Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u složenom imovinskom sporu koji je za podnosioca trajao 19 godina i sedam meseci. Dosuđena je naknada nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Perice Jezikovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Perice Jezikovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2656/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. Perica Jeziković iz Leskovca je 12. januara 2011. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2656/06.

U ustavnoj žalbi podnosilac ističe da navedeni parnični postupak, koji je započet podnošenjem tužbe 25. februara 1987. godine, protiv oca podnosioca ustavne žalbe, pred Opštinskim sudom u Leskovcu, uz preinačenje tužbe 1991. godine i protiv podnosioca ustavne žalbe, nije okončan u razumnom roku jer je drugostepena presuda Apelacionog suda u Nišu Gž.1056/10, kojom je pravnosnažno okončana parnica, doneta tek 14. decembra 2010. godine. Pritom, podnosilac ukazuje na neažurno postupanje prvostepenog suda koji je tek posle više od 20 godina prvi put odlučio u ovoj pravnoj stvari, da bi, zatim drugostepenom sudu trebalo skoro tri godine da donese odluku kojom će se pravnosnažno okončati ovaj spor. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i podnosiocu naknadi štetu, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, pribavio odgovor Osnovnog suda u Leskovcu VIII Su. 2011/340 od 16. septembra 2011. godine, te izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 2656/06 (ranije P. 691/87 i P. 937/93, P. 1113/03 i P. 5624/05) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Protiv Branka Jezikovića iz Leskovca, oca podnosioca ustavne žalbe, podneta je 3. marta 1987. godine tužba tužilaca Stojane Stojičić, Ljubomira Stojičevića i Spase Stojičevića, svih iz Leskovaca, radi utvrđivanja prava na nasleđivanje imovine pok. Natalije Jeziković (u daljem tekstu N.J.). U tužbi se, između ostalog, navodi da je nakon smrti N.J, u ostavinskom postupku, tuženi izjavio da je on jedini naslednik, prećutavši tužioce (majku i braću), pa kako su tužioci ipak dali svoje nasledničke izjave, ostavinski postupak je prekinut do rešenja ovog spornog pitanja. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 691/87. Tuženi je dao odgovor na tužbu sa protivtužbom 17. juna 1987. godine, priznajući tužiocima određene udele na imovini, a ističući protivtužbeni zahtev radi isplate troškova sahrane, zakupa grobnog mesta, podizanja nadgrobnog spomenika i ograđivanja grobne površine iza pok. N.J. Protivtužba iz predmeta P. 1811/87 je spojena predmetu P. 691/87 radi jednovremenog odlučivanja reše njem suda donetim na ročištu održanom 1. jula 1987. godine (kasnije u toku postupka ovaj protivtužbeni zahtev je povučen, pa je ostalo sporno utvrđivanje svojine i državine).

Po smrti tužilje-protivtužene Stojane Stojičić 30. maja 1988. godine parnicu su preuzeli Ljubomir Stojičević, Spasa Stojičević i Dobrila Stojčić - ćerka pok. Stojane, a sestra tužilaca. Po smrti tužioca-protivtuženog Ljubomira Stojičevića 25. februara 1989. godine u parnicu su stupili na njegovo mesto naslednici: Dragan Stojičević, Stojičević Kosara, Milica Stanivuković, Stevanović Gordana i Ružica Stošić, svi iz Leskovca. U 1990. godini umrla je tužilja-protivtužena Dobrila Stojčić, ali su parnicu nastavili dosadašnji tužioci-protivtuženi s obzirom na to da ona nije imala drugih naslednika. Rešenjem suda na ročištu održanom 6. marta 1991. godine iz spisa predmeta su izdvojeni spisi po protivtužbi P. 1811/87, pa je nastavljen postupak u preostalom delu u predmetu P. 691/87 za utvrđivanje svojine na nepokretnosti: kuća i plac i zgrade koje se nalaze na tom placu. Sud je u dosadašnjem postupku saslušao parnične stranke svedoke i odredio veštačenje od strane veštaka građevinske struke.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 17. maja 1991. godine sud je doneo rešenje kojim se, po predlogu tužioca, dozvoljava preinačenje tužbe prema novotuženom Perici Jezikoviću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, koji je sin tuženog. Istog dana sud je u dokaznom postupku izvršio uviđaj na licu mesta. Sud je dao naredbu 31. decembra 1991. godine da se strankama dostavi nalaz i mišljenje veštaka od 4. avgusta 1991. godine.

Tokom 1992. godine sud je zakazao deset ročišta za glavnu raspravu. Odražana su dva ročšta, dok za održavanje preostalih osam ročišta nije bilo procesnih pretpostavki jer tužioci nisu bili uredno pozvani ili su izostajali, odnosno zbog izostanka veštaka sa ročišta ili što veštak nije imao uslova da se izjasni na primedbe stranaka (bilo što mu ih je sud uručivao na ročištu, bilo što nije imao dovoljno podataka za vešačenje jer se na saslušanju stranke nisu detaljno izjasnile o bitnim činjenicama oko izgradnje kuće). Dopunski nalaz i mišljenje veštak je dao 1. decembra 1992. godine. U 1993. godini od deset zakazanih ročišta za glavnu raspravu održano je samo jedno ročište na kome je saslušan jedan svedok. Veštak je 28. februara 1993. godine dostavio izjašnjenje po primedbama stranaka. Devet ročišta nije održano jer su izostajali tužioci za koje nije bilo dokaza da su uredno pozvani, te zbog izostajanja uredno pozvanog veštaka (tri puta) ili zbog neuručivanja spisa veštaku od strane suda radi davanja dopunskog nalaza. Sud je 2. decembra 1993. godine uručio spise predmeta i naložio veštaku da izradi dopunski nalaz imajući u vidu precizirani zahtev tužilaca. Tuženi su u predmetnom sporu podneli protivtužbu radi utvrđenja svojine i državine po osnovu sticanja i nasleđa na nepokretnostima, koja je zavedena pod brojem P. 937/93.

U 1994. godini sud nije zakazao nijedno ročište, iako su tužioci - protivtuženi urgirali da sud spise predmeta dodeli drugom veštaku u rad obzirom da veštak ni posle šest meseci nije dostavio dopunski nalaz.

Sud je u 1995. godini zakazao jedno ročište za glavnu raspravu, i to 14. novembra, ali ono nije održano jer je u međuvremenu preminuo tužilac - protivtuženi Spasa Stojičević, a ostavinski postupak je još uvek bio u toku. Sledeće ročište u ovoj parnici sud je zakazao za 4. novembar 1996. godine ali ni ono nije održano, jer još uvek tužioci-protivtuženi nisu imenovali naslednike koji će stupiti u parnicu iza pok. S.S. Ročište je odloženo za 2. decembar 1997. godine, na kome je ponovo konstatovano da tužioci-protivtuženi nisu imenovali naslednike, ali i da je umro jedan od naslednika pa treba imenovati i njegove naslednike. Ročište je odloženo za 12. januar 1998. godine.

U 1998. godini je bilo zakazno tri ročišta za glavnu raspravu, koja nisu održana jer još uvek nisu imenovani naslednici. Sud je rešenjem P. 691/87, P. 937/93 od 14. aprila 1998. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari usled smrti pok. tužioca-protivtuženog Vlastimira Stojičevića, s tim da se isti nastavi kad njegovi naslednici preuzmu postupak ili ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine.

Podneskom od 12. jula 2002. godine punomoćnik tužilaca-protivtuženih je urgirao da sud zakaže ročište u ovoj pravnoj stvari, a podneskom od 22. januara 2003. godine zatražio nastavak postupka. Predmet je u 2003. godini dobio novi broj P. 1113/2003.

Ni ročište koje je sud zakazao za 23. januar 2004. godine nije održano jer nije bilo dokaza da su neki od tužilaca - protivtuženih uredno pozvani, a konstatovano je da je, u međuvremenu, umrla još jedna tužilja-protivtužena Kosara Stojičević, kao i tuženi-protivtužilac Branko Jeziković. Sledeće ročište zakazano za 15. april 2004. godine nije održano, a sud je doneo rešenje kojim se nalaže punomoćnicima stranaka da izvrše preuređenje tužbe i preciziranje tužbenog zahteva odnosno protivtužbenog zahteva imajući u vidu dužinu trajanja postupka. Podneskom od 18. juna 2004. godine kao tužioci - protivtuženi su navedeni: Dragoslav Stojičević, Dafinka Stojičević, Aleksandar Stojičević, Aleksandra Stojičević, Slavica Petrović, Dragan Stojičević, Milica Petković, Ružica Stošić i Gordana Stevanović i preciziran je tužbeni zahtev, a podneskom punomoćnika tuženog - protivtužioca od 3. septembra 2004. godine, Perica Jeziković, ovde podnosilac ustavne žalbe, se izjasnio da prihvata parnicu u stanju u kome se nalazi kao jedini naslednik tuženog-protivtužioca Branka Jezikovića. Tokom 2004. godine još tri zakazana ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Tužioci-protivtuženi su precizirali tužbeni zahtev 10. novembra 2004. godine, a tuženi-protivtužilac je precizirao protivtužbeni zahtev 13. decembra 2004. godine.

Tokom 2005. godine sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu, i na dva održana ročišta saslušao je tužioce-protivtužene i tuženog-protivtužioca u svojstvu parnične stranke, saslušao tri svedoka i odredio uviđaj na licu mestu sa veštakom građevinske struke.

U 2006. godini bilo je zakazano šest ročišta za glavnu raspravu. Sud je na održanim ročištima u dokaznom postupku izvršio uviđaj na licu mesta, odredio veštačenje od strane veštaka građevinske struke, pa zatim odredio i dopunsko veštačenje, da bi rešenjem P. 1113/03, P. 5624/05 od 16. oktobra 2010. godine prekinuo postupak usled smrti tužioca-protivtuženog Dragoslava Stojičevića, s tim da se postupak nastavi kad naslednici preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine. Postupak je nastavljen po rešenju P. 2656/06 od 18. oktobra 2006. godine. Veštak je dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje od 14. aprila 2006. godine, kao i dopunu nalaza po primedbama stranaka 27. novembra 2006. godine.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2656/06 od 17. aprila 2007. godine, u parnici tužilaca-protivtuženih Dejana i Mihajla Stojičevića, oboje iz Leskovca, Dafinke, Aleksandra i Aleksandre Stojičevića, svih iz Leskovca, Slavice Petrović iz Leskovca, Dragan Stojčevića iz Leskovca, Milice Petković iz Vrdnika, Ružice Stošić iz Leskovca i Gordane Stevanović iz Leskovca, protiv tuženog-protivtužioca Jeziković Perice, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi svojine i državine, odlučeno je o tužbenom i protivtužbenom zahtevu stranaka u postupku.

Protiv prvostepene presude 26. juna 2007. godine žalbu su izjavili tužioci-protivtuženi. Tuženi-protivtužilac je 13. jula 2007. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostpene presude, a odgovor na žalbu protivne strane dao je 26. jula 2007. godine.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 1056/10 od 14. decembra 2010. godine odbio kao neosnavane žalbe tužilaca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2656/06 od 17. aprila 2007. godine u pobijanom delu. Spisi predmeta vraćeni su, sada Osnovnom sudu u Leskovcu, 23. decembra 2010. godine, a drugostepena presuda uručena je 5. januara 2011. godine tuženom - protivtužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme okončanja spora, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odlučuje o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u parnicu, koja je započela 3 . marta 1987. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu protiv oca podnosioca ustavne žalbe, stupio 17. maja 1991. godine i preuzeo je u stanju u kome se nalazila, te da je ovaj spor okončan 14. decembra 2010. godine.

Sa druge strane, iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, u kome je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo stranke u postupku tuženog-protivtužioca, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 1 9 godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju reč o složenoj pravnoj stvari. Naime, sud je trebalo da utvrdi najpre da li je postojala zajednica života tužilje-protivtužene Stojane Stojičić (majke) i N.J. - ćerke i njenog supruga Jeziković Branka, tuženog-protivtužioca, šta sve čini zaostavštinu pok. N.J, koju imovinu je ona unela, a koju je stekla u bračnoj zajednici, da li je njen suprug pok. Branko Jeziković mogao biti jedini naslednik i da li je pravno valjan ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života (deo sporne imovine), koji je zaključen između pok. Branka Jeziković a i njegovog sina Perice Jezikovića, ovde podnosioca ustavne žalbe i da li je tuženi stekao suvlasništvo i sukorišćenje nepokretnosti po osnovu sopstvenog sticanja. Tokom trajanja parnice, preminuli su tužioci-protivtuženi, kao i neki njihovi naslenici, te tuženi- protivtužilac, što ovaj spor nije činilo jednostavnim ni sa procesnog aspekta. Stoji da je sud u dva navrata prekidao postupak - jednom u trajanju od skoro pet godina, a u drugom u par dana, a sve jer nisu bili imenovani naslednici iza preminulih tužilaca-protivtuženih koji bi stupili u parnicu. Međutim, složenost činjeničn ih i pravn ih pitanja ne može biti opravdanje za trajanje ove parnice preko 23 godine, odnosno 19 godina i sedam meseci gledajući od trenutka stupanja u parnicu podnosioca ustavne žalbe.

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je oceni o da podnosi lac svojim ponašanjem nije doprineo njegovom neopravdano dugom trajanju.

Nasuprot prethodno iznetom, posmatrajući trajanje spora od momenta stupanja u parnicu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedolotvorno postupanje prvostepenog suda razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka u kome je tek posle posle 16 godina doneta prvostepena odluka (odnosno posle čak 20 godina od pokretanja spora). Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: sud je u 1991. godini tek posle četiri i po meseca od dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka dao naredbu za dostavljanje nalaza strankama u postupku, da su od 20 zakazanih ročišta za glavnu raspravu u 1992. i 1993. godini održana samo dva ročišta, da u 1994. godini nije bilo zakazano nijedno ročište i pored urgencija tužilaca da se veštačenje poveri drugom vešaku. Doprinos dugom trajanju postupka dao je svakako i veštak koji nije pristupao na zakazana ročišta više puta ili je sa znatnim zakašnjenjem dostavljao svoj nalaz i mišljenje, te dopune nalaza. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud u ovom sporu očigledno nije preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča. Pored odlučujućeg doprinosa prvostepnog suda, postoji doprinos i na strani drugostepenog suda koji je o žalbi na prvostepenu presudu odlučivao dve godine i pet meseci.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, a da je postupanje Opštinskog suda u Leskovcu dovelo do toga da je predmetni parnični postupak za podnosioca ustavne žalbe trajao 19 godina i sedam meseci .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu (sada Osnovni sud u Leskovcu) u predmetu P. 2656/06, te je u tačk i 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu .

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1900 evra, u dinarskoj protiv vrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i momenat stupanja u parnicu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi sa troškovnikom za sastav ustavne žalbe koji je naveden u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti