Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedozvoljenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv više akata državnih i drugih organa. Žalba je odbačena kao neblagovremena u odnosu na konačnu sudsku odluku, jer je podneta nakon isteka roka od 30 dana, a u ostalom delu kao nedozvoljena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Grgura iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2010. godine, doneo je:

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milana Grgura izjavljena protiv usmene odluke v.d. direktora „IPM“od 18. oktobra 1991. godine, odluke v.d. direktora „IPM“ broj 17257 od 11. novembra 1991. godine, odluke direktora RJ ekonomsko finansijskog sektora broj 17257 od 11. novembra 1991. godine, odluke RS RO „IPM“ broj 28-7/91/05/MP od 15. januara 1992. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu GžI. 434/99 od 2. avgusta 1999. godine, nalaza i mišljenja sudskog veštaka Milana Mandića, rešenja Trećeg opštinskog suda P1. 43/06 od 3. maja 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu GžI. 1359/07 od 16. maja 2007. godine, presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 315/07 od 15. oktobra 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu GžI. 5952/07 od 21. decembra 2007. godine, rešenja o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 15977/09 od 17. novembra 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 741/09 od 3. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Grgur iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 18. marta 2010. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na rad iz člana 60. Ustava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U postupku predhodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je, između ostalog, utvrdio da je po tužbi podnosioca ustavne žalbe vođen parnični postupak protiv „Industrije precizne mehanike“ a.d. Beograd, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu GžI. 5952/07 od 21. decembra 2007. godine kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđena osporena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 315/07 od 15. oktobra 2007. godine u stavu jedan, dva i četiri izreke. Osporena prvostepena presuda doneta je po nalozima sadržanim u prethodno donetoj osporenoj presudi Okružnog suda u Beogradu Gž. 1359/07 od 16. maja 2007. godine.

Odlučujući o reviziji podnosioca ustavne žalbe, Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. II 741/09 od 3. juna 2009. godine odbio reviziju i potvrdio presudu Okružnog suda u Beogradu GžI. 5952/07 od 21. decembra 2007. godine u delu koji se odnosi na poništaj odluka tuženog, dok je u preostalom delu revizija odbačena kao nedozvoljena.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je Četvrti opštinski sud u Beogradu osporenim rešenjem o izvršenju I. 15977/09 od 17. novembra 2009. godine usvojio predlog za izvršenje izvršnog poverioca „Industrije precizne mehanike“ a.d. Beograd podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 315/07 od 15. oktobra 2007. godine kojom je izvršni dužnik, ovde podnosilac ustavne žalbe, u stavu četvrtom izreke obavezan na plaćanje parničnih troškova izvršnom poveriocu.

4. S obzirom na to da se podnetom ustavnom žalbom osporavaju i odluka v.d. direktora „IPM“ od 18. oktobra 1991. godine, odluka v.d. direktora „IPM“ broj 17257 od 11. novembra 1991. godine, odluka direktora RJ ekonomsko finansijskog sektora broj 17257 od 11. novembra 1991. godine, odluka RS RO „IPM“ broj 28-7/91/05/MP od 15. januara 1992. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu GžI. 434/99 od 2. avgusta 1999. godine i rešenje Trećeg opštinskog suda P1. 43/06 od 3. maja 2006. godine, dakle akti koji su doneti pre stupanja na snagu Ustava, to je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporava nalaz i mišljenja sudskog veštaka Milana Mandića, Ustavni sud konstatuje da osporeni akt ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, odnosno iz člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, protiv koga je dozvoljeno izjavljivanje ustavne žalbe, zbog čega je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i uvom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Ispitujuću ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presuda Okružnog suda u Beogradu GžI. 1359/07 od 16. maja 2007. godine, presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 315/07 od 15. oktobra 2007. godine, presuda Okružnog suda u Beogradu GžI. 5952/07 od 21. decembra 2007. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II 741/09 od 3. juna 2009. godine, Ustavni sud je konstatovao da je presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. II 741/09 od 3. juna 2009. godine poslednja doneta sudska odluka u predmetnom sporu, pa se blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na navedenu revizijsku presudu. Ustavni sud je utvrdio da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe u parničnom postupku, osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 741/09 od 3. juna 2009. godine primio 20. juna 2009. godine, što nesumnjivo proizlazi iz izveštaja Prvog osnovnog suda u Beogradu Su 46/2010-742 od 20. maja 2010. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 18. marta 2010. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

Ustavni sud ističe da na drugačije rešenje u ovom predmetu ne utiče ni činjenica da se ustavnom žalbom ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Ovo iz razloga što Zakon dopušta mogućnost da se ustavna žalba zbog povrede navedenog prava izjavi i pre nego što su iskorišćena sva pravna sredstva, dakle, dok postupak čije se trajanje osporava još nije okončan, ali kada je, kao u konkretnom slučaju, ustavna žalba izjavljena nakon što su iskorišćena sva pravna sredstva, onda se blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan prijema osporenog pojedinačnog akta, odnosno na isti način kao kada se u ustavnoj žalbi ističe povreda bilo kog drugog Ustavom zajemčenog prava.

7. U delu ustavne žalbe kojim se osporava rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 15977/09 od 17. novembra 2009. godine, Ustavni sud ukazuje da navedeni akt nije akt protiv koje se može izjaviti ustavna žalba u smislu odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu, jer tim aktom podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom dužniku u izvršnom postupku, nisu utvrđene nove obaveze u poređenju sa parničnim postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i pravnosnažnom presudom koja je bila rezultat tog postupka. Ustavni sud je stoga i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište već iskazao kroz svoje ranije donete odluke (videti, između ostalih, Odluku Ustavnog suda Už- 278/2008 od 17. decembra 2009. godine, kao i odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke, broj 11258/84).

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedozvoljenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti