Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao sedam godina. Dosuđuje mu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1625/2017
18.10.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 43756/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. R . iz Beograda je , 27. februara 2017. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 43756/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6512/15 od 1. decembra 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je predmetni postupak u kome je imao svojstvo tužioca u parnici radi naknade štete trajao sedam godina, te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U pogledu osporavanja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6512/15 od 1. decembra 2016. godine , u ustavnoj žalbi nisu istaknuti bilo koji razlozi, već je navedeno „ da je presuda malo neobična jer je podnosiocu delimično priznato preinačenje po žalbi i sud ga je obavezao da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka“.

Zahtevao je naknadu štete u iznosu od 500.000,00 dinara zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43756/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. januara 2010. godine podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženog A. iz Beograda, radi naknade štete pretrpljene u saobraćajnoj nezgodi.

Predmet je dobio broj P. 43756/10.

Prvo ročište za javnu raspravu bilo je zakazano za 23. septembar 2010. godine i pred prvostepenim sudom bilo je ukupno održano sedam ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane sudskih veštaka saobraćajne struke i medicinske struke – ortopeda i neuropsihijatra, saslušani su veštaci, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog, u zapisnik o uviđaju saobraćajne nezgode, polisu osiguranja, kao i medicinsku dokumentaciju priloženu uz tužbu, dok četiri ročišta nisu bil a održan a, i to tri zbog nedolaska pozvanog svedoka, a jedno iz procesnih razloga.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodu od 23. septembra 2010. do 7. oktobra 2011. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43756/10 od 29. januara 2015. godine dozvoljeno je preinačenje tužbe.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43756/10 od 19. marta 2015. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 935.000,00 dinara i to: 225.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 150.000,00 dinara za pretrpljeni strah, 420.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i 140.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 331.320,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa za ukupan iznos od 1. 215.000,00 dinara i to za iznose od 335.000,00 dinara za fizičke bolove, 320.000,00 dinara za strah, 230.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i 330.000,00 dinara za duševne bolove zbog naruženost sve sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6512/15 od 1. decembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43756/10 od 19. marta 2015. godine u delu stava prvog njene izreke kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah, duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti i za troškove postupka, kao i u stavu drugom izreke; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog njene izreke kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 180.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu, za iznos od još 45.000,00 dinara sa zakonskom kamatom, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; u stavu trećem izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka; u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati iznos od 19.400,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere i cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odluči lo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Ustavnog suda, za ukupno trajanje parničnog postupka od nepunih sedam godina odgovornost prevashodno snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlu čio nakon pet godina i dva meseca od podnete tužbe. Takođe, prvo ročište je zakazano nakon devet meseci od podnete tužbe i taj sud je imao period od godinu dana potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište (od 23. septembra 2010. do 7. oktobra 2011. godine).

Međutim, drugostepeni sud je delotvorno postupao i žalbeni postupak pred tim sudom je trajao oko godinu i po dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud nalazi da on nije doprineo produženju parnice.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 43756/10, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Usta vni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evrop skog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnosti postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći sadržine ustavne žalbe kojo m se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6512/15 od 1. decembra 2016. godine, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti