Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog prekomernog trajanja parničnog postupka za utvrđenje ništavosti ugovora, koji traje preko dvanaest godina. Sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, nalaže hitno okončanje postupka i dosuđuje naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47827/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M. iz B. je 12. aprila 2011. godine, preko punomoćnika P. F, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47827/10.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 27. decembra 2001. godine; da parnica teče bez izgleda da se uskoro okonča; da je očigledno da je u dosadašnjem toku postupka povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu velike vremenske razmake između preduzimanja pojedinih procesnih radnji, neopravdano prekidanje postupka, promene postupajućih sudija, odobravanje ponovnog veštačenja posle više godina, kao i činjenicu da tužena ima dva punomoćnika iz reda advokata, koji preduzimaju samostalne radnje i podnose "duplirane podneske", što sve dodatno usporava postupak; da podnositeljka svojim postupanjem nije doprinela odugovlačenju postupka, s obzirom na to da nije izostajala sa ročišta i da je na sve naloge suda odgovarala u razumnim rokovima.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je u predmetnoj parnici povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, prizna joj pravo na primerenu naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava, naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se osporeni postupak okončao u najkraćem mogućem roku i odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47827/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. decembra 2001. godine, u svojstvu tužioca, podnela Prvom opštinskom sudu Beogradu tužbu protiv tuženih M. M. i M. B, oboje iz B, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji. Predmet je dobio broj P. 10243/01.

Tuženi M. B. je odgovor na tužbu dostavio 16. aprila 2002. godine. Pripremno ročište održano je 18. aprila 2002. godine, a prvo ročište za glavnu raspravu 2. jula 2002. godine. Na ročištu održanom 25. oktobra 2002. godine određeno je izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem, preko veštaka – neuropsihijatra. U nalazu i mišljenju od 18. decembra 2002. godine, veštak - neuropsihijatar S.N. konstatovao je da tuženi M. B. u vreme zaključenja osporenog ugovora nije bio sposoban za rasuđivanje. Postupajući po primedbama tuženih, imenovani veštak je 13. maja 2003. godine dostavio dopunu nalaza i mišljenja. Radi izjašnjenja parničnih stranaka o dopuni veštačenja, ročište zakazano za 14. maj 2003. godine je odloženo, a na narednom ročištu je izveden dokaz saslušanjem veštaka. Na istom ročištu sud je na predlog punomoćnika tuženih odredio novo veštačenje preko Sudsko-medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Beogradu (u daljem tekstu: SMO).

Podneskom od 13. oktobra 2003. godine, punomoćnik tužioca je obavestio sud da je tuženi M. B. preminuo, te je kao njegove pravne sledbenike označio suprugu J. B. i kćer N. K. Zbog ove činjenice, ročište zakazano za 14. oktobar 2003. godine nije održano. Naredno ročište određeno za 26. novembar 2003. godine nije održano, jer je novooznačena tužena J. B. promenila adresu stanovanja, iz kog razloga joj poziv za ročište nije mogao biti uručen. Podneskom od 26. novembra 2003. godine, tužena N. K. je predložila prekid postupka do okončanja ostavinskog postupka iza smrti pok. M. B. Podneskom od istog datuma, punomoćnik tužilje je preinačio tužbu tužilje, postavivši i tužbeni zahtev kojim traži iseljenje tužene M. M. iz spornog stana. Podnescima od 15. marta i 23. aprila 2004. godine, tužena J. B. je istakla da priznaje tužbeni zahtev tužilje i predložila je da se parnica što pre okonča. U periodu do prvog presuđenja, sud je zakazao još tri ročišta za glavnu raspravu (15. marta, 15. aprila i 10. juna 2004. godine), od kojih dva nisu održana, jedno radi izjašnjenja o novim podnescima stranaka, a drugo na molbu punomoćnika tužene M. M. Na ročištu održanom 10. juna 2004. godine sud je najpre stavio van snage rešenje o izvođenju dokaza medicinskim veštačenjem preko SMO, a potom je glavnu raspravu zaključio.

Presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10243/01 od 10. juna 2004. godine sadržala je u sebi presudu na osnovu priznanja, kojom je tužbeni zahtev tužilje u celini usvojen prema tuženoj J. B, kao i presudu kojom je tužbeni zahtev usvojen prema tuženima M. M. i N. K. Istom presudom odbijen je predlog tužene N . K. kojim je tražila da se postupak u ovoj pravnoj stvari prekine. Ova presuda je punomoćniku tužilje uručena 22. novembra 2004. godine, punomoćniku tužene M. M. 23. novembra 2004. godine, a punomoćniku tužene J. B. 1. decembra 2004. godine. U spisima parničnog predmeta nema dokaza o uručenju navedene presude punomoćniku tužene N. K.

Žalbu protiv ove presude izjavile su tužene M. M. i N. K. Spisi su na žalbeni postupak prosleđeni 3. februara 2005. godine. Rešenjem Gž. 1254/ 05 od 30. novembra 2005. godine Okružni sud u Beogradu je spise vratio Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi dopune postupka, tačnije radi dostavljanja žalbe tužene N . K. tužilji na odgovor. Nakon otklanjanja ovog procesnog nedostatka, spisi parničnog predmeta su ponovo prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu, u februaru 2006. godine. Žalbeni postupak trajao je do 19. jula 2006. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž.1628/06 od 21. juna 2006. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 10243/01 od 10. juna 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 6482/06. Na ročištu održanom 5. oktobra 2006. godine određeno je izvođenje dokaza uvidom u spise ostavinskog predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 5141/03, u postupku raspravljanja zaostavštine iza smrti pok. M. B. Punomoćnik tužene M. M. je na ročištu održanom 23. novembra 2006. godine predao protivtužbu, radi vraćanja kupoprodajne cene isplaćene po osnovu osporenog ugovora. Postupak po protivtužbi spojen je postupku u ovoj pravnoj stvari na narednom ročištu, na kome je tužilji naloženo da dostavi odgovor na protivtužbu. Ročište zakazano za 13. februar 2007. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a na ročištu održanom 21. februara 2007. godine punomoćnik tužilje je predložio saslušanje tužilje, kao parnične stranke, punomoćnik tužene M. M. određivanje novog medicinskog veštačenja, a punomoćnik tužene N. K. prekid postupka do okončanja ostavinskog postupka iza smrti pok. M. B. Radi odlučivanja o navedenim predlozima, sud je glavnu raspravu odložio na neodređeno vreme. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6482/06 od 3. septembra 2007. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza smrti pok. M . B, u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu O. 5141/03. Ovo rešenje je punomoćnicima tužilje i tužene J. B. uručeno 9. oktobra 2007. godine, punomoćniku tužene M. M. 5. oktobra 2007. godine i punomoćniku tužene N. K. 17. oktobra 2007. godine.

Po žalbama tužilje i tužene N. K. izjavljenim protiv navedenog rešenja, Okružni sud u Beogradu je postupao u periodu od kraja decembra 2007. godine do 18. maja 2009. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 16324/07 od 15. aprila 2009. godine ukinuto je rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6482/06 od 3. septembra 2007. godine, sa obrazloženjem da u konkretnom slučaju nije bilo mesta prekidu postupka, jer po pravilima o univerzalnoj sukcesiji tužene J. B. i N. K. su u momentu delacije pok. M. B. stupile u sva njegova prava i obaveze.

Nakon vraćanja na ponovni postupak predmet je dobio broj P. 8793/09. Podneskom od 27. oktobra 2009. godine punomoćnik tužene J. B. je obavestio sud da je ova tužena preminula. Zbog ove činjenice, ročište zakazano za 25. novembar 2009. godine nije održano, a punomoćniku tužilje je naloženo da dostavi izvod iz matične knjige umrlih za tuženu J. B. Po uspostavljanju nove pravosudne mreže, koja je stupila na snagu 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu i dobio broj P. 47827/10. Prvo ročište pred novim sudom zakazano je za 21. april 2010. godine, ali isto nije održano zbog neurednog pozivanja tužene N. K. Na ročištu održanom 31. maja 2010. godine punomoćniku tužilje je naloženo da precizira tužbu u delu koji se odnosi na iseljenje tužene M. M. iz predmetnog stana. Sledeće ročište zakazano je tek za 11. februar 2011. godine i na ovom ročištu sud je održao na snazi rešenje o izvođenju dokaza medicinskim veštačenje preko SMO, koje je 10. juna 2004. godine stavljeno van snage. SMO je nalaz i mišljenje dostavio 28. decembra 2011. godine, a dopunu 8. marta 2012. godine. SMO je u okviru obavljenog veštačenja konstatovao da je pok. M. B. u momentu zaključenja osporenog ugovora bio sposoban za rasuđivanje.

Rešenjem P. 47827/10 od 26. septembra 2012. godine sud je obavezao tužilju da u sudski depozit uplati iznos od 800.000 dinara, na ime tzv. aktorske kaucije, a po zahtevu tužene N. K. Tužilja je protiv ovog rešenja izjavila žalbu.

Imajući u vidu oprečnost između mišljenja ranije angažovanog veštaka S.N. i mišljenja SMO, sud je na ročištu održanom 3. decembra 2012. godine odredio saslušanje veštaka S.N. i predsednika SMO, koje je izvedeno na ročištu održanom 19. februara 2013. godine. Na ovom ročištu glavna rasprava je zaključena. U narednom periodu, sud je tužilji uputio pet dopisa (4. marta, 18. marta, 28. juna, 1. oktobra i 4. decembra 2013. godine), u kojima je zahtevao da tužilja na ime pristupa predsednika SMO na glavnu raspravu uplati u depozit suda određeni novčani iznos. U međuvremenu, sud je rešenjem od 18. marta 2013. godine ponovo otvorio glavnu raspravu, kako bi spise parničnog predmeta prosledio Višem sudu u Beogradu, radi odlučivanja po žalbi tužilje izjavljenoj protiv rešenja o određivanju aktorske kaucije. Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7502/13 od 5. juna 2013. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47827/10 od 26. septembra 2012. godine. Spisi parničnog predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 25. juna 2013. godine. Traženi novčani iznos na ime troškova predsednika SMO uplatila je tužena N. K, a nakon toga sud je na ročištu održanom 25. decembra 2013. godine glavnu raspravu zaključio.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47827/10 od 26. decembra 2013. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužilje kao neosnovani, dok je protivtužba tužene M. M. odbačena zbog nepostojanja pravnog interesa. Ova presuda je punomoćniku tužene M. M. uručena 9. januara 2014. godine, a punomoćniku tužene N. K. 3. januara 2014. godine. Punomoćniku tužilje je 23. januara 2014. godine ponovljena dostava navedene presude i u spisima još uvek nema dokaza o uručenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04 , 111/09 i 53/13 – Odluka US), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 27. decembra 2001. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogr adu i da još uvek nije okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa nadalje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica traje dvanaest godina i jedan mesec, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je odlučivano o dva tužbena i jednom protivtužbenom zahtevu. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sporna pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ne može da predstavlja opravdanje za četrnaestogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe ima legitiman interes da sud o njenim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ona nije doprinela produžavanju trajanja parničnog postupka .

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo neefikasno postupanje najpre Prvog opštinskog suda u Beogradu, a potom i Prvog osnovnog suda u Beogradu. Kada je reč o Prvom opštinskom sudu u Beogradu, Ustavni sud je imao u vidu: da je presuda P. 10243/01 od 10. juna 2004. godine pismeno izrađena nakon pet i po meseci od dana njenog donošenja, čime je znatno prekoračen zakonom propisani rok; da su spisi parničnog predmeta Okružnom sudu u Beogradu, na postupak po žalbi protiv navedene presude, prosleđeni pre nego što je žalba tužene N. K. uručena podnositeljki, što je uslovilo dodatno prolongiranje drugostepenog postupka; da je o predlogu za prekid postupka odlučivano šest i po meseci, odnosno u periodu od 21. februara do 3. septembra 2007. godine, za koje vreme nije preduzeta nijedna procesna radnja; da je rešenje o prekidu postupka strankama dostavljeno nakon mesec i više dana od dana njegovog donošenja; da po oceni Okružnog suda u Beogradu, za prekid postupka nisu bili ispunjeni zakonski uslovi, što znači da je postupak i u tom smislu nepotrebno produžavan. Ustavni sud konstatuje i nedopustivo dugo trajanje drugostepenog postupka po žalbama izjavljenim protiv navedenog rešenja o prekidu postupka, imajući u vidu da se radilo o procesnoj odluci.

Neefikasnost Prvog osnovnog suda u Beogradu se, po mišljenju Ustavnog suda, ogledala u sledećem: da u periodu od 31. maja 2010. godine do 11. februara 2011. godine nije zakazivao ročišta, niti je preduzeo neku procesnu radnju; da je nakon sedam godina konvalidirao rešenje o izvođenju dokaza novim medicinskim veštačenjem, koje je van snage stavljeno još 10. juna 2004. godine; da je nakon ponovnog određivanja veštačenja, ročište za glavnu raspravu zakazao nakon jedne godine i osam meseci; da je glavnu raspravu zaključio 18. marta 2013. godine, a da, prethodno, drugostepenom sudu nije dostavio spis radi odlučivanja o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv rešenja od 26. septembra 2012. godine; da se u periodu od februara do decembra 2013. godine ovaj sud isključivo bavio pozivanjem podnositeljke da u depozit suda uplati troškove veštačenja, odnosno troškove za pristup predsednika SMO na ročište.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47827/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u izreci.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti