Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje javnom preduzeću

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu javnog preduzeća i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Presuda Apelacionog suda je poništena jer je sud proizvoljno zanemario ključne pravne razloge prvostepene odluke i odstupio od sopstvene sudske prakse.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1627/2010
15.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Čanije Selimi iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Čanije Selimi i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 155/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 3354/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Čanija Selimi iz Beograda je 18. marta 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 155/03. Zahtev za naknadu štete nije postavljen.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3354/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 4. februara 2000. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog, radi poništaja odluke tuženog kojom je tužilji prestao radni odnos. Pripremno ročište koje je bilo zakazano za 16. maj 2000. godine nije održano jer tuženi nije pristupio (nije bilo dokaza o urednoj dostavi poziva), pa je pripremno ročište održano 22. septembra 2000. godine. Četvrti opštinski sud u Beogradu je istog dana doneo presudu zbog izostanka, imajući u vidu da tuženi nije pristupio. Tuženi je 10. oktobra 2000. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Prvostepeni sud je povodom ovog predloga zakazao tri ročišta, od kojih su dva održana, te je usvojio predlog tuženog za povraćaj u pređašnje stanje.

Prvostepeni sud je do donošenja presude P1. 1044/01 od 22. maja 2002. godine zakazao još šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih je četiri održano (ročište zakazano za 12. oktobar 2001. godine nije održano jer nije pristupio svedok, a ročište zakazano za 28. decembar 2001. godine jer nije pristupio punomoćnik tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe). Navedenom prvostepenom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 14. oktobra 2002. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je 18. oktobra 2002. godine izjavila žalbu, koja je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 45/03 od 22. januara 2003. godine uvažena, sa obrazloženjem da u prvostepenom postupku činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno, iz kog razloga je ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen tom sudu na ponovno suđenje.

Prvostepeni sud je u ponovnom postupku zakazao još 21 ročište za glavnu raspravu, od kojih je 13 održano (ročišta zakazana za 2. jun 2003. godine i 2. april 2004. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 26. novembar 2003. godine nije održano jer podnositeljka ustavne žalbe nije pristupila, ročište zakazano za 28. decembar 2004. godine jer svedok nije pristupio, ročište zakazano za 24. mart 2005. godine nije održano jer punomoćnik tužilje nije postupio po datom nalogu, ročište zakazano za 30. maj 2005. godine nije održano zbog punomoćnika tuženog, prvostepeni sud je rešenjem donetim van ročišta obavestio stranke da se otkazuje ročište zakazano za 24. januar 2006. godine, a ročište zakazano za 22. mart 2007. godine nije održano ne predlog punomoćnika tužilje).

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 30. januara 2008. godine doneo delimičnu presudu P1. 155/03 kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, poništene su odluke tuženog kojima je utvrđeno da tužilji prestaje radni odnos i tuženi je obavezan da u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude tužilju vrati na rad, na radno mesto spremačice (stav 1.), dozvoljeno je preinačenje tužbe od 22. septembra 2000. godine, 16. oktobra 2006. godine, 26. oktobra 2006. godine i 20. aprila 2007. godine (stav 2.) i određeno da će se o tužbenom zahtevu tužilje za naknadu štete, uplatu doprinosa i o troškovima postupka odlučiti u konačnoj odluci (stav 3.). Presuda je dostavljena punomoćnicima parničnih stranaka u maju 2008. godine.

Tuženi je 2. juna 2008. godine izjavio žalbu protiv navedene delimične presude prvostepenog suda. Odgovor na žalbu je primljen u prvostepenom sudu 24. juna 2008. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 760/10 od 24. marta 2010. godine ukinuta je delimična presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 155/03 od 30. januara 2008. godine u st. 1. i 3. izreke i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je u postupku donošenja prvostepene presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, te da činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Prvi osnovni sud u Beogradu je u ponovnom postupku zakazao još dva ročišta za glavnu raspravu, ali ročišta nisu održana (ročište zakazano za 9. februar 2011. godine nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije, a ročište zakazano za 5. maj 2011. godine nije održano jer nije pristupila tužilja, zbog bolesti, kao ni tuženi).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak u konkretnom predmetu traje preko 11 godina, da je još uvek u fazi prvostepenog rešavanja, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnositeljku.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo postupanje prvostepenog suda. Naime, ne samo da je Četvrti opštinski sud u Beogradu tokom prvostepenog postupka u više navrata ispoljio neefikasnost u postupanju u pogledu zakazivanja i održavanja ročišta, te i u pogledu dostavljanja presuda, već su oba puta prvostepene presude ukidane iz gotovo identičnih razloga – jer činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, odnosno jer nije utvrđeno da li je izostanak tužilje sa posla u navedenom periodu, bio opravdan ili ne. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari (tužbom je istaknuto više tužbenih zahteva), kao ni delimični doprinos podnositeljke trajanju postupka (pet ročišta je bilo odloženo, između ostalog, i zbog toga što ili ona ili njen punomoćnik nisu pristupili; podnositeljka je više puta precizirala tužbeni zahtev), ne mogu opravdati jedanaestogodišnje trajanje postupka, posebno imajući u vidu da je postupak u fazi prvostepenog rešavanja. Pri tome je Ustavni sud cenio i da prava podnositeljke ustavne žalbe o kojima se u predmetnom postupku odlučuje imaju za podnositeljku poseban značaj, jer se radi o osnovnim pravima iz radnog odnosa.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Kako podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da je samo donošenje Odluke vid pravičnog zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje javnom preduzeću

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti