Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Sud je ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Albića iz Brze Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Albića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kladovu u predmetu P.119/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Jovana Albića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P. 119/07 od 27. marta 2007. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 1122/07 od 4. decembra 2008. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Albić iz Brze Palanke je 3. februara 2009. godine, preko punomoćnika Zrinke Firulović, advokata iz Kladova, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kladovu P. 119/07 od 27. marta 2007. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 1122/07 od 4. decembra 2008. godine.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su osporene presude „nezakonite i nepravilne“ i da je njima podnosiocu ustavne žalbe povređeno „osnovno ustavno pravo ... a to je pravo svojine i državine“, kao i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je suđenje trajalo više od deset godina. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je u predmetnom parničnom postupku tužba radi utvrđivanja prava svojine podneta 1998. godine, da su u toku postupka donete tri prvostepene presude, da je drugostepeni sud dva puta ukidao prvostepene presude, te da je postupak pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 1122/07 od 4. decembra 2008. godine. Prema navodima podnosioca, postupajući sudovi su povredili njegovo ustavno i zakonsko pravo, i to „pravo svojine i državine“ na predmetnom zemljištu, na taj način što nisu sudili „po zakonu i pravdi i nisu postupili po Zakonu o parničnom postupku, te dokaze nisu savesno cenili i pogrešno su primenili materijalno pravo i Zakon o prometu nepokretnosti“. Takođe, podnosilac je naveo da je on to sve istakao u žalbi protiv osporene prvostepene odluke, ali da drugostepeni sud nije „detaljno razmotrio žalbu i nije postupao u skladu sa članom 372. ZPP“. Naime, podnosilac je istakao da sudovi „neistinito prikazuju činjenice“, navodeći da su sudovi u postupku pogrešno utvrdili da postoji ugovor o prodaji predmetnog zemljišta, kao i da tužioci nikada nisu bili u državini tog zemljišta, niti imaju pravni osnov za sticanje svojine. Iz navedenih razloga, podnosilac smatra da su postupajući sudovi u predmetnom parničnom postupku „izvršili brojne propuste i nepravilnosti“, te predlaže da Ustavni sud poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Opštinskog suda u Kladovu P. 119/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Jovica Pandurović i Zora Kon Pandurović podneli su 3. jula 1998. godine Opštinskom sudu u Kladovu tužbu protiv Jovana Albića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na predmetnoj kući i placu, sa predlogom za izdavanje privremene mere. Povodom podnete tužbe formiran je u Opštinskom sudu u Kladovu predmet P. 425/98.

Rešenjem Opštinskog suda u Kladovu P. 425/98 od 15. jula 1998. godine usvojena je predložena privremena mera.

U toku postupka pred prvostepenim sudom održano je osam ročišta za glavnu raspravu (3. avgusta i 3. novembra 1998. godine, 2. septembra 1999. godine, 11. maja, 17. jula, 7. septembra i 8. decembra 2000. godine i 9. maja 2001. godine), dok tri zakazana ročišta nisu održana, i to ročište od 1. novembra 2000. godine, zbog nedolaska uredno pozvanih svedoka, ročišta od 6. februara 2001. godine na zahtev punomoćnika tuženog i ročište od 13. marta 2001. godine, iz razloga što poziv za ročište nije uručen svedoku.

Opštinski sud u Kladovu doneo je 9. maja 2001. godine presudu P. 425/98, kojom je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Pismeni otpravak presude dostavljen je strankama u postupku 15. januara 2003. godine. Protiv navedene prvostepene presude tužioci su podneli žalbu 30. januara 2003. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Negotinu Gž. 220/03 od 14. aprila 2003. godine ukinuta je provostepena presuda Opštinskog suda u Kladovu P. 425/98 od 9. maja 2001. godine i vraćeni su spisi predmeta prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Kladovu vodio pod brojem P. 258/03, održano je sedam ročišta za glavnu raspravu (15. jula i 27. avgusta 2003. godine, 14. juna, 9. novembra i 28. decembra 2004. godine, 29. marta i 18. jula 2005. godine), dok dva ročišta nisu održana, i to ročišta od 23. i 26. avgusta 2004. godine, zbog bolesti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 14. juna 2004. godine određeno je da se za ročište zakazano za 23. avgust 2004. godine pozovu tužilac i tuženi radi saslušanja parničnih stranaka. Međutim, to ročište na kome su stranke pristupile, kao i sledeće odloženo je zbog bolesti postupajućeg sudije, da bi izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka bilo sprovedeno tek na ročištu održanom 18. jula 2005. godine. U međuvremenu sud je održavao ročišta, na kojima je uglavnom samo konstatovano da tužilac ostaje kod tužbenog zahteva, a da tuženi osporava tužbeni zahtev, pri čemu se punomoćnik tuženog više puta izjasnio o tome da će tuženi biti u zemlji tek u julu, odnosno avgustu 2005. godine. Pored toga, na ročištu održanom 29. marta 2005. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na predmetnu kuću, s obzirom na to da ona više ne postoji.

Opštinski sud u Kladovu doneo je 18. jula 2005. godine presudu P. 258/03, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da 1/3 predmetne kuće i placa predstavljaju zaostavštinu pokojnog Aleksandra Pandurovića, pa je tuženi obavezan da to pravo prizna tužiocima, dok je u stavu drugom izreke usvojen tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno je da su tužioci vlasnici 2/3 predmetne kuće i placa, te je tuženi obavezan da to prvo prizna tužiocima. Pismeni otpravak presude dostavljen je tuženom 28. novembra 2005. godine. Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 13. decembra 2005. godine.

Okružni sud u Negotinu doneo je 28. decembra 2006. godine rešenje, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Kladovu P. 258/03 od 18. jula 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je ožalbenom presudom, pored prava svojine na predmetnom placu, odlučeno i o pravu svojine na kući, iako su tužioci na ročištu održanom 29. marta 2005. godine povukli tužbu u odnosu na kuću, te da je na taj način prvostepeni sud prekoračio granice tužbenog zahteva; da je u istoj pravnoj stvari drugostepeni sud svojim rešenjem Gž. 220/03 od 14. aprila 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu i iz razloga što je prvostepeni sud i tada odlučio o pravu svojine na kući, iako je bilo utvrđeno da na predmetnom placu ista ne postoji, zbog čega je drugostepeni sud ocenio da je ožalbena presuda protivrečna sa sadržinom spisa, a što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka.

U drugom ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, nakon dva održana ročišta (19. i 27. marta 2007. godine), Opštinski sud u Kladovu doneo je 27. marta 2007. godine osporenu presudu P. 119/07. U stavu prvom izreke presude sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da 1/3 predmetnog placa predstavlja zaostavštinu pokojnog Aleksandra Pandurovića, te je tuženi obavezan da to pravo prizna tužiocima i preda nepokretnosti u državinu, dok je u stavu drugom izreke usvojen tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno je da su tužioci vlasnici 2/3 predmetnog placa, pa je tuženi obavezan da i to pravo prizna tužiocima i preda nepokretnost u državinu. Stavom trećim izreke navedene presude obavezan je tuženi da „tuženicima“ na ime parničnih troškova isplati označeni iznos. Pismeni otpravak presude dostavljen je tuženom 13. jula 2007. godine. Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 27. jula 2007. godine.

Okružni sud u Negotinu doneo je 22. oktobra 2007. godine rešenje Gž.808/07 kojim je vratio spise predmeta P. 119/07 Opštinskom sudu u Kladovu, radi ispravke očigledne omaške u pisanju u stavu trećem izreke pobijane presude.

Rešenjem Opštinskog suda u Kladovu P. 119/07 od 29. oktobra 2007. godine ispravljena je presuda P. 119/07 od 27. marta 2007. godine u stavu trećem izreke, tako što umesto postojećeg teksta, treba da stoji „Obavezuje se tuženi da tužiocima na ime parničnih troškova isplati ...“.

Osporenom presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 1122/07 od 4. decembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Kladovu P. 119/07 od 27. marta 2007. godine, ispravljena rešenjem istog suda P. 119/07 od 29. oktobra 2007. godine. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku, te je našao da je žalba neosnovana; da u sprovedenom postupku pred prvostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje sud pazi po službenoj dužnosti u smislu člana 372. stav 2. istog zakona; da je u sprovedenom prvostepenom postupku utvrđeno da je Aleksandar Pandurović, koji je preminuo 13. februara 1993. godine, a koji je bio otac tužiocu i suprug tužilji, zaključio sa ocem tuženog, sada pok. Dragoslavom Albićem, ugovor o kupoprodaji spornog placa, na kome je u to vreme bila i stambena zgrada, koja više ne postoji; da je prvostepeni sud pravilno ocenio da navedeni ugovor sadrži elemente ugovora o kupoprodaji i da među strankama nije sporan predmet ugovora; da potpisi ugovornih strana na navedenom ugovoru nisu overeni od strane suda, kako je to bilo propisano odredbom člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti koji je važio u vreme zaključenje ugovora, ali da je osporeni ugovor zaključen u pismenom obliku, da je ispunjen u celini, da nije povrđeno pravo preče kupovine, niti je povređen drugi društveni interes, tako da su se stekli uslovi iz stava 4. navednog člana Zakona da se prizna pravno dejstvo takvog ugovora o prometu nepokretnosti; da tuženi u žalbi ponavlja činjenicu da sporni ugovor nije potpisan od strane kupca, ali je ta činjenica pravilno ocenjena od strane prvostepenog suda, kako je prethodno navedeno. Nalazeći da je pobijana presuda zasnovana na pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primeni materijalnog prava, drugostepeni sud je ocenio da je žalba neosnovana, te je, na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci. Pismeni otpravak presude dostavljen je tuženom 13. januara 2009. godine. Protiv navedene presude tuženi je izjavio reviziju 29. januar 2009. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 702/09 od 16. aprila 2009. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 1122/07 od 4. decembra 2008. godine.

4. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini poziva na povredu prava na pravično suđenje, koje je, po njegovom mišljenju, dovelo i do povrede prava na imovinu.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Važećim Zakonom o parničnom postupku(„Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen više od osam godina, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 8. jula 1998. godine, kada je protiv podnosioca ustavne žalbe podneta tužba Opštinskom sudu u Kladovu, do 13. januara 2009. godine, kada je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena presuda Okružnog suda u Negotin Gž. 1122/07 od 4. decembra 2008. godine, kojom je predmetni postupak pravnosnažno okončan.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pred nadležnim sudovima trajao više od deset godina. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka treba poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, te da se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaj raspravljanog prava za podnosioce ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanja sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo postupanje prvostepenog suda. Naime, ne samo da je Opštinski sud u Kladovu tokom prvostepenog postupka u više navrata ispoljio neefikasnost u postupanju u pogledu zakazivanja i održavanja ročišta, kao i dostavljanja pismenog otpravka presude (npr. presuda od 9. maja 2001. godine dostavljena je strankama nakon godinu dana i sedam meseci), već su oba puta prvostepene presude ukidane, pored ostalog, i iz razloga što je prvostepeni sud odlučivao o pravu svojine na stambenom objektu, za koji je u toku postupka utvrđeno da više ne postoji, a u odnosu na koji su čak i tužioci povukli tužbu za utvrđenje prava svojine u drugom ponovnom postupku pred prvostepenim sudom.

Takođe, u prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govori i to da su u postupku donete tri prvostepene presude, od kojih su dve bile ukinute od strane drugostepenog suda i vraćene prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari, kao ni delimični doprinos podnosioca trajanju postupka (jedno ročište je bilo odloženo na zahtev punomoćnika tuženog, dok tuženi u određenom periodu nije pristupao ročištima, na kojima je trebalo da bude saslušan kao stranka), ne mogu opravdati trajanje postupka u periodu dužem od deset godina. Pri tome je Ustavni sud cenio da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja, jer se radi o sporu radi utvrđivanja prava svojine na nepokretnosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenim presudama Opštinskog suda u Kladovu i Okružnog suda u Negotinu povređena prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi na to ukazivali.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, u suštini osporava prvostepenu i drugostepenu presudu zbog nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja u predmetnom parničnom postupku i traži da se ispita zakonitost osporenih presuda, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da su mu postupajući sudovi uskratili neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da su se postupajući sudovi u osporenim presudama pozvali na odredbe merodavnih propisa na kojima su zasnovali svoj pravni stav o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva i da su dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje odluke.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu, već da se u suštini od Ustavnog suda traži da postupa kao viši sud tako što će ispitati pravilnost i zakonitost osporenih presuda. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti