Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja prava svojine. Postupak koji traje preko 18 godina, a još uvek je u prvostepenoj fazi, predstavlja povredu prava.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Balandžića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Balandžića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14416/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .
2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .
O b r a z l o ž e nj e
1. Milivoje Balandžić iz Beograda je 18 . marta 2010. godine, preko punomoćnika, advokata Gavrila Perovića iz Beograda , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5817/09.
Podnosilac ustavne žalbe ističe da je 27. januara 1994. godine podneo tužbu protiv više tuženih, radi utvrđenja prava svojine na stanu, da parnični postupak traje već 16 godina i da još nije doneta presuda u ovom predmetu, pa smatra da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14416/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Tužilac Milivoje Balandžić, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 27. januara 1994. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tuženih J.P, M.P. i N.P, radi utvrđenja prava svojine. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac sa prvotuženom zaključio 24. marta 1997. godine ugovor o kupoprodaji jednoiposobnog stana koji se nalazi u Ulici Banjički venac br. 26 u Beogradu; da je nakon toga prvotužena sa drugotuženim i trećetuženim zaključila ugovore o poklonu i kupoprodaji stana, kojim im je delimično poklonila i delimično prodala preostali deo stambene zgrade u navedenoj ulici, a što u prirodi predstavlja trosoban stan; da su se drugotuženi i trećetuženi upisali u zemljišnim knjigama kao vlasnici na celoj desnoj strani stambene zgrade, pa i na stanu na kome pravo svojine ima tužilac i koji u zemljišnim knjigama nije posebno iskazan kao etažna svojina. Predmet je zaveden pod brojem P. 199/94.
Imajući u vidu da je prvotužena preminula tokom parničnog postupka, tužilac je kao njene pravne sledbenike označio B.V, S.P, M.S i B.S.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 27. decembra 2005. godine doneo rešenje P. 199/94, kojim je prekinuo parnični postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu istog suda P. 8772/05. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je parnica prekinuta, jer su petotuženi M.P. i šestotuženi N.P. podneli tužbu protiv ovde tužioca radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji spornog stana koji je on zaključio sa pok. J.P. i da pitanje pravnog osnova za sticanje prava svojine na spornom stanu predstavlja prethodno pitanje u ovom predmetu, u smislu odredaba člana 12. Zakona o parničnom postupku.
Tužilac je 14. aprila 2008. godine predložio da sud nastavi sa postupanjem u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je pravnosnažno okončan parnični postupak pred istim sudom u predmetu P. 8772/05. Prvostepeni sud je 27. aprila 2009. godine doneo rešenje P. 199/94, kojim je nastavio ovaj parnični postupak. Predmet je dobio novi broj P. 5817/09.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 30. septembra 2009. godine doneo rešenje P. 5817/09, kojim je opet prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je preminuo trećetuženi M.S.
Nakon formiranja nove mreže sudova, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 15221/10 od 4. februara 2011. godine kojim je nastavio sa postupanjem u ovoj parnici, ističući da je četvrtotuženi B.S. rešenjem Opštinskog suda u Obrenovcu O. 539/09 od 30. oktobra 2009. godine oglašen za naslednika trećetuženog M.S. U međuvremenu je predmet zaveden pod brojem P. 14416/10, a u postupku do sada nije doneta nijedna prvostepena presuda.
4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici.
5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova svojinska parnica pokrenuta 27. januara 1994. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet i dalje u fazi prvostepenog odlučivanja, imajući u vidu da postupajući sudovi (Drugi opštinski sud u Beogradu, odnosno Prvi osnovni sud u Beogradu) nisu još doneli nijednu prvostepenu presudu.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje preko 18 godina i da je još u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da postupajući sudovi nijednom nisu odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, osam naestogodišnje trajanje ove parnice, i to bez donošenja ijedne meritorne odluke, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju nesporno ima (više tuženih, složenost dokaznog postupka, prekidi postupka zbog rešavanja prethodnog pravnog pitanja u drugoj parnici i smrti trećetuženog M.S) , uzimajući pri tome u obzir da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje preko 18 godina, a da za sve to vreme nijedanput nije odlučeno o tužbenom zahtevu, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Drugog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postup ak vodio od podnošenja tužbe 27. januara 1994. do 1. januara 2010. godine. Ova ocena Ustavnog suda ne odnosi se na periode kada je parnični postupak bio prekinut u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, zbog rešavanja prethodnog pitanja od 27. decembra 2005. do 14. aprila 2008. godine i zbog smrti trećetuženog od 30. septembra 2009. do 4. februara 2011. godine.
Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.
Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Z akona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka koja se može pripisati u krivicu nedelotvornom postupanju sudova, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević