Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Zbog dugog trajanja postupka, posebno perioda neaktivnosti organa, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća, i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Tijana Šurlan, dr Milan Škulić, Tatjana Đurkić, dr Nataša Plavšić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. V . i utvrđuje da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 5324/12 (ranije predmet Višeg suda u Beogradu K. 12362/10 i Okružnog suda u Beogradu K.1429/07).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 4. januara 2017. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku „koji je iniciran od strane nekadašnjeg Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu i vođen pred nekadašnjim Okružnim sudom u Beogradu pod poslovnim brojevima Ki. 1465/04, Ki. 580/06, a nastavljen krivičnim gonjenjem od strane Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod poslovnim brojem K. 5324/12 “.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je krivični postupak čije se trajanje osporava započeo 2004. godine, a da je podnosilac oslobođen od optužbe 2016. godine, pri čemu je u navedenom periodu postojala apsolutna procesna neaktivnost nadležnih državnih organa od gotovo punih šest godina. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete „u primerenom iznosu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije, odgovora Prvog osnovnog suda u Beogradu Su VIII 43 br. 23/19 od 12. aprila 2019. godine, te uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 5324/12 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 1465/04 od 21. novembra 2004. godine pokrenuta je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog osnovane sumnje da je izvršio dva krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa st. 1. i 3. Krivičnog zakona Republike Srbije u sticaju sa krivičnim delom zaključenje štetnog ugovora iz člana 140. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, a po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 2206/04 od 21. novembra 2004. godine.

Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 1465/04 od 18. aprila 2005. godine proširena je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi sa st. 1. i 4. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivično delo korupcija u javnim nabavkama iz člana 255v stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, a po zahtevu za proširenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 2206/04 od 30. marta 2005. godine.

Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 580/06 od 2. oktobra 2006. godine obustavljena je istraga protiv podnosioca ustavne žalbe, usled odustanka javnog tužioca od daljeg krivičnog gonjenja.

Nakon toga, oštećeni je nastavio krivično gonjenje protiv podnosioca ustavne žalbe, podizanjem optužnice od 8. novembra 2006. godine, a precizirane 17. januara 2007. godine, zbog dva krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi sa st. 3. i 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi sa st. 1. i 4. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivičnog dela korupcija u javnim nabavkama iz člana 255v stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Rešenjem krivičnog veća Okružnog suda u Beogradu Kv. 1975/07 od 10. avgusta 2007. godine, koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž2. 1852/08 od 26. juna 2008. godine, odlučeno je da nema mesta optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnih dela koja su mu stavljena na teret optužnicom oštećenog kao tužioca.

Aktom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 2206/04 od 14. novembra 2011. godine obavešten je istražni sudija Višeg suda u Beogradu da je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu 21. septembra 2006. godine vratilo sudu spise predmeta Ki. 1457/05 sa izjavom da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja podnosioca ustavne žalbe, osim za krivično delo koje mu je stavljeno na teret pod tačkom 3. zahteva za sprovođenje istrage Kt. 2206/04 od 21. novembra 2004. godine, u pogledu kojeg je izmenjena pravna kvalifikacija, tako što je podnosiocu stavljeno na teret krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika, te da je potrebno da sud dostavi rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom, jer navedeno rešenje nije dostavljeno.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 25/12 od 5. januara 2012. godine, koje je postalo pravnosnažno 29. februara 2012. godine, taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u krivičnom predmetu protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika, po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 2206/04 od 21. novembra 2004. godine, izmenjenom dana 21. juna 2006. godine, te su, po pravnosnažnosti tog rešenja, spisi dostavljeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Optužnicom Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 3613/12 od 15. avgusta 2012. godine, koja je stala na pravnu snagu odbijanjem prigovora branioca okrivljenog, rešenjem tog suda Kv. 13/13 od 9. januara 2013. godine, podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 5324/12 od 13. maja 2016. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, za koje mu je izrečena uslovna osuda.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1263/16 od 25. oktobra 2016. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 5324/12 od 13. maja 2016. godine, tako što je podnosilac ustavne žalbe oslobođen od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret optužnicom Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 3613/12 od 15. avgusta 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 85/05-dr. zakon, 115/05, 49/07, 20/09-dr. zakon, 72/09 i 76/10), koji se primenjivao do 15. januara 2013. godine, bilo je propisano: da svaki okrivljeni, odnosno osumnjičeni ima pravo da u najkraćem mogućem roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno nepristrasno, pravično i u razumnom roku (član 4. stav 1. tačka 4.); da je sud ili drugi državni organ dužan da obezbedi ostvarenje prava okrivljenog, odnosno osumnjičenog, iz stava 1. ovog člana (član 4. stav 2. tačka 1.); da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku (član 16. stav 1.).

Odredbom člana 14. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. br. 72/11 i 101/11) propisano je da je sud dužan da krivični postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava usmerenu na odugovlačenje postupka.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je period relevantan za ocenu razumne dužine trajanja predmetnog krivičnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog krivičnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak otpočeo donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 1465/04 od 21. novembra 2004. godine, kojim je pokrenuta istraga protiv podnosioca ustavne žalbe , a da je pravnosnažno okonča n donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1263/16 od 25. oktobra 2016. godine (koja je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena 5. decembra 2016. godine, a njegovom braniocu 27. decembra 2016. godine), te da je trajao 11 godina i 11 meseci .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja državnih organa koji su vodili postupak, kao i značaja predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, gotovo dvanaestogodišnje trajanje predmetnog krivičnog postupka ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, pa ni činjenicom da je istraga prvobitno bila vođena protiv više lica zbog više krivičnih dela. Ovo posebno imajući u vidu potpunu neaktivnost nadležnih državnih organa u periodu od donošenja rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž2. 1852/08 od 26. juna 2008. godine, kojim je potvrđeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Kv. 1975/07 od 10. avgusta 2007. godine, do podnošenja sudu akta Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 2206/04 od 14. novembra 2011. godine.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao okrivljenog u osporenom krivičnom postupku, Ustavni sud je, iz spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 5324/12, utvrdio da podnosilac, iako uredno obavešten, dva puta nije pristupio na zakazan glavni pretres, a pet puta, iako uredno obavešten, na glavni pretres nije pristupio njegov branilac (tri puta zbog štrajka advokata, a dva puta zbog sprečenosti iz drugih razloga). Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je u toku postupka glavni pretres održan osam puta, od ukupno 18 puta zakazivanog. Dakle, glavni pretres nije održan ukupno deset puta, od čega dva puta zbog nedolaska svedoka koji nije bio uredno obavešten, jed nom zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jed nom na molbu zamenika nadležnog javnog tužioca, jedan put radi pribavljanja novog izveštaja iz kaznene evidencije za okrivljenog, a od preostalih pet puta kada nije pristupio branilac okrivljenog, dva puta nije pristupio ni svedok. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, a s obzirom na ukupno trajanje predmetnog krivičnog postupka, nije značajno doprineo dužini njegovog trajanja. Ovakva ocena proizlazi i iz činjenice da dva glavna pretresa na koja nije pristupio branilac podnosioca, zbog štrajka advokata, svakako ne bi mogla da budu održana zbog nedolaska svedoka, te činjenicu da pet glavnih pretresa nije održano bez bilo kakve odgovornosti podnosioca. Ustavni sud je, takođe, ocenio da je podnosilac, s obzirom na to da je bio okrivljeni u osporenom krivičnom postupku, imao opravdani interes za njegovo okončanje u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da postupanje Prvog osnovnog i Apelacionog suda u Beogradu u predmetnom krivičnom postupku nije bilo očigledno neefikasno. Naime, Prvi osnovni sud u Beogradu je na relativno zadovoljavajući način koncentrisao dokazni postupak u periodu od tri godine i četiri meseca (računajući od 9. januara 2013. godine, kada je optužnica stala na pravnu snagu, do donošenja prvostepene presude 13. maja 2016. godine), u kojem je glavni pretres zakazan 18 puta, a na osam puta održanom glavnom pretresu sproveden je dokazni postupak, u kojem je, pored ostalog, saslušano šest svedoka. Takođe, po oceni Ustavnog suda, žalbeni postupak nije trajao neprimereno dugo, s obzirom na to da je od podnošenja žalbe protiv prvostepene presude, 23. juna 2016. godine do pravnosnažnog okončanja predmetnog krivičnog postupka, 25. oktobra 2016. godine, proteklo svega četiri meseca. Međutim, Ustavni sud smatra da se potpuna neaktivnost nadležnih državnih organa u periodu od tri godine i pet meseci (računajući od donošenja rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž2. 1852/08 od 26. juna 2008. godine, kojim je potvrđeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Kv. 1975/07 od 10. avgusta 2007. godine, pa do podnošenja sudu akta Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 2206/04 od 14. novembra 2011. godine) ne može ničim opravdati, te se jedino može pripisati očiglednom propustu Okružnog suda u Beogradu da u potpunosti postupi po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 2206/04 od 21. novembra 2004. godine, koji je proširen aktom Kt. 2206/04 od 30. marta 2005. godine i preciziran aktom Kt. 2206/04 od 21. septembra 2006. godine, te neažurnom postupanju Okružnog, a zatim i Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud konstatuje da se ukupno trajanje predmetnog krivičnog postupka od gotovo punih 12 godina, koliko je proteklo od pokretanja istrage protiv podnosioca ustavne žalbe , do njegovog pravnosnažnog okončanja, u okolnostima konkretnog slučaja, i pored ocene Suda da postupanje Prvog osnovnog i Apelacionog suda u Beogradu nije bilo očigledno neefikasno, može okarakterisati kao nerazumno dugo, pri čemu je njegovo tako dugo trajanje posledica, prvenstveno, potpune neaktivnosti nadležnih državnih organa u periodu od tri godine i pet meseci. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 5324/12 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom krivičnom postupku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, kao i životni standard u državi, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih državnih organa.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti