Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog pogrešne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Višeg trgovinskog suda i utvrđuje povredu prava na imovinu. Nižestepeni sudovi su pogrešno primenili rok zastarelosti za naknadu štete, umesto opšteg roka zastarelosti, na zahtev za naknadu za zakonito oduzetu imovinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi "Mag trade" d.o.o. iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba "Mag trade" d.o.o. izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 129/09 od 19. februara 2009. godine i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3082/09 od 21. jula 2009. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 3082/09 od 21. jula 2009. godine i nalaže Privrednom apelacionom sudu da donese novu odluku po žalbi tužioca "Mag trade" d.o.o. iz Prištine izjavljenoj protiv presude Trgovinskog suda u Nišu P. 129/09 od 19. februara 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. D.O.O. "Mag trade" iz Prištine, preko punomoćnika - advokata Stojadina Mitića iz Niša, podnelo je 2. septembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije i načelo zabrane diskriminacije zbog pripadnosti vlasnice podnosioca ustavne žalbe nacionalnoj manjini, utvrđeno članom 76. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Vojska Jugoslavije 11. juna 1999. godine u Prištini "obila sve magacine koji su bili u vlasništvu pripadnika albanske nacionalne manjine", pa i magacin preduzeća "Mag trade" d.o.o, čiji je vlasnik Šefkia Istrefi, i odatle kamionima odvezla robu, bez ikakvog osnova. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, to ukazuje na povredu načela zabrane diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini. Podnosilac ustavne žalbe takođe smatra da se na navedeni slučaj ne može primeniti Uredba o organizovanju i izvršenju materijalne obaveze na koju se sudovi u osporenim presudama pozivaju, zbog toga što je ratno stanje već bilo prestalo 9. juna 1999. godine, već se pravni odnos između tužioca i tuženog treba raspraviti po odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, smatra da se na konkretni slučaj ne može primeniti, kao što to čine sudovi u osporenim presudama, ni institut naknade štete, već se mora primeniti institut sticanja bez osnova, zato što je Vojska Jugoslavije oduzela imovinu podnosioca na neopravdan način i takav postupak legalizovala prisustvom drugih organa, o čemu je sačinjen zapisnik i izdata otpremnica. Ističe da je oduzetu robu vlasnika - pripadnika albanske nacionalne manjine tadašnje Savezno ministarstvo za odbranu tretiralo kao ratni plen, što se vidi iz dopisa Saveznog ministarstva za odbranu od 27. jula 1999. godine. Na izloženi način, po oceni podnosioca ustavne žalbe, povređeno je njegovo Ustavom garantovano pravo na imovinu, jer oduzimanje imovine nije učinjeno u javnom interesu na osnovu zakona. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i ukine presudu Trgovinskog suda u Nišu P. 129/09 od 19. februara 2009. godine i presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 3082/09 od 21. jula 2009. godine.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Trgovinskog suda u Nišu P. 129/09 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 129/09 od 19. februara 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca „Mag trade“ d.o.o. iz Prištine, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se obaveže tužena Republika Srbija-Ministarstvo odbrane-Vojska Srbije-Vojna pošta 1097 Niš, da mu na ime naknade - stečenog bez osnova isplati iznos od 1.864.990,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. juna 1999. godine pa do konačne isplate. U obrazloženju presude je navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su iz poslovnog objekta tužioca, za potrebe Vojske Jugoslavije u ratnom stanju, preko finansijske policije, predati Vojsci Jugoslavije prehrambeni artikli, pretežno bombonjere, dok sredstva u kancelariji ovog magacina nisu oduzeta osim kompjutera i telefaksa; da je na osnovu procene tužioca, a po osnovu lager liste od 24. marta 1999. godine koju je sačinio sam tužilac, vrednost oduzete robe 1.864.990 dinara; da nije sporna činjenica da je roba izdata za potrebe Vojske Jugoslavije, kao i da su sačinjene otpremnice o vrsti i količini robe koja je preuzeta, s tim da je jedan primerak otpremnice pratio robu, drugi je zadržavala finansijska policija u Prištini, a treći je ostao kod Vojske Jugoslavije; da do zaključenja glavne rasprave niko od strana u sporu nije mogao da pruži primerak otpremnice; da je na zahtev samog tužioca, inspektor finansijske policije Ž. Ž, koji je saslušan u svojstvu svedoka, sačinio službenu belešku 22. juna 1999. godine i konstatovao da se u magacinu kod tužioca nalazila roba, i to prehrambeni artikli, pretežno bombonjere koje su izdate Vojsci Jugoslavije, a sredstva iz kancelarije nisu oduzeta, osim kompjutera i telefaksa; da je rešavajući pitanje zastarelosti tužiočevog potraživanja, sud prvenstveno pošao od činjenice da je tužilac tužbeni zahtev opredelio po osnovu sticanja bez osnova, ali da sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahteva, kao i u pogledu pravne ocene činjeničnih navoda iz tužbe, iz kojih proizlazi da se u konkretnom slučaju radi o zahtevu za naknadu štete; da je reč o robi izdatoj za potrebe tužene u vreme ratnog stanja, čiji je režim regulisan Zakonom o odbrani i Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze koja je bila na snazi u vreme nastupanja spornog događaja, a kojom se uređuje organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica u vreme mira, ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, te kojom se određuju pokretne i nepokretne stvari koje se uzimaju za potrebe odbrane zemlje, propisuje se evidencija tih stvari, kao i način njihovog uzimanja i vraćanja, visina naknade za dopremanje i korišćenje stvari, postupak za utvrđivanje naknade za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari. Dalje, navodi se da iz svega iznetog proizlazi da navedenom Uredbom nije na poseban način regulisano pitanje naknade vrednosti stvari, koje su po svojoj prirodi potrošne, kakve su i stvari koje su oduzete tužiocu. Naime, Uredba reguliše dve vrste naknade - prva se odnosi na naknadu koja vlasniku pripada za korišćenje stvari za vreme kada se ona nalazi kod nadležnog organa, a druga se odnosi na naknadu štete koja pripada vlasniku ako je stvar vraćena ali oštećena, kao i na naknadu štete ako stvar nije vraćena jer je uništena ili je nestala, a da se naknada vrednosti potrošenih stvari koje se svojom redovnom upotrebom koriste i nestaju, gube svoj materijalizovan oblik, ne može smatrati naknadom za korišćenje, već ova naknada može imati samo prirodu naknade štete u visini vrednosti stvari. Na ovakav zaključak upućuje i odredba člana 39. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kojoj je nesavestan držalac stvari dužan nadoknaditi štetu nastalu propašću stvari. Po oceni prvostepenog suda, pravni osnov tužiočevog zahteva je naknada štete iz člana 154. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj je tuženi odgovaran za štetu bez obzira na krivicu. Radnjom tužene, učinjenom na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena je imovina tužioca za vrednost oduzete robe, u kom smislu je definisana šteta članom 155. Zakona o obligacionim odnosima, čija je naknada propisana članom 29. Zakona o odbrani i članom 19. navedene Uredbe. S tim u vezi, s obzirom da je osnov tužiočevog potraživanja naknada štete, to se u smislu odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, na zastarelost tužiočevog potraživanja ima primeniti rok iz pomenutog člana, koji predviđa da potraživanje zastareva u subjektivnom trogodišnjem roku koji počinje da teče od dana kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, odnosno u objektivnom roku od pet godina kada je šteta nastala. U konkretnom slučaju, prema sadržini izjave saslušanog svedoka Ž. Ž, koji je potpisao službenu belešku 22. juna 1999. godine, a koja je izdata tužiocu na njegov zahtev, tužilac je sačinjavanjem službene beleške, saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, pa kako je tužba podneta 28. marta 2005. godine, proizlazi da je tužba podneta ne samo po isteku subjektivnog roka, već i po proteku objektivnog roka od pet godina od kada je šteta nastala.

Osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 3082/09 od 21. jula 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Trgovinskog suda u Nišu P. 129/09 od 19. februara 2009. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je prvostepeni sud na osnovu izvedenih dokaza pravilno zaključio da se u konkretnom slučaju ne radi o sticanju bez osnova, zbog toga što je tuženi stupio u posed tužiočeve prostorije na način predviđen zakonom i tužiočeva roba mu je izdata na osnovu Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica, odnosno vlasnika stvari; da je navedenom Uredbom predviđen način uzimanja pokretnih i nepokretnih stvari i naknada za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari, te da se prvostepeni sud pozvao na odredbu člana 1. navedene Uredbe, kojom je propisan način uzimanja pokretnih i nepokretnih stvari za potrebe odbrane zemlje, iz čega je prvostepeni sud pravilno zaključio da je radnja tuženog učinjena na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i pomenute Uredbe; da je pravilan zaključak prvostepenog suda o pravnoj kvalifikaciji tužbenog zahteva, odnosno da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete; da su žalbeni navodi tužioca koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava bez osnova, jer je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, nakon što je utvrdio da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete i na utuženo potraživanje primenio rok zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Dopisom Saveznog ministarstva za odbranu, Sektor za vojnoprivrednu delatnost, od 27. jula 1999. godine, obaveštena je Vojna uprava "Morava" iz Niša, da u vezi njihovog zahteva za razrešenje ratnog plena, imaju saglasnost da robu za koju se znaju vlasnici i poseduju dokazi o vlasništvu vrate u celosti vlasnicima, a robu za koju se ne pojave vlasnici, a rok upotrebe je istekao, ne stavljati u promet, već postupiti kao sa životnim namirnicama kojima je rok upotrebe istekao, o čemu „ustrojiti propisanu dokumentaciju“.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenim presudama povređeno njegovo Ustavom garantovano pravo iz člana 58, kao i načelo zabrane diskriminacije zbog pripadnosti nacionalnoj manjini vlasnice - podnosioca ustavne žalbe, utvrđeno članom 76. Ustava.

Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), utvrđuje se da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.).

Odredbama člana 76. st. 1. i 2. Ustava utvrđeno je da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zakonom i jednaka zakonska zaštita, kao i da je zabranjena bilo kakva diskriminacija zbog pripadnosti nacionalnoj manjini.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev kada okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, dok obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st.1. i 2.).

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02), važećim u vreme oduzimanja imovine podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se radna obaveza građana sastoji u izvršavanju određenih poslova i zadataka za vreme ratnog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, da radnu obavezu imaju svi za rad sposobni građani koji su navršili 15 godina, a nisu raspoređeni na službu u Vojsci Jugoslavije, a da pripadnici organa unutrašnjih poslova radnu obavezu izvršavaju u tim organima (član 24. st. 1. i 2.); da su za potrebe odbrane zemlje građani dužni da daju motorna, prevozna i specijalna vozila, građevinske i druge mašine, sredstva i uređaje veze, sredstva i uređaje za proizvodnju, prenos i emitovanje radio i televizijskog programa, zakupljene kapacitete i prava za emitovanje satelitskog, radio i televizijskog programa, sredstva i uređaje za pripremu, štampanje i snimanje časopisa, revija, novina, brošura i drugog štampanog materijala, plovne objekte, zgrade i zemljišta, luke, pristaništa i instalacije za plovidbu, snabdevanje, održavanje i remont plovnih objekata, vazduhoplove, aerodrome, pumpne stanice i skladišta, oružje, jahaću, tegleću i tovarnu stoku, kao i druga potrebna materijalna sredstva, a da sredstva iz stava 1. ovog člana popisuje Savezno ministarstvo za odbranu (član 26. st. 1. i 2.); da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu, na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva, a da ako usled ratnih uslova Savezno ministarstvo za odbranu nije u mogućnosti da vrši svoju funkciju, izvršavanje materijalne obaveze može narediti starešina iz stava 1. ovog člana (član 27.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da se odredbe člana 24. o radnoj obavezi i čl. 26, 27, 29. i 30. ovog zakona o davanju materijalnih sredstava za odbranu zemlje odnose i na preduzeća i druga pravna lica (član 39.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 38/99 i 9/01), važećom u vreme oduzimanja imovine podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da se ovom uredbom uređuje organizovanje i izvršavanje materijalne obaveze građana, preduzeća i drugih pravnih lica (u daljem tekstu: vlasnici stvari) u miru, za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja, određuju pokretne i nepokretne stvari (u daljem tekstu: stvari) koje se uzimaju za potrebe odbrane zemlje i propisuje evidencija tih stvari, način njihovog uzimanja, vraćanje i visina naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za štetu prouzrokovanu oštećenjem, uništenjem ili nestankom tih stvari (član 1.); da vlasnici stvari izvršavaju materijalnu obavezu za potrebe Vojske Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska) i druge potrebe odbrane zemlje, u skladu sa Zakonom o odbrani, odredbama ove uredbe i drugim aktima nadležnih državnih organa (član 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje, koja je odštampana uz ovu Uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu.

Ustavni sud je najpre pošao od činjenice da je odredbama Zakona o odbrani, važećim u vreme oduzimanja imovine od podnosioca ustavne žalbe, bilo propisano da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada, čime je zakonodavac u konkretnom slučaju napravio razliku između naknade i naknade štete, a što sudovi u osporenim presudama nisu imali u vidu. Naime, Trgovinski sud u Nišu i Viši trgovinski sud su u konkretnom postupku izveli zaključak da je time što je podnosiocu ustavne žalbe oduzeta imovina, on imao pravo samo da zahteva naknadu štete u smislu čl. 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, te da se ne može primeniti institut sticanja bez osnova i opšti rok zastarelosti potraživanja, već rok zastarelosti propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju potražuje naknadu u visini vrednosti oduzetih stvari, te se ne može govoriti o naknadi štete u smislu Zakona o obligacionim odnosima, koja je rezultat nekog štetnog događaja ili povrede ugovorne obaveze. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je tužiocu roba iz magacina oduzeta (rekvirirana) za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Samim tim, pitanje naknade tužiocu za oduzetu robu, koja je potrošne i zamenljive prirode, mora biti regulisano primenom odgovarajućih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, uz poštovanje ustavnog načela da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama je ustanovljeno pravo na naknadu za oduzetu robu. Za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok. Stoga se, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, mora oceniti mogućnost pružanja sudske zaštite istaknutog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u skladu sa odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, sudovi u osporenim odlukama nisu cenili mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja. S tim u vezi, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenim presudama za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da je utuženo potraživanje podnosioca zastarelo.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Trgovinskog suda u Nišu P. 129/09 od 19. februara 2009. godine i osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 3082/09 od 21. jula 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3082/09 od 21. jula 2009. godine, kako bi Privredni apelacioni sud, koji je preuzeo nadležnost Višeg trgovinskog suda, doneo novu odluku po žalbi. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je, istovremeno, odbio ustavnu žalbu u delu u kome je posebno ukazano na povredu prava podnosioca ustavne žalbe na ravnopravnost i jednaku zakonsku zaštitu zajemčenog članom 76. Ustava jer je vlasnica pravnog lica - podnosioca ustavne žalbe pripadnica albanske nacionalne manjine, iz razloga što podnosilac ustavne žalbe nije pružio nesumnjive dokaze da su osporene presude donete zbog diskriminacije prema njegovoj vlasnici kao pripadnici nacionalne manjine, niti takvi navodi imaju bilo kakvog uporišta u sadržini i datim razlozima osporenih presuda. Što se tiče tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je Vojska Jugoslavije tokom ratnog stanja 1999. godine uzimala robu samo iz magacina u Prištini koji su bili u vlasništvu pripadnika albanske nacionalne manjine, Ustavni sud ukazuje da je period u kome se u Republici Srbiji ostvaruje ustavnosudska zaštita povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije. Naime, tek je važeći Ustav u članu 170. ustanovio ustavnu žalbu kao posebno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, koja se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, tako da predmetni navodi podnosioca, ratione temporis, nisu od značaja za odlučivanje Suda u ovoj pravnoj stvari.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić