio njen predlog da se više parničnih postupaka spoji. Ustavni sud ocenjuje da se zbog iznetih razloga može tražiti ocena zakonitosti osporenih akata, ali se oni ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima na kojima mogu da se temelje tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Kako na istim razlozima podnositeljka ustavne žalbe zasniva i navod o pristrasnosti suda, to je Ustavni sud ocenio da su oni izraz subjektivnog stanovišta podnositeljke ustavne žalbe, nezadovoljne ishodom vođenih parničnih postupaka u pogledu visine dosuđenih naknada za izvršene advokatske usluge.
Takođe, ni razloge navedene u prilog tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud ne može da prihvati, s obzirom na činjenicu da je parnični postupak koji je predmet ove ustavne žalbe pokrenut tužbom od 5. marta 2008. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Užicu Gž. 201/10 od 17. februara 2010. godine, koja je dostavljena podnositeljki 25. februara 2010. godine, dakle nakon manje od dve godine.
Na osnovu navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi, te je stoga ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić