Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje i deobu bračne tekovine, koji traje skoro 30 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.500 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1620/2009
24.10.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Verice Stanković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Verice Stanković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3799/82 (sada parnični postupak koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 76734/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.5 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se postupak po žalbi izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76734/10 od 7. septembra 2010. godine okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Verica Stanković iz Beograda je 1. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Sonje i Vladimira Miškovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 76734/10 ( ranije pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3799/82).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da parnični postupak, koji se vodi radi utvrđ enja i deobe bračne tekovine, traje od 1. oktobra 1982. godine; da je do dana podnošenja ustavne žalbe pravnosnažno odlučeno o jednom delu tužbenog zahteva, te da je do dana dobijanja tada poslednje odluke u postupku prošlo skoro 27 godina, a postupak još uvek nije bio pravnosnažno okončan; da je podnositeljki ovakvim postupanjem sudova povređeno ustavno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka je Ustavnom sudu predložila da usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi povredu naznačenog prava , istovremeno ističući zahtev za naknadu štete koja joj je pričinjena ovako dugim trajanjem postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (" Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76734/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. oktobra 1982. godine podnela tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Stanka Stankovića iz Beograda, radi utvrđenja i deobe bračne tekovine.

Peti opštinski sud u Beogradu doneo je 12. januara 1989. godine presudu P. 3799/82-88, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je utvrđeno da je u toku trajanja bračne zajednice između stranaka stečena bračna tekovina koja se sastoji od porodi čne stambene zgrade - kuće k. broj 10 . u ulici Gunjak u Kumodražu, sagrađene na katastarskoj parceli broj 1577/55 , KO Kumodraž , i od jedne jednosobne kamp - prikolice, a tuženi je obavezan da prizna i trpi da se tužilja uknjiži kao suvlasnik na kući sa udelom od 252/1000, kao i da joj preda isti toliki udeo na prikolici, odnosno da joj isplati protivvredn ost navedenog udela u prikolici; u stavu drugom izreke odbijen je preostali deo ovog tužbenog zahteva kao neosnovan, a koji se odnosio na utvrđenje prava suvlasništva za još 248/1000 udela za već opisane delove bračne tekovine , zatim, odbijen je i tužbeni zahtev koji se odnosio na utvrđenje da bračnu tekovinu čine i druga kuća k. broj 45 . u ulici Gunjak u Kumodražu, montažni ugostiteljski objekat u ulici Paunovoj broj 5 . u Beogradu, zatim tri putnička vozila, a za koju imovinu je tužilja tražila da se utvrdi njeno pravo suvlasništva sa 1/2 udela, kao i da joj tuženi preda 1/2 udela svih pokretnih stvari ili da joj isplati protivvrednost istih; u stavu trećem izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući po žalbi tužilje, doneo je 20. novembra 1989. godine presudu Gž. 8157/89, kojom je odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud Srbije, odlučujući po reviziji tužilje, doneo je 14. juna 1990. godine rešenje Rev. 841/90, kojim je ukinuta presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 8157/89 od 20. novembra 1989. godine i presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3799/82-88 od 12. januara 1989. godine u stavu drugom izreke i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu.

Peti opštinski sud u Beogradu doneo je 20. juna 1991. godine presudu P. 2189/91, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje i obavezana je tužilja da tuženom nadoknadi troškove postupka.

Okružni sud u Beogradu doneo je 24. oktobra 1991. godine presudu Gž. 9361/91 kojom je žalba tužilje delimično odbijena kao neosnovana, te je prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev koji se odnosio na kuću k.br. 45. u ul. Gunjak u Kumodražu, zatim na montažni ugostiteljski objekat u ul. Paunovoj br. 5 u Beogradu, kao i na tri putnička vozila, a u ostalom delu je žalba tužilje usvojena kao osnovana, te je ista presuda ukinuta u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev koji se odnosio na utvrđivanje suvlasništva za još 248/1000 udela na kući i kamp-prikolici, a ukinuta je i u stavu drugom izreke kojim je odlučeno o troškovima postupka i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak u ukinut im delovima.

Tužilja je izjavila reviziju protiv drugostepene presude, i to protiv stava prvog izreke presude, o kojoj je odlučivao Vrhovni sud Srbije, koji je 24. septembra 1992. godine doneo presudu Rev. 416/92, kojom je odbio reviziju tužilje kao neosnovanu.

Donošenjem revizijske presude Rev. 416/92 od 24. septembra 1992. godine, u ovom postupku je ostala još da se raspravi osnovanost tužbenog zahteva tužilje da se utvrdi pravo njenog suvlasništva na kući i kamp-prikolici sa udelom od 248/1000, na kojima je već pravnosnažno utvrđen njen udeo od 252/1000.

Sud je ročištu, koje je održano 25. maja 1998. godine naložio tužilji da uredi tužbu, u roku od 60 dana, imajući u vidu da je tuženi umro, pod pretnjom odbačaja tužbe. U više navrata, sud je produžavao evidencije predmeta, ne izrađujući rešenje o odbačaju tužbe, iako je rok određen nalogom za uređenje tužbe bezuspešno protekao. Sud je 25. oktobra 1999. godine doneo rešenje P. 8195/91-93-95 kojim je odbacio tužbu tužilje, kao neurednu.

Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž.4570/2000 od 29. maja 2000. godine ukinuo rešenje o odbačaju tužbe, te predmet vratio na ponovni postupak .

Peti opštinski sud u Beogradu rešenjem P.1670/00 od 2. juna 2004. godine dozvolio preinačenje tužbe koje se odnosilo na utvrđenje prava svojine tužilje sa udelom od 1/2 i na kući u Belom Potoku, na drugim v ozilima i na pokretnim stvarima.

Na ročištu koje je održano 1. decembra 2006. godine dozvoljeno je preinačenje tužbe isticanjem zahteva da se tuženi (naslednici umrlog tuženog Stanka Stankovića) obavežu da tužilji isplate iznos od 100.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, do visine njihovog naslednog dela, te je, polazeći od nove vrednosti spora, sud odlučio da sudi u veću, a ne pred sudijom pojedincem. Na pitanje suda na šta se odnosi traženi iznos, punomoćnik tužilje je obrazložio da se radi o vrednosti poklona koje je pok. Stanko Stanković učinio svojoj deci za života, dok je bio u zajednici sa tužiljom.

Peti opštinski sud u Beogradu doneo je 7. juna 2007. godine presudu P. 1670/00 kojom je:

- odbio tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je sa pok. Stankom Stankovićem suvlasnik sa 248/1000 udela kuće k.br. 10 u ul. Gunjak u Kumodražu, na k.p.br. 1577/55, KO Kumodraž, a po os novu zajedničke bračne tekovine;

- utvrdio da je tužba, u odnosu utvrđenje prava susvojine sa udelom od 248/1000 udela na kamp-prikolici, povučena;

- odbio tužbeni zahtev tužilje da se po istom osnovu utvrdi pravo susvojine sa 1/2 udela sa pok. Stankom Stankovićem na kući u Belom Potoku, na vozilima i na pokretnim stvarima;

- odbio tužbeni zahtev da se tuženi obavežu da tužilji, do visine svog naslednog udela, isplate iznos od 100.000,00 evra , u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, na ime njenog udela u bračnoj tekovini ;

- obavezao tužilju da tužen ima nadoknadi troškove postupka.

Navedena presuda dostavljena je punomoćniku tužilje 17. marta 2008. godine.

Sudeći sudija je 8. jula 2008. godine dao dostavnu naredbu da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Beogradu.

Apelacioni sud u Beogradu, rešavajući po žalbama stranaka, doneo je 16. juna 2010. godine presudu Gž. 225/10, kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda, kao i rešenje o troškovima postupka sadržano u četvrtom stavu izreke presude.

Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je 7. septembra 2010. godine rešenje P. 76734/10 kojim je:

- odbačen zahtev punomoćnika tuženih za donošenje rešenja o troškovima parničnog postupka od 7. jula 2010. godine, kao nedozvoljen;

- odbačen zahtev punomoćnika tuženih za donošenje dopunskog rešenja o troškovima parničnog postupka od 28. jula 2010. godine, kao nedozvoljen.

Vrhovni kasacioni sud je 2. marta 2011. godine doneo rešenje Rev. 108/11, kojim je:

-odbacio kao neblagovremenu i nedozvoljenu reviziju tužilje protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 225/10 od 16. juna 2010. godine;

-odbacio kao neblagovremenu reviziju tuženih protiv iste presude;

- odbacio reviziju tuženih protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5509/07 od 23. maja 2007. godine (punomoćnik tuženih je pogrešno naznačio osporenu presudu).

Prvi osnovni sud u Beogradu dostavio je 31. oktobra 2011. godine spise predmeta Višem sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi tuženih, izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76734/10 od 7. septembra 2010. godine.

Viši sud u Beogradu dostavio je spise predmeta Ustavnom sudu 5. jula 2012. godine bez odluke o žalbi tuženih.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Istu obavezu suda propisuje i Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na ovaj parnični postupak u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je do dana podnošenja ustavne žalbe ovom sudu, osporeni postupak trajao 26 godina i nešto više od deset meseci, da još uvek traje, sada već više od 29 godina, te da tek treba odlučivati o žalbi tuženih izjavljenoj protiv rešenja o troškovima postupka Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 76734/10 od 7. septembra 2010. godine.

Period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog sudskog postupka, koji spada u nasležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu, kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen nešto više od 24 godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 12. oktobra 1982. godine.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenost pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak činjenično i pravno složen, imajući u vidu: da je trebalo izvesti veći broj dokaza veštačenjem od strane veštaka različitih struka; da je trebalo izvesti dokaze saslušanjem velikog broja svedoka, kao i samih stranaka u više navrata; da je tuženi u toku postupka preminuo, te da je na njegovo mesto stupio veliki broj naslednika; da je zbog dugogodišnjeg trajanja postupka došlo više puta do promene sudećeg sudije, odnosno do promene veća; da je predmet spora imovina veće vrednosti, kao i imovina koja se nalazi na teritoriji van nadležnosti parničnog suda.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe , Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka, kao tužilja u parničnom postupku, delimično doprinela produžavanju trajanja osporenog postupka . Naime, nepoštovanje roka koji joj je sud odredio za uređenje tužbe, dostavljanje sudu podnesaka u kojima se ispravljaju "jezičke i pravne najasnoće" u podnescima tuženih, preinačenja tužbe isticanjem novih zahteva nakon skoro 22 godine i nakon nešto više od 24 godine, što sve vodi većem broju spornih pitanja i većem dokaznom materijalu, samo su neki od primera otežavanja već složenog parničnog postupka.

Ispitujući značaj istaknutog prava za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je predmet spora veoma značajan za podnositeljku, imajući u vidu da predmet tužbenog zahteva predstavljaju materijalna dobra velike vrednosti, stečena u bračnoj zajednici.

Ocenjujući postupanje sudova, Ustavni sud je našao da oni nisu postupali efikasno tokom celog postupka. Nadležni sudovi nisu postupali u skladu sa zakonom propisanom obavezom da se postupak sprovede bez odugovlačenja, sa što manje troškova i da se onemogući svaka zloupotreba prava koja strankama pripadaju u postupku. Takvim postupanjem, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su odlučujuće doprineli ovako dugom trajanju parničnog postupka. Naime, tokom postupka su donete tri prvostepene, tri drugostepene i tri revizijske odluke kojima se odlučivalo o samom predmetu spora, ostale odluke su bile procesna rešenja; prvostepeni sud tek nakon nešto više od šest godina doneo prvu presudu u tom postupku; druga revizijska odluka je doneta 24. septembra 1992. godine, a prvostepena odluka posle nje tek 7. juna 2007. godine , dakle nakon skoro 15 godina ; poslednja prvostepena presuda od 7. juna 2007. godine dostavljena je punomoćniku tužilje nakon nešto više od devet meseci, a tek nakon 13 meseci od dana donošenja te presude izdata je dostavna naredba da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu radi odlučivanja po izjavljenim žalbama; period od 7. juna 2007. godine do 16. juna 2010. godine , od donošenja prvostepene do donošenja drugostepene presude, dakle nešto više od tri godine , dug je i jedino ga može delom opravdati tadašnje uspostavljanje nove mreže sudova u Republici Srbiji; zatim nedonošenje odluke od strane Višeg suda u Beogradu po žalbi izjavljenoj na rešenje kojim su odbačeni zahtevi za nadoknadu troškova kao nedozvoljeni duže od osam meseci , u situaciji kada ceo parnični postupak traje nešto manje od 30 godina i sam predmet spora je pravnosnažno presuđen i revizijski ispitan, dakle neodlučivanje o jednoj formalnoj stvari, da bi predmet bio i konačno završen, predstavlja očiglednu neaktivnost suda i još više je doprinelo dužem trajanju postupka, koji već nerazumno dugo traje.

Polazeći od navedenih utvrđenja, te od perioda od skoro 30 godina trajanja jednog parničnog postupka, koji je objektivno dug period i koji je sam po sebi nerazuman i ničim se ne može opravdati, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi, naročito prvostepeni, odlučujuće doprineli nerazumno dugom trajanju osporenog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je ovakvim postupanjem sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke i kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava naložio Višem sudu u Beogradu u tački 3. izreke da preduzme sve mere da se postupak po žalbi izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P.76734/10 od 7. septembra 2010. godine okonča u najkraćem roku .

6. Ustavni sud je, polazeći od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio u tački 2. izreke da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.500 evra, obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, odlučujući doprinos nadležnih sudova tako dugom trajanju postupka, kao i delimični doprinos same podnositeljke ustavne žalbe, kao tužilje u osporenom postupku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku, koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete , Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete, koja oštećenoj treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti