Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Vrhovnog suda Srbije. Podnosiocu nije bila pružena mogućnost da učestvuje u postupku i izjasni se o činjenicama pre donošenja rešenja o prestanku službe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Alije Hadžajlića iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. decembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Alije Hadžajlića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 8782/07 od 1. jula 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije U. 8782/07 od 1. jula 2009. godine i određuje da Upravni sud donese novu odluku o tužbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za logistiku – Direkcija za turizam i proizvodnju broj 74-47 od 25. septembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Alija Hadžajlić iz Rume je 1. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Miroslava Miloševića, advokata iz Rume, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 8782/07 od 1. jula 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je osporenim sudskim aktom povređeno pravo na pravično suđenje, jer mu nije bilo omogućeno da učestvuje u postupku i da iznese svoju odbranu. Dalje je naveo da Vrhovni sud Srbije nije utvrdio da disciplinski postupak protiv podnosioca nije ni pokrenut niti vođen. Takođe je naveo da Vrhovni sud Srbije prilikom donošenja osporene odluke nije koristio dokaze koje je priložio uz tužbu, niti ih je pomenuo u obrazloženju. Dalje je istakao da poziv int. broj 2256-3 od 10. jula 2007. godine na koji ukazuje Vrhovni sud Srbije u svojoj odluci nije bio poziv za učešće u disciplinskom postupku, već poziv na službeni razgovor zbog neplaćanja putnih troškova od strane tužene. Takođe je istakao da je izričito tražio da zbog specifičnosti slučaja Vrhovni sud Srbije održi usmenu raspravu saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, ali mu ni Vrhovni sud Srbije nije omogućio da učestvuje u postupku i obrazloži svoju odbranu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu Ustavom zajemčenih prava i ukine osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vojne ustanove „Morović“ int. broj 2256-8 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Vojna ustanova „Morović“ (u daljem tekstu VU „Morović“) je 27. jula 2007. godine donela rešenje int. broj 2256-8 kojim je utvrdila da je podnosiocu ustavne žalbe, civilnom licu na službi u VU „Morović“, prestala služba u Ministarstvu odbrane – VU „Morović“ sa danom 13. juli 2007. godine, usled neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je rešenjem direktora VU „Morović“ int. broj 247-1/34 od 7. februara 2006. godine imenovani raspoređen na radno mesto konobar domar u hotelu „Fruškogorac“; da je uvidom u evidenciju prisutnosti civilnih lica na poslu u hotelu „Fruškogorac“ i proverom od strane direktora, zamenika direktora i upravnika pogona „Nikinci“ u vremenu „od 9. jula 2007. godine do 13. maja 2007. godine“ utvrđeno da imenovani nije bio u hotelu „Fruškogorac“, niti je svoj izostanak opravdao, te je, u skladu sa članom 143. stav 1. tačka 7. Zakona o Vojsci Jugoslavije, doneta odluka kao u dispozitivu.

Podnosilac ustavne žalbe je 2. avgusta 2007. godine podneo žalbu protiv rešenja VU „Morović“ int. broj 2256-8 od 27. jula 2007. godine.

VU „Morović“ je 6. avgusta 2007. godine donela rešenje int. broj 2256-10 kojim je ispravila rešenje int. broj 2256-8 od 27. jula 2007. godine, tako što u stavu 2. obrazloženja umesto 13. maja 2007. godine treba da stoji 13. juli 2007. godine.

VU Morović je uz dopis od 6. avgusta 2007. godine dostavila žalbu drugostepenom organu. U prilogu dopisa dostavljeni su: fotokopija knjige primopredaje hotela „Fruškogorac“; fotokopije izjava civilnih lica M. J. i S. L. od 18. jula 2007. godine; fotokopija akta Doma zdravlja „Ruma“ od 24. jula 2007. godine; fotokopija zahteva za korišćenje godišnjeg odmora.

Ministarstvo odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za logistiku – Direkcija za turizam i proizvodnju je dopisom od 28. avgusta 2007. godine obavestilo VU „Morović“ da bez odgovarajuće dopune postupka nije moguće doneti zakonitu odluku u ovoj pravnoj stvari, te da je potrebno da se Direkciji bez odlaganja dostave sledeći podaci: ko je u spornom periodu (od 9. jula do 13. jula 2007. godine) u ustanovi bio zadužen za vođenje dnevne evidencije o prisutnosti radnika na radnom mestu u popodnevnoj smeni, u kojoj je žalilac trebao da radi u istom periodu; da li je to lice (ukoliko je bilo određeno) vodilo evidenciju o prisutnosti žalioca na poslu u popodnevnoj smeni; koje lice je pored žalioca bilo određeno za rad u popodnevnoj smeni; da li su na tu okolnost saslušana i druga lica koja su radila u spornom periodu u popodnevnoj smeni; kako i na koji način je nesporno utvrđeno da žalilac u spornom periodu nije bio na poslu; da li se od žalioca tražilo izjašnjenje na okolnost izostanka sa posla u spornom peiodu. Direkcija je navela da je potrebno da joj se dostavi pisano obrazloženje na napred navedene okolnosti i da se dokazi o tim okolnostima ulože u spise predmeta, te da od utvrđivanja napred navedenih činjenica zavisi i zakonitost odluke u postupku po žalbi.

VU „Morović“ je uz dopis od 6. septembra 2007. godine dostavila drugostepenom organu sledeću dokumentaciju: fotokopiju poziva na službeni razgovor int. broj 2256-3 od 10. jula 2007. godine; fotokopiju izjave žalioca od 12. jula 2007. godine; fotokopiju dostavne knjige i dostavnice o prijemu poziva. U dopisu je takođe navedeno: da je VU „Morović“ 10. jula 2007. godine dostavila žaliocu zahtev za davanje pisane izjave int. broj 2256-2, te da je po istom žalilac dostavio pisanu izjavu int. broj 2256-4 od 12 .jula 2007. godine; da se iz iznetog vidi da žalilac nije postupilo po pozivu na službeni razgovor, odnosno da se nije odazvao po pisanom pozivu od 10. jula 2007. godine.

VU „Morović“ je uz dopis od 17. septembra 2007. godine dostavila drugostepenom organu sledeću dokumentaciju: akt o vođenju evidencije i kontrole rada u hotelu „Fruškogorac int. broj 2214-1 od 20. septembra 2006. godine; izjave civilnih lica koja rade na recepciji vile „Košuta“ (M. J, G.V i T. J.); izjavu upravnika pogona „Nikinci“ o kontroli prisutnosti žalioca u dane 13. juli, 16. juli i 17. juli 2007. godine; službenu belešku sačinjenu u prostorijama direktora Ustanove povodom neodazivanja pozivu na razgovor zakazan za dan 16. juli 2007. godine.

Ministarstvo odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za logistiku – Direkcija za turizam i proizvodnju je 25. septembra 2007. godine, odlučujući o žalbi podnosioca, donelo rešenje broj 74-47 kojim je odbilo žalbu. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je izvršen uvid u dokaze koji se nalaze u spisima predmeta, i to: akte VU „Morović“ broj 2214-1 od 20. septembra 2006. godine, int. broj 2256-14 od 13. septembra 2007. godine, int. broj 2256-2 od 10. jula 2007. godine i int. broj 2256-3 od 10. jula 2007. godine, akt Doma zdravlja „Ruma“ broj 5788 od 24. jula 2007. godine, evidenciju prisutnosti na poslu civilnih lica, izjave S. L. i M. J, kao civilnih lica koja rade na recepcije vile „Košuta“, i izjave M. J, G. V. i T. J, takođe civilnih lica na službi u VU „Morović“; da iz navedenih dokaza nedvosmisleno proizlazi da je nadležna služba VU „Morović“ izvršila proveru prisutnosti žalioca na poslu u spornom periodu; da je utvrđeno da u navedenom periodu žalilac nije bio na poslu i da izostanak sa posla pet uzastopnih radnih dana počev od 9. jula 2009. godine nije opravdao; da je izvršena i provera kod Doma zdravlja „Ruma“ u kome žalilac ima zdravstveni karton, na okolnost privremene sprečenosti za rad žalioca po osnovu bolesti, nakon čega je utvrđeno da mu nije otvoreno bolovanje u narednom periodu; da je u postupku koji je prethodio donošenju rešenja žaliocu omogućeno da učestvuje u postupku pred prvostepenim organom u smislu čl. 9. i 133. Zakona o opštem upravnom postupku, ali to pravo nije iskoristio odbivši da se odazove pozivu radi izjašnjenja o razlozima izostanka sa posla; da stoga nije izvršena povreda zakona na štetu žalioca.

Podnosilac ustavne žalbe je 23. oktobra 2007. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije protiv rešenja Ministarstva odbrane – Sektor za materijalne resurse – Uprava za logistiku – Direkcija za turizam i proizvodnju broj 74-47 od 25. septembra 2007. godine u kojoj je osporio činjenice od značaja za donošenje rešenja, te je predložio da se saslušaju određeni svedoci i da se izvrši suočenje svedoka, te da se zbog složenosti i radi boljeg razjašnjenja stvari održi usmena rasprava, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

Vrhovni sud Srbije je 1. jula 2009. godine, odlučujući o tužbi podnosioca, doneo osporenu presudu U. 8782/07 kojom je tužbu odbio. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tuženi organ pravilno odbio žalbu tužioca izjavljenu na rešenje prvostepenog organa, za koju odluku je dao dovoljne i na zakonu zasnovane razloge, koje u svemu prihvata i taj sud; da je sud cenio navode tužbe i nalazi da su neosnovani, jer se iz spisa predmeta vidi da je nakon izvršene kontrole prisutnosti tužioca na poslu, prema evidenciji koja se vodila, utvrđeno da je tužilac izostao sa posla u periodu od 9. jula do 13. jula 2007. godine i da svoj izostanak nije opravdao; da je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja tužiocu pravilno rešenjem prvostepenog organa prestao radni odnos na osnovu člana 143. stav 1. tačka 7) Zakona o Vojsci Jugoslavije, prema kome civilnom licu prestaje služba bez njegove saglasnosti, ako je neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno ili sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci; da je sud cenio i navod tužbe kojim se ukazuje da tužiocu nije omogućeno učešće u postupku i nalazi da je isti neosnovan, jer se u spisima predmeta nalazi poziv prvostepenog organa upućen tužiocu int. broj 2256-3 od 10. jula 2007. godine radi učešća u postupku, koji je on uredno primio prema povratnici u spisima dana 13. jula 2007. godine i na isti se nije odazvao; da je zbog navedenih razloga Vrhovni sud Srbije ocenio da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužioca.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme odlučivanja o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, ako je neopravdano izostalo sa posla pet radnih dana uzastopno ili sedam radnih dana sa prekidima u toku 12 meseci (član 143. tačka 7)); da se u postupku rešavanja o pravima po ovom zakonu primenjuju propisi o opštem upravnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 270. stav 4.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, a da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

Odredbama člana 133. navedenog zakona propisano je: da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, da radi ostvarenja cilja postupka, daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (stav 1.); da stranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, kao i da ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je službeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, te da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.).

Odredbama člana 232. stav 1. istog zakona propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da se upravni akt može pobijati ako u donošenju akta nije postupljeno po pravilima postupka, a naročito što činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, ili što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja ( član 10. stav 1. tačka 3)); da sud rešava spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, a da, ako sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, osporeni upravni akt poništiće presudom, u kom slučaju je nadležni organ dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt (član 38. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 10. stav 1. tačka 3) tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, prema kojoj je sud u upravnom sporu ovlašćen da ispita zakonitost osporenog akta i sa stanovišta pravilnosti primene pravila postupka. Naime, ako nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog povrede pravila postupka koja su od uticaja na pravilno rešenje stvari, sud će na osnovu odredbe člana 38. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, osporeni akt poništiti presudom. Da li se radi o takvoj povredi, sud ocenjuje u svakom konkretnom slučaju. Ako, na primer, u postupku nije omogućeno stranci da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, takva povreda pravila postupka će najčešće biti od uticaja na rešavanje stvari, jer ona, po pravilu, ima za posledicu manljivost utvrđenog činjeničnog stanja. To će posebno biti slučaj ako tužilac osporava činjenice koje su bile od značaja za donošenje rešenja. U tom slučaju, upravni spor se, u stvari, ne rešava meritorno, jer sud nije u mogućnosti, zbog nedostatka u utvrđenom činjeničnom stanju, da oceni pravilnost primene materijalnog propisa.

U konkretnom slučaju, Vrhovni sud Srbije je ocenio da je neosnovan navod tužbe kojim je ukazano da tužiocu nije bilo omogućeno učešće u postupku, s obrazloženjem da se u spisima predmeta nalazio poziv prvostepenog organa upućen tužiocu int. broj 2256-3 od 10. jula 2007. godine radi učešća u postupku, koji je on uredno primio i na isti se nije odazvao. Ustavni sud je najpre konstatovao da je dopisom int. broj 2256-3 od 10. jula 2007. godine podnosilac ustavne žalbe bio pozvan da 16. jula 2007. godine dođe na službeni razgovor u VU „Morović“ u prostorije direktora u 8 časova i 15 minuta. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se u spisima predmeta VU „Morović“ int. broj 2256-8 nalazi službena beleška sačinjena 16. jula 2007. godine „u predmetu pozivanja podnosioca ustavne žalbe radi izjašnjenja o nedolasku na posao pet radnih dana uzastopno“, u kojoj je konstatovano da podnosilac nije postupio po pozivu u navedeno vreme, niti je izostanak opravdao usmeno, niti pismenim putem.

Podnosiocu ustavne žalbe je prestala služba sa danom 13. juli 2007. godine, usled neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana uzastopno, u periodu od 9. jula do 13. jula 2007. godine. Dakle, tek je 13. jula 2007. godine mogao nastupiti razlog za prestanak službe podnosioca iz člana 143. tačka 7) Zakona o Vojsci Jugoslavije, te je tek od tog datuma nadležni organ bio u mogućnosti da obavesti podnosioca ustavne žalbe o učinjenoj povredi radne obaveze i o dokazima koji ukazuju na izvršenje povrede i da ga pozove se izjasni o postojanju razloga za prestanak službe. Ustavni sud stoga konstatuje da je dopis int. broj 2256-3 od 10. jula 2007. godine, na koji se poziva Vrhovni sud Srbije, upućen podnosiocu pre nego što je nastupio razlog za prestanak službe. Pri tome, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta VU „Morović“ int. broj 2256-8 utvrdio da su svi pismeni dokazi o učinjenoj povredi radne obaveze podnosioca ustavne žalbe pribavljeni nakon 17. jula 2007. godine i da nisu postojali u vreme sačinjavanja službene beleške. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stav Vrhovnog suda Srbije da se dopis int. broj 2256-3 od 10. jula 2007. godine mogao smatrati pozivom za učešće u prvostepenom postupku u smislu odredbe člana 133. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da se drugostepeni organ u obrazloženju svoje odluke pozvao na dopis prvostepenog organa int. broj 2256-2 od 10. jula 2007. godine, kao dokaz da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno učešće u prvostepenom upravnom postupku. Ustavni sud konstatuje da je i taj dopis upućen podnosiocu pre nego što je nastupio razlog za prestanak službe. Pri tome, u dopisu VU „Morović“ od 6. septembra 2007. godine je navedeno da je podnosiocu dostavljen zahtev za davanje pisane izjave int. broj 2256-2 od 10. jula 2007. godine, te da je po istom civilno lice dostavilo pisanu izjavu int. broj 2256-4 od 12 .jula 2007. godine u vezi sa plaćanjem putnih troškova. Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim i stav drugostepenog organa da se dopis int. broj 2256-2 od 10. jula 2007. godine mogao smatrati pozivom za učešće u prvostepenom postupku u smislu odredbe člana 133. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku.

Odredba člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ovlašćuje drugostepeni organ da sam upotpuni postupak i otkloni nedostatke kad utvrdi da se u prvostepenom postupku nije vodilo računa o pravilima postupku koja su od uticaja na rešenje stvari. U tom slučaju, drugostepeni organ je dužan da stranci pruži mogućnost da učestvuje u postupku. Međutim, drugostepeni organ je dopisom od 28. avgusta 2007. godine naložio prvostepenom organu da upotpuni postupak, ali prilikom upotpunjavanja postupka prvostepeni organ nije pružio mogućnost podnosiocu ustavne žalbe da učestvuje u postupku. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da u rešenju prvostepenog organa int. broj 2256-8 od 27. jula 2007. godine nisu navedeni dokazi koji potkrepljuju tvrdnju o učinjenoj povredi radne obaveze podnosioca ustavne žalbe. Stoga je podnosilac ustavne žalbe tek iz rešenja drugostepenog organa broj 74-47 od 25. septembra 2007. godine saznao za dokaze na kojima je zasnovana odluka o učinjenoj povredi radne obaveze, te je tek u tužbi bio prvi put u prilici da se izjasni o predloženim dokazima i da sam predloži da se izvedu dokazi kojima bi se pobili navodi donosioca osporenog rešenja.

Imajući u vidu da podnosiocu ustavne žalbe nije bila pružena mogućnost da učestvuje u prvostepenom upravnom postupku u smislu člana 133. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, te da taj nedostatak nije otklonjen ni u drugostepenom postupku, Ustavni sud smatra proizvoljnim stav Vrhovnog suda Srbije zauzet u osporenoj presudi da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede pravila postupka na štetu podnosioca ustavne žalbe. S obzirom na to da je u osporenoj presudi arbitrerno primenjeno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je na taj način povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog suda Srbije, uz određivanje da Upravni sud donese novu odluku o tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević