Usvajanje ustavne žalbe zbog arbitrerne primene prava i nedostatka obrazloženja sudske odluke

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je sud proizvoljno primenio materijalno pravo i dao nedovoljne i kontradiktorne razloge o sastavu zajedničke imovine stečene u braku i vanbračnoj zajednici.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Savića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nikole Savića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2685/10 od 18. januara 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2685/10 od 18. januara 2011. godine i određuje da Apelacioni sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 2157/08 od 28 . septembra 2009. godine.

3. Odbija se ustavna žalba Nikole Savića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav. 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 2157/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Savić iz Niša je 12. aprila 2011. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2685/10 od 18. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 2157/08.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu navedena ustavna prava povređena time što je osporena presuda zasnovana na proizvoljnim zaključcima suda u pogledu činjenica odlučnih za presuđenje i na pogrešnoj primeni merodavnog prava. S tim u vezi, podnosilac je naveo da kuća u Nišu u Ulici Mačvanskoj 11, nikako ne može da predstavlja zajedničku imovinu i da bude predmet deobe između njega i njegove bivše supruge, s obzirom na to da je 2/3 idealnih delova pomenute kuće stekao na osnovu ugovora o poklonu i nasleđem iza smrti oca, dok je preostali idealni deo vlasništvo njegove tetke. Dalje, istakao je da ove činjenice sudovi uopšte nisu komentarisali niti obrazložili, iako one proizlaze iz svih izvedenih dokaza, zbog čega je, po mišljenju podnosioca , osporena presuda nepravična, jer su povređeni svi materijalno-pravni zakoni o sticanju svojine i odredbe Porodičnog zakona. U prilog tvrdnji o proizvoljnom zaključivanju i odlučivanju suda , podnosilac je naveo da je , bez utemeljenja u bilo kakvim dokazima , u osporenoj presudi utvrđeno da je vozilo, koje je bilo predmet tužbenog zahteva, on poklonio tuženoj. Dodao je da prvostepeni sud nije postupio po nalogu višeg suda, te da nije utvrdio ukupnu imovinsku masu koja je postojala u momentu prestanka zajednice, kao ni to šta predstavlja posebnu imovinu stranaka niti doprinos u sticanju zajedničke imovine, te da se nije izjasnio o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja u odnosu na pokretne stvari , za koje je istakao da su inventar objekata u kojima je radio. Takođe je naveo da nije jasno na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je između stranaka postojala vanbračna zajednica nakon prestanka braka, te da je u tom smislu apsurdno stanovište suda o tome da su na zaključak o postojanju vanbračne zajednice bez uticaja priznanice kao dokaz da je on u spornom periodu plaćao alimentaciju za decu. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu označena ustavna prava povređena zbog toga što mu je onemogućeno ulaganje vanrednih pravnih lekova, jer sud nije utvrdio pravu vrednost predmeta spora, već je prihvatio vrednost koja je prenisko opredeljena. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku , podnosilac je naveo da nije bilo razloga da konkretna parnica traje dugi niz godina, jer su svi dokazi dostavljeni na samom početku postupka. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, te naloži Apelacionom sudu u Nišu da ponovo odluči o žalbi koju je izjavio protiv prvostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 2157/08 i iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Nikola Savić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 19. oktobra 2004. godine tužbu Opštinsko m sudu u Nišu protiv tužene M.S, radi predaje putničkog vozila "Zastava Jugo 55". Po ovoj tužbi formiran je predmet P. 6418/04 .

Nakon dva održana ročišta, tužena M.S. je 21. februara 2005. godine podnela protivtužbu, radi utvrđenja prava susvojine na pokretnim i nepokretnim stvarima stečenim za vreme trajanja braka i vanbračne zajednice sa tužiocem. U ovom postupku, na ročištu održanom 21. marta 2005. godine, kojem je prisustvovao i tužiočev punomoćnik, punomoćnik tužene je opredelio vrednost predmeta spora po protivtužbi na iznos od 501.000,00 dinara, nakon čega su parnice po tužbi i protivtužbi spojene.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazanih trinaest ročišta, pet nije održano. Ročište koje je bilo zakazano za 25. maj 2005. godine nije održano zbog toga što je za tuženu došao punomoćnik bez urednog punomoćja, dok sled eće ročište koje je bilo zakazano za 25. avgust 2005. godine nije održano na saglasan predlog punomoćnika stranaka radi mogućeg mirnog rešenja spora. Ročišta koja su bila zakazana za 31. januar i 1. septembar 2006. godine nisu održana na predlog punomoćnika tužene, čemu se punomoćnik tužioca nije protivio, dok ročište koje je bilo zakazano za 22. decembar 2006. godine nije održano na saglasan predlog punomoćnika obe stranke. U ovom delu postupka saslušane su parnične stranke i tri svedoka.

Opštinski sud u Nišu je 28. marta 2007. godine doneo presudu P. 6418/04 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca za predaju putničkog motornog vozila, a odbio protivtužbeni zahtev tužene za utvrđenje prava susvojine po osnovu sticanja u braku i vanbračnoj zajednici na 1/2 idealnih delova pokretne i nepokretne imovine bliže navedene u izreci presude . Istom presudom odbijen je predlog tužene za određivanje privremene mere kojom bi joj se dozvolila registracija spornog vozila.

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 1165/08 od 26. marta 2008. godine zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U ponovnom postupku, pred Opštinskim sudom u Nišu, od ukupno zakazanih devet ročišta dva nisu održana. Jedno ročište nije održano zbog toga što veštak u ostavljenom roku nije izradio nalaz i mišljenje, a drugo zbog ostavljanja roka punomoćnicima parničnih stranaka za izjašnjenje na nalaz i mišljenje veštaka koji im je tada neposredno uručen. U ovom delu postupka parnične stranke su ponovo saslušane i na predlog tužene sprovedeno je građevinsko veštačenje.

Opštinski sud u Nišu je 28. septembra 2009. godine doneo presudu P. 2157/08 kojom je: usvojio protivtužbeni zahtev i utvrdio pravo svojine tužene M.S. na 1/2 idealnog dela imovine stečene u bračnoj i vanbračnoj zajednici sa tužiocem , i to na dve vanknjižne kuće u Sićevu, na kat astarskoj parceli 6714 i katastarskoj parceli 6715/1 , KO Sićevo , sa leve strane brane kod kafane "Nissa", na kući u Nišu u Ulici Mačvanskoj broj 11, na katastarskoj parceli 754/2, KO Niš Ćele kula , P+Pk, površine 200 m2, na proširenom i adaptiranom delu kafića "Etaž" u Nišu u Ulici Mačvanskoj broj 11, na bliže pobrojanim pokretnim stvarima koje čine inventar kafića "Etaž" i inventar "Doma planinara", na zalihama pića u vrednosti od 620.000,00 dinara i na pokretnim stvarima domaćinstva bliže navedenim i izreci i obavezao tužioca da stvari preda tuženoj u svojinu i državinu putem fizičke ili civilne deobe (stav 1. izreke); odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu preda putničko vozilo marke "Zastava Jugo koral 55" (stav 2. izreke) . U obrazloženju presude prvostepeni sud je pobrojao sve dokaze koje je izveo, a zatim je naveo da je, prema izvedenim dokazima, utvrdio da su stranke bile u braku od 1995. godine do 1997. godine, te da su i nakon razvoda braka bile u vanbračnoj zajednici koja je prestala septembra 2004. godine, odlaskom tužene sa decom iz kuće nakon zajedničkog letovanja . Prvostepeni sud je dalje utvrdio da su stranke živele u delu kuće u Nišu u Mačvanskoj ulici broj 11, koji je do tada koristio tužilac, da su radile u tužiočevoj galeriji - kafiću "Etaž", koji je bio u sastavu kuće, te da se tužena u toku 1999. godine zaposlila kao vaspitač, ali da je nastavila sa radom u navedenim objektima. Iz obrazloženja presude proizlazi da je sud utvrdio da su ostvarenim novčanim sredstvima i uz pomoć familije stranke izvršile rekonstrukciju i nadgradnju kuće u Mačvanskoj ulici broj 11, kao i kafića "Etaž" koji je u sastavu kuće, pri čemu je pomoć familije bila u novčanim sredstvima i u radovima, kao i to da su zajedničkim novčanim sredstvima kupljene i dve parcele sa objektima u Sićevu. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja , prvostepeni sud je zaključio da su stranke podjednakim novčanim sredstvima i ličnim radom stekle imovinu navedenu u protivtužbenom zahtevu, kako u braku tako i u vanbračnoj zajednici, zbog čega je , ne pozivajući se ni na jednu zakonsku odredbu, usvojio protivtužbeni zahtev. Prema stanovištu suda, na postojanje i trajanje vanbračne zajednice stranaka do septembra 2004. godine, delimično ukazuju i navodi tužioca o zajednički provedenim periodima vremena sa decom. Takođe je istaknuto da su na odluku suda bez uticaja priznanice o plaćanju doprinosa za zajedničku decu, imajući u vidu „okolnosti načina života stranaka“. Pored toga, sud je navode tužioca i njegove sestre ocenio kao „ usmerene na uspeh u sporu“, s obzirom na to da je utvrđeno da su stranke bile u vanbračnoj zajednici do septembra 2004. godine. Obrazlažući razloge na kojima je zasnovana odluka o odbijanju tužbenog zahteva, sud je naveo da je imao u vidu vreme kada je vozilo kupljeno i način života stranaka.

Protiv prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu iz svih zakonom propisanih razloga. Žalbeni navodi se, između ostalog, odnose na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i protivrečnost u sadržini dokaza i zaključaka suda u pogledu postojanja vanbračne zajednice stranaka, u prilog čemu se tužilac pozvao na priznanice o plaćenoj alimentaciji za decu u periodu od 1998. do 2004. godine, kao i u pogledu zaključka suda o sastavu i obimu zajedničke imovine stranaka, ukazujući na to da se u spisima predmeta nalaze dokazi o tome da deo kuće u Nišu predstavlja tužiočevu posebnu iomovinu, a da je preostali deo svojina trećeg lica, te da nije izvršeno fizičko razgraničenje suvlasničkih udela.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2685/10 od 18. januara 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Apelacioni sud u Nišu je naveo da prvostepeni sud nije učinio nijednu od bitn ih povred a odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku o kojima taj sud vodi računa po službenoj dužnosti, kao ni povrede na koje se ukazuje žalbom tužioca, ocenivši da su u presudi navedeni razlozi o bitnim činjenicama, koji su jasni i koji nisu protivrečni. U obrazloženju presude, drugostepeni sud je naveo da su prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke živele u vanbračnoj zajednici od septembra 1994. godine do zaključenja braka 5. marta 1995. godine, da je brak razveden marta 1998. godine, te da su ubrzo nakon razvoda braka stranke nastavile da žive u vanbračnoj zajednici do septembra 2004. godine, kao i to da je tužilac pre zasnivanja vanbračne zajednice i zaključenja braka imao pravo susvojine na kući sa placem u Nišu, u Ulici Mačvanskoj, na katastarskoj parceli 754/2, KO Niš Ćele Kula sa suvlasničkim udelom od 1/3, površine 53, 5 m2, te da je držao deo objekta u površini od 53,5 m2 u kome je obavljao ugostiteljsku delatnost. Dalje je navedeno da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju , na fizičkom delu kuće o bavljena rekonstrukcija podruma, izvršeno pojačanje zidova, izrađena elektroinstalacija, a u prizemlju objekta izvršena dogradnja kupatila sa kompletnim instalacijama, izrađena armirno betonska ploča, postavljena stolarija, izvršeno betoniranje podne obloge i postavljen parket, te da su izvedeni kompletni radovi na izgradnji dva potkrovlja - iznad tog dela objekta i iznad dela objekta koji je koristio tužiočev otac, da je urađena fasada, dok je u objektu "Etaž" izvršena adaptacija stambenog u poslovni objekat , pri čemu je građevinskim veštačenjem utvrđeno da se radi o dogradnji, nadgradnji i rekonstrukciji objekta, čija vrednost radova na dan veštačenja na stambenoj zgradi iznosi 3.983.806,00 dinara, a na kafiću "Etaž" 285.513,00 dinara. Takođe je konstatovano da je stečena pokretna imovina bli že navedena u izreci prvostepene presude, kao i sporno putničko vozilo koje je tužilac poklonio tuženoj. Drugostepeni sud je ocenio da je na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je utvrdio da tužena ima pravo svojine na 1/2 sporne nepokretne i pokretne imovine po osnovu sticanja u bračnoj i vanbračnoj zajednici. Pozivajući se na odredbe člana 321. stav 1. i člana 338. Zakona o braku i porodičnim odnosima, drugostepeni sud je istakao da je provedenim dokazima utvrđeno da su stranke u toku trajanja bračne i vanbračne zajednice, zajedn ičkim sredstvima stekle spornu nepokretnu i pokretnu imovinu, da su ulaganjem zajedničkih sredstava u posebnu imovinu tužioca izvršile dogradnju, nadgradnju i renoviranje postojećeg objekta, te da su vrednošću uloženih zajedničkih sredstava nastale važne promene u stanju i vrednosti imovine, tako da ona sada predstavlja novu imovinu nastalu zajedničkim radom i sredstvima stranaka. Apelacioni sud je istakao da je, s obzirom na to da je utvrđeno da je doprinos stranaka u sticanju podjednak, pravilan zaključak prvostepenog suda da tužena ima pravo svojine na 1/2 idealnih delova sporne imovine, jer se njen doprinos sticanju ogleda u tome što je sticala zaradu kao vaspitač, radom kao prodavac u galeriji, obavljajući poslove u kafiću "Etaž" i u zakupljenom ugostiteljskom objektu "Planinarski dom", obavljanjem poslova u domaćinstvu i čuvanjem dece, pri čemu joj je prilikom izgradnje objekta finansijskim sredstvima pomogla tetka, a na objektu su radili i njeni rođaci bez naknade. Prema stanovištu suda, bez uticaja na drugačiju odluku su navodi žalbe tužioca da je nepokretnu imovinu u Nišu stekao po osnovu nasleđa i poklona, jer je priroda ulaganja u objekat u Nišu bila investicionog karaktera, budući da je u potpunosti izmenjena struktura postojećeg objekta. Ukazujući na sadržinu člana 9. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, sud je istakao da je između suvlasnika kuće u Nišu, "pre nastanka pravnog odnosa stranaka", bila izvršena fizička deoba, pri čemu je tužiocu stric poklonio deo zgrade koji predstavlja fizički izdvojenu građevinsku celinu, na kojoj, zbog toga što je bila predmet dogradnje, nadgradnje i renoviranja, tuženoj pripada pravo susvojine. Takođe, na stav drugostepenog suda bez uticaja je i okolnost da je tužilac tokom trajanja bračne i vanbračne zajednice nasledio imovinu iza oca, jer je, kako to obrazlaže sud, "shodno izvršenoj fizičkoj deobi tužilac mogao da nasledi samo deo kuće koji je nakon izvršene fizičke deobe držao njegov otac". U pogledu tužiočevog zahteva za predaju putničkog vozila, navedeno je da je prvostepeni sud pravilno odbio ovaj zahtev jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da tuženi nije dokazao da je vlasnik vozila. Navedeni zaključak drugostepeni sud je obrazložio time da se, u skladu sa članom 34. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravo svojine stiče na osnovu pravnog posla i predajom stvari u državinu, te da je prvostepeni sud pravilno zaključio da su ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine tužene na predmetnoj pokretnoj stvari, jer je tokom postupka tužena dokazala da joj je tužilac poklonio i predao vozilo sa saobraćajnom dozvolom. Prema stanovištu drugostepenog suda, činjenica da je tužena novac na ime izdržavanja dece primila preko poštanskih uplatnica na adresi svoje bake, ne može služiti kao dokaz da vanb račna zajednica nije postojala. Osim toga, po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je, ceneći sve izvedene dokaze pojedinačno i u njihovoj uzajamnoj vezi, izveo pravilan zaključak o postojanju bračne i vanbračne zajednice stranaka, pri čemu je istaknuto da je prvostepeni sud pravilno ocenio da su priznanice o datom novcu za izdržavanje dece samo dokaz da su ta sredstva data u navedenu svrhu. Drugostepeni sud je, takođe , ocenio da je neosnovan istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja pokretne imovine, jer pravo na podnošenje tužbe u smislu člana 37. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ne zastareva.

Osporena drugostepena presuda uručena je tužiocu 16. marta 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav. 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu ko ja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2. ).

Porodičnim zakonom ("Službeni glasnik RS", br. 18/ 05 i 72/11), koji se primenjuje od 1. jula 2005. godine, propisano je: da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu, kao i da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu (član 168.); da ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu (član 170. stav 2.); da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.); da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, i da veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine (član 177. st. 2. i 3.); da imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu i da se na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika (član 191.); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na porodične odnose koji su nastali do dana početka primene ovog zakona, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da će se sudski, odnosno upravni postupak koji je pokrenut po odredbama Zakona o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 22/80 i 11/88 i "Službeni glasnik RS", br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) nastaviti prema odredbama ovog zakona, osim ako je do dana početka primene ovog zakona doneta prvostepena odluka (član 357. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se u konkretnom slučaju primenjivao do okončanja parnice, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , bilo je propisano: da sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane ( član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet nepokretnost, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i arbitrernoj primeni materijalnog prava, te odsustvu obrazloženja u pogledu bitnih činjenica koje proizilaze iz izvedenih dokaza, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv na čin, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultat om arbitrernog postup anja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da arbitr ernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama , koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga , ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava . U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone , osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna , ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena. Takođe, prema praksi ESLjP , garancije prava na pravično suđenje odnose se i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne znači da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na taj način što će navesti jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti presudu ESLjP Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 1994. godine). ESLjP je u svojim odlukama ukazao i na to da domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na način tako da navedu jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana (videti presudu ESLjP Kuznetsov i drugi protiv Rusije od 11. januara 2007. godine).

Polazeći od izloženog, Ustavni sud ukazuje da je na osnovu člana 8. Zakona o parničnom postupku dužnost redovnih sudova da savesno i brižljivo ocene sve dokaze zasebno i u vezi sa ostalim dokazima, te da na osnovu takve ocene, izvedu zaključak o tome da li je neka činjenica dokazana ili nije. Dakle, redovni sudovi u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza utvrđuju činjenice bitne za presuđenje. Međutim, slobodna ocena dokaza podrazumeva obrazloženje kako svakog dokaza pojedinačno, tako i obrazloženje i ocenu svih izvedenih dokaza u njihovoj međusobnoj logičkoj povezanosti. Stoga, sudovi imaju obavezu da opišu proces pojedinačne ocene dokaza, dovođenja svakog ocenjenog dokaza u vezu sa drugim izvedenim dokazima i izvođenja zaključka o dokazanosti određene činjnjenice.

U kontekstu iznetog, Ustavni sud primećuje da je Apelacioni sud u Nišu u obrazloženju osporene presude, između ostalog, naveo da je "prvostepeni sud, ceneći provedene dokaze pojedinačno i u njihovoj uzajamnoj vezi izveo pravilan zaključak o postojanju bračne i vanbračne zajednice stranaka, pravilno ceneći pri tom priznanice o datom novcu za izdržavanje dece kao dokaz da je tuženi ta sredstva dao u navedenu svrhu", te da " su u presudi navedeni razlozi o bitnim činjenicama koji su jasni i nisu protivrečni". S druge strane, Ustavni sud primećuje da je prvostepeni sud u obrazloženju svoje presude, nakon što je naveo dokaze koje je izveo, izložio činjenično stanje koje je utvrdio "prema izvedenim dokazima", ne obrazlažući pri tome proces ocene tih dokaza na način kako je to propisano članom 8. Zakona o parničnom postupku . Pored toga, Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud ocenu o tome da su priznanice o plaćenoj alimentaciji bez uticaja na drugačiji zaključak o postojanju vanbračne zajednice stranaka obrazložio "okolnostima načina života stranaka", bez bilo kakvog navođenja o kojim okolnostima i kakvom načinu života stranaka se radi. Pozivajući se na isti razlog (način života stranaka) i vreme kupovine vozila, sud je odbio tužebni zahtev, dok je utisak o tome da su navodi podnosioca i njegove sestre usmereni na uspeh u sporu obrazložio time "da je utvrđeno da su stranke nakon prestanka bračne zajednice bile u vanbračnoj zajednici... do 2004. godine, na šta delimično ukazuju i navodi tužioca o zajednički provedenim periodima sa decom", prethodno ne dajući nikakvo obrazloženje iz kojeg bi bilo jasno na osnovu čega, te koje i kakve ocene dokaza je izveden zaključak o postojanju vanbračne zajednice i ispunjenosti uslova za odbijanje tužbenog zahteva. Po oceni Ustavnog sud a, ovakvo obrazloženje koje u potpunosti prihvata drugostepeni sud , smatrajući da su dati jasni i neprotivrečni razlozi o bitnim činjenicama, ne zadovoljava princip savesne i brižljive ocene dokaza, jer zaključak suda o dokazanosti neke činjenice mora da bude utemeljen na jasno obrazloženim razlozima. Dakle, nije dovoljno kvalifikovati navode stranaka kao "usmerene na uspeh u sporu", niti određene navode i dokaze oceniti da su bez uticaja, pozivajući se na to da su ti navodi i dokazi suprotni "činjeničnom stanju" u odnosu na koje prethodno uopšte nije obrazloženo kako i na osnovu čega je to činjenično stanje utvrđeno . Stoga Ustavni sud smatra neprihvatljivim zaključak drugostepenog suda o tome da je nakon savesne i brižljive ocene dokaza prvostepeni sud naveo jasne i neprotivrečne razloge o svim bitnim činjenicama.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da, saglasno citiranim odredbama Porodičnog zakona, zajedničku imovinu supružnika , odnosno vanbračnih partnera, čini samo ona imovina koja je stečena radom u toku trajanj a braka ili vanbračne zajednice, dok posebnu imovinu čini sva ona imovina koju je jedan od supružnika, odnosno vanbračnih partnera imao u vreme zaključenja braka ili nastanka vanbračne zajednice, ali i imovina koju je stekao za vreme zajednice života na drugi način , a ne radom. Po shvatanju Ustavnog suda, u slučaju da je za vreme tra janja zajednice života supružnika, odnosno vanbračnh partnera, investiranjem u imovinu koja predstavlja posebnu imovinu jednog od njih došlo do znatnog uvećanja vrednosti te imovine, tada bi se zajedničkom imovinom mogao smatrati samo onaj deo koji odgovara radnom doprinosu oba supružnika, odnosno vanbračnih partnera, pri čemu se udeo u sticanju utvrđuje srazmerno doprinosu po osnovu prihoda i drugih oblika rada.

U vezi sa izloženim, Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Nišu ocenu o neosnovanosti navoda podnosioca o tome da kuća u Nišu predstavlja njegovu posebnu imovinu, obrazložio time da je u korist podnosioca putem poklona raspolagano izdvojenom građevinskom celinom koja je bila predmet nadgradnje, dogradnje i adaptacije investicionog karaktera, čime je izmenjena struktura postojećeg objekta, a zbog čega tuženoj pripada pravo susvojine na tom objektu, dok je u odnosu na idealni deo koji je podnosilac nasledio, drugostepeni sud zaključio da je podnosilac "shodno izvršenoj fizičkoj deobi mogao da nasledi samo deo kuće koji je držao njegov otac". Pri tome, Apelacioni sud u Nišu uopšte nije razmatrao , niti se izjašnjavao o žalbenim navodima podnosioca da je 1/3 idealnih delova sporne kuće suvlasništvo trećeg lica i da nije izvršeno fizičko razdvajanje udela. Dakle, Apelacioni sud u Nišu je potvrdio odluku prvostepenog suda da tuženoj pripada pravo svojine na 1/2 idealnih delova cele kuće u Nišu, prethodno uopšte ne ocenivši osnovanost navoda o suvlasništvu trećeg lica, koji su , prema stanovištu Ustavnog suda, od izuzetnog značaja i koji su stoga morali biti razmotreni u žalbenom postupku. Osim toga, po nalaženju Ustavnog suda, razlozi kojima je potkrepljena ocena o neosnovanosti navoda podnosioca koji se odnose na njegov udeo u imovini po osnovu poklona pravno su nedosledni i kontradiktorni donetoj odluci, budući da drugostepeni sud govori o fizički izdvojenom delu koji je bio predmet nadgradnje, dogradnje i rekonstrukcije , a susvojinu tužene utvrđuje na celoj nepokretnosti. Pri tome je drugostepeni sud u ovom delu obrazloženja svoje odluke utvrdio da je izvršena fizička deoba nepokretnosti, a ta činjenica nije utvrđena u prvostepenom postupku. Razlozi navedeni u drugostepenoj presudi ne daju odgovor na pitanje zašto sud smatra da nasleđeni svojinski udeo na kući u Nišu nije posebna imovina podnosioca. Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra da izostanak ocene žalbenih navoda podnosioca , te jasnih i argumentovanih razloga o tome koje stvari i zašto predstavljaju posebnu, a koje zajedničku imovinu stranaka, kao i utvrđivanje novih činjenica u drugostepenom postupku bez otvaranja glavne rasprave, čine obrazloženje osporene presude proizvoljnim i arbitr ernim.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da ocena Apelacionog suda u Nišu o pravilnoj primeni materijalnog prava od strane prvostepenog suda nije činjenično utemeljena, budući da je prvostepena odluka o tužbenom i protivtužbenom zahtevu doneta bez pozivanja na bilo koju zakonsku odredbu. Ustavni sud ukazuje da pravo na pravično suđenje podrazumeva ne samo navođenje jasnih i argumentovanih razloga zbog kojih je određena presuda doneta, već i navođenje merodavnog materijalnog prava na kojem je ta presuda zasnovana. To znači da sud mora da primeni propise koji su na snazi u vreme odlučivanja. U vezi sa izloženim, Ustavni sud primećuje da je drugostepeni sud, nakon neutemeljene ocene o pravilnoj primeni materijalnog prava od strane prvostepenog suda, svoju odluku zasnovao na odredbama Zakona o braku i porodičnim od nosima, zanemarujući pri tome činjenicu da prelazne i završne odredbe Porodičnog zakona, koji se primenjuje od 1. jula 2005. godine, eksplicitno upućuju na primenu ovog zakona u sudskim postupcima koji su započeti po odredbama ranije važećeg zakona u slučaju da nije doneta prvostepena presuda.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog toga što prvostepeni sud nije pravilno utvrdio vrednost predmeta spora, Ustavni sud konstatuje da je punomoćnik podnosioca bio prisutan na ročištu kada je suprotna strana opredelila vrednost predmeta spora po protivtužbi i da tom prilikom, a ni kasnije , nije tražio da prvostepeni sud utvrdi drugu vrednost predmeta spora od one koja je tada opredeljena. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da se tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje u postupku po ustavnoj žalbi ne mogu zasnivati na razlozima koji nisu isticani u postupku pred redovnim sudovima, i koji samim tim nisu bili predmet ocene redovnih sudova.

Takođe su neutemeljeni navodi podnosioca o tome da nije cenjen prigovor zastarelosti potraživanja u odnosu na pokretne stvari, s obzirom na to da je drugostepeni sud u osporenoj presudi pomenuti prigovor ocenio kao neosnovan, obrazloživši da se radi o stvarnopravnom zahtevu u pogledu kojeg ne zastareva pravo na podnošenje tužbe.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da obrazloženje osporene drugostepene presude ne zadovoljava standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2658/10 od 18. januara 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene presude, kako bi u ponovnom postupku Apelacioni sud u Nišu odlučio o izjavljenoj žalbi podnosioca, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud ukazuje da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da Ustavni sud utvrdi i povredu njegovog prava na imovinu iz člana 58. Ustava, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem se ističe povreda prava iz člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su , u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao šest godina i tri meseca. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, a imajući u vidu predmet spora, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala duže vreme za razjašnjenje.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca, jer se rešavalo o svojinskim udelima u imovini stranaka velike vrednosti.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Nišu prvu prvostepenu presudu doneo posle tri godine i pet meseci od podnošenja tužbe, dok je drugu prvostepenu presudu doneo u periodu nešto dužem od godinu dana. Prvostepeni sud je efikasno vodio postupak, zakazujući ročišta u pri hvatljivim vremenskim razmacima. Što se tiče postupanja drugostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da je prvu odluku o žalbi taj sud doneo u roku od tri meseca od momenta prijema spisa predmeta, a da je drugu po redu odluku o žalbi doneo u roku nešto dužem od godinu dana. Po nalaženju Ustavnog suda, odlučivanje drugostepenog suda o izjavljenim žalbama se ni u jednom slučaju ne može smatrati nera zumno dugim.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da u periodu do donošenja prve prvostepene presude dva ročišta nisu održana na saglasan predlog punomoćnika obe stranke. Takođe, dva ročišta nisu održana na predlog punomoćnika tužene kojem se punomoćnik podnosioca nije protivio. Polazeći od iznetog, Ustavni sud smatra da je neodržavanje četiri ročišta iz razloga koji se ne mogu staviti na teret sudu produžilo trajanje predmetnog parničnog postupka.

Imajući u vidu da je osporeni postupak pravnosnažno okončan posle šest godina i tri meseca, da je vođen pred dve sudske instance, uzimajući u obzir i ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, u svetlu svih okolnosti, ocenio da ukupno trajanje postupka ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević