Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 18 godina. Sud je naložio nadležnom osnovnom sudu da postupak okonča u najkraćem roku, ističući neefikasnost sudskog postupanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Grgura iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Grgura i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1. 14681/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Grgur iz Beograda izjavio je 18. marta 2010. godine ustavnu žalbu, dopunjenu 6. aprila 2012. godine, protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3953/08 od 11. marta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni, pored izlaganja nezadovoljstva osporenom presudom i činjenicom da mu tuženi nije isplatio naknadu za tehničko unapređenje, navedeno je da predmetni parnični postupak traje duže od 16 godina, ali i da pored tri ukinute prvostepene presude, još uvek nije okončan, zbog čega podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ali zahtev za naknadu štete nije postavljen.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14681/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 37/07), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, i Radoslavka Bošković podneli su 28. januara 1994. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog Industrija precizne mehanike - IPM iz Beograda, radi utvrđenja prava na zaštitu tehničkog unapređenja po njihovom predlogu za ispitivanje tehničkog unapređenja, zavedenog kod tuženog, tražeći i da sud obaveže tuženog da obavesti tužioce o prihvaćenom tehničkom unapređenju , kao i da obaveže tuženog da donese odgovarajuće rešenje i odluku o visini naknade za korišćenje tehničkog unapređenja, sve u skladu sa zakonom.

Opštinski sud je 16. maja 1994. godine na pripremnom ročištu doneo rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, i spise predmeta je po pravnosnažnosti dostavio Okružnom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud), kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje .

Pripremno ročište je održano 16. juna 1994. godine pred Okružnim sudom. Međutim, Okružni sud je takođe smatrao da ni on nije stvarno nadležan da postupa u toj parnici, pa je spise predmeta dostavio Vrhovnom sudu Srbije radi rešavanja sukoba nadležnosti. Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 122/94 od 21. februara 1995. godine utvrdio da je za postupanje stvarno i mesno nadležan Opštinski sud.

Do donošenja prve prvostepene presude P1. 2349/95 od 24. aprila 1996. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca u celini, pred Opštinskim sudom je održano jedno pripremno i jedno ročište za glavnu raspravu, dok ročište za glavnu raspravu zakazano za 31. januar 1996. godine nije održano „zbog bolesti postupajućeg sudije“.

Postupajući po žalbi tužilaca od 6. avgusta 1996. godine, Okružni sud je doneo rešenje Gž1. 825/96 od 20. novembra 1996. godine kojim je žalbu usvojio i ukinuo presudu Opštinskog suda P1. 2349/95 od 24. aprila 1996. godine, a spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je rešenjem od 23. maja 1997. godine odredio da postupak miruje, jer na zakazano ročište za glavnu raspravu parnične stranke nisu pristupile, iako su bile uredno pozvane. Nakon toga, pred Opštinskim sudom bila su zakazana još tri ročišta, od kojih ročište zakazano za 8. oktobar 1997. godine nije održano, na zahtev tuženog. Druga po redu prvostepena presuda P1. 19/97 doneta je 28. januara 1998. godine. Navedenom presudom u stavu prvom izreke odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrde njihova prava na zaštitu tehničkog unapređenja, dok je u stavu drugom izreke tužba u preostalom delu odbačena. Pismeni otpravak presude otpremljen je iz suda 16. decembra 1998. godine.

Postupajući po žalbi tužilaca od 24. decembra 1998. godine, Okružni sud je rešenjem Gž1. 272/99 od 31. marta 1999. godine potvrdio rešenje u stav u drugo m izreke prvostepene presude, dok je prvostepenu presudu ukinuo u stav u prvo m izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, do kraja 1999. godine zakazano je ročište za glavnu raspravu za 29. oktobar 1999. godine, ali isto nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

U toku 2000. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok je ročište zakazano za 8. jun 2000. godine odloženo na predlog tuženog.

Tokom 2001. godine, održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok ročišta zakazana za 9. oktobar i 21. novembar nisu održana, jer tuženi nije doš ao.

U toku 2002. godine dva ročišta za glavnu raspravu su održana, dok ročište zakazano za 24. januar i nije održano, jer punomoćnik tuženog nije bio uredno pozvan. Takođe ni ročište zakazano za 6. jun nije održano, jer punomoćnik tuženog nije došao, iako je bio uredno pozvan.

U toku 2003. godine pred Opštinskim sudom nije održano nijedno ročište, već su se stranke, uglavnom , preko pismenih podnesaka izjašnjavale na nalaz i mišljenje veštaka od 29. aprila 2003. godine. Opštinski sud je rešenjem P1. 448/99 od 8. decembra 2003. godine prekinuo parnični postupak zbog smrti tužilje, da bi već 15. decembra 2003. godine tužilac je podneskom označio naslednike preminule tužilje, ujedno i urgirao da se postupak ubrza.

Veštak je 15. marta 2004. godine dostavio dopunski nalaz i mišljenje. Što se tiče ročišta za glavnu raspravu, u 2004. godini, održano je samo jedno – 18. juna, dok preostala dva ročišta zakazana za 3. februar i 3. novembar, nisu održana, jer punomoćnik tuženog nije došao, iako je oba puta bio uredno pozvan.

Trećom po redu prvostepenom presudom P1. 448/99-03 od 1. februara 2005. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca i obavezan je tuženi da im plati naknadu po osnovu korišćenja tehničkog unapređenja, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Pismeni otpravak presude uručen je strankama u junu 2005. godine.

Postupajući po žalbi tuženog od 20. juna 2005. godine, Okružni sud je 6. septembra 2006. godine doneo rešenje Gž1. 2471/05 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P1. 448/99-03 od 1. februara 2005. godine i predmet vratio na ponovno suđenje. Spisi predmeta su 25. januara 2007. godine vraćeni prvostepenom sudu.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je 1. februara 2007. godine doneo rešenje P1. 37/07 kojim je odbio predlog za određivanje privremene mere kojim je traženo da se naloži tuženom da tužiocima isplaćuje naknadu za tehničko unapređenje, do pravnosnažnog okončanja postupka (predlog za određivanje privremene mere podnet 13. novembra 1995. godine). U toku 2007. godine, održana su tri ročišta - 16. februara, 16. marta i 13. aprila.

Četvrtom po redu prvostepenom presudom P1. 37/07 od 13. aprila 2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca. Tuženi je 24. aprila 2007. godine izjavio žalbu, dok je tužilac izjavio žalbu tri dana kasnije.

Okružni sud je rešenjem od 28. novembra 2007. godine vratio spis predmeta Opštinskom sudu na dopunu postupka, jer u spisima nije bio dokaza da je punomoćniku tuženog dostavljena žalba tužilaca od 27. aprila 2007. godine.

Nakon otklonjenih procesnih nedostataka učinjenih u postupku pred prvostepenim sudom, Okružni sud je 11. marta 2009. godine doneo presudu Gž1. 3953/08, kojom je u stavu prvom izreke potvrdio presudu Opštinskog suda P1. 37/07 od 13. aprila 2007. godine, u stavu sedmom izreke u kome je odbačena tužba tužilaca (u delu u kome su tražili da tužioci imaju pravo na zaštitu tehničkog unapređenja po njihovom predlogu ispitivanje tehničkog unapređenja TU 219 od 24. novembra 1986. godine) zbog nepostojanja pravnog interesa, dok je u stavu drugom izreke prvostepenu presud u ukinu o i vra tio Opštinskom sudu na ponovno suđenje . Punomoćnika tužilaca je 8. juna 2009. godine primio pismeni otpravak drugostepene presude, zajedno sa pozivom za ročište koje je zakazano za 7. oktobar 2009. godine.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je 7. oktobra 2009. godine na ročištu za glavnu raspravu doneo rešenje kojim je prekinuo postupak, jer je tužilac Ljubiša Bošković, jedan od pravnih sledbenika Radoslavke Bošković, preminuo tokom 2008. godine. Tužioci su podneskom od 29. oktobra 2010. godine obavestili sada Prvi osnovni sud u Beogradu da je okončan ostavinski postupak iza pok. Ljubiše Boškovića.

Tokom 2011. godine, ročišta za glavnu raspravu zakazana za 21. april i 21. septembar su odložena, da bi se punomoćnik tuženog mogao izjasnio na podneske tuži laca, dok je ročište zakazano za 26. oktobar održano. Istog dana, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza veštačenjem. Sudski veštak je 28. februara 2012. godine, sudu dostavio nalaz i mišljenje, a ročište zakazano za 29. februar 2012. godine nije održano, jer se spis predmeta i dalje nalazio kod veštaka.

4. Odredbama Ustava na koja se podnosilac poziva u ustvanoj žalbi , je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 12 godina i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period - od 28. januara 1994. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu, pa do danas.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao preko 16 godina.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo nešto složenijih pravnih i činjeničnih pitanja.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman interes da sudovi odluče o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva koji se, pored ostalog, odnosio na utvrđivanje prava na isplatu naknade za tehničko unapređenje u proizvodnji tuženog.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe koji je imao procesnu ulogu tužioca, Ustavni sud je utvrdio da niti on, niti njegov punomoćnik nisu svojim ponašanjem doprineli odugovlačenju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Činjenica da parnični postupak traje duže od 18 godina, sama po sebi je dovoljn a da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, posebno imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo odugovlačenju postupka.

U prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, govori i postupanje Okružn og sud a koji je četiri puta ukidao presude Opštinskog suda i svaki put predmet vraćao na ponovni postupak. Ustavni sud i u ovoj odluci napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje kako prvostepenih sudova, tako i drugostepenog suda, dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje duže od 18 godina i da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

7. Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, i njeno objavljivanje u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Imajući u vidu da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava iz člana 60. stav 4. Ustava, za sada, preuranjen.

9. Ocenjujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv osporene presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3953/08 od 11. marta 2009. godine, Ustavni sud podseća da je odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu, dok je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda 8. juna 2009. godine dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, te kako je ustavna žalba podneta 18. marta 2010. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud napominje da je podnosilac u zakonskom roku mogao izjaviti ustavnu žalbu samo protiv prvog stava izreke osporene presude Okružnog suda Gž1. 3953/08 od 11. marta 2009. godine, kojim je potvrđen stav sedmi izreke presude Opštinskog suda P1. 37/07 od 13. aprila 2007. godine (kojim je u jednom delu odbačena tužba tužilaca), jer je u tom delu postupak pravnosnažno okončan, dok se protiv preostalog dela osporene presude kojim je prvostepena presuda ukinuta i vraćena Opštinskom sudu na ponovno suđenje, ustavna žalbe nije mo gla ni izjaviti, jer postupak nije okončan , saglasno odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/08 i 76/11) odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti