Odluka Ustavnog suda o dugotrajnom postupku vraćanja imovine zemljoradničkoj zadruzi

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za povraćaj zadružne imovine koji traje preko 14 godina. Podnosilac, zemljoradnička zadruga u stečaju, nije dobio konačnu odluku. Sud je naložio hitno okončanje postupka, bez dodele naknade štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zemljoradničke zadruge "Svetozar Marković", u stečaju , iz Dolova kod Pančeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2013. godine 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zemljoradničke zadruge "Svetozar Marković", u stečaju i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Agencijom za imovinu gradske uprave grada Pančeva u predmetu broj IV-14-461-10/1998 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zemljoradnička zadruga "Svetozar Marković" iz Dolova kod Pančeva podnela je 19. marta 2010. godine ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za imovinu gradske uprave grada Pančeva broj IV-14-461-10/1998 od 25. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe 11. septembra 1998. godine podneo zahtev za vraćanje zadružne imovine u ukupnoj površini od 739 ha ; da je delimičnim rešenjem prvostepenog organa od 9. februara 2007. godine, koje je postalo konačno i pravnosnažno, podnosiocu vraćen deo parcela koje su do tada bile identifikovane , a priznat mu je i pravni kontinuitet sa ranije postojećom istoimenom zemljoradničkom zadrugom koja je bila vlasnik imovine čiji se povraćaj traži; da je podnosilac podneskom od 16. juna 2009. godine precizirao još 255 parcela zadružne imovine, dostavivši dokaze o sticanju prava svojine na njima ; da je 15. juna 2009. godine zahtev za vraćanje iste zadružne imovine podnela i Zemljoradnička zadruga "Blagostok-Agro" iz Dolova, zbog čega je odložena usmena rasprava zakazana za 16. jun 2009. godine; da je prvostepeni organ 25. februara 2010. godine doneo ovde osporeni zaključak kojim je spojio upravne stvari podnosioca ustavne žalbe i Zemljoradničke zadruge "Blagostok-Agro" iz Dolova.

Podnosilac ističe da mu je navedenim radnjama prvostepenog upravnog organa povređeno pravo na pravično suđenje - pravo na suđenje u razumnom roku, jer i posle više od deset godina nije done ta odluka, a postupak se svesno odugovlači spajanjem sa upravnom stvari tek registrovane zadruge. Naknadu štete nije tražio.

Uz dopunu ustavne žalbe od 22. aprila 2010. godine priloženo je specijalno punomoćje za zastupanje podnosioca u postupku po ustavnoj žalbi izdato Snežani Živanović, advokatu iz Beograda. Advokat Snežana Živanović je uz podnesak od 14. februara 2013. godine dostavila specijalno punomoćje za izjavljivanje ustavne žalbe izdato od strane stečajnog upravnika podnosioca, s obzirom na to da je rešenjem Privrednog suda u Pančevu St. 14/2011 od 6. aprila 2011. godine nad podnosiocem ustavne žalbe otvoren stečajni postupak.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Agencije za imovinu gradske uprave grada Pančeva broj IV-14-461-10/1998 , kao i Upravnog suda U. 8275/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Zemljoradnička zadruga "Svetozar Marković" iz Dolova, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 11. septembra 1998. godine Opštinskom sekretarijatu za finansije opštine Pančevo podnela "predlog za pokretanje postupka radi priznavanja prava na vraćanje imovine bivše Zemljoradničke zadruge "Svetozar Marković" iz Dolova", koja je na osnovu organizacionih promena 1975. godine preneta bez naknade Poljoprivredno industrijskom kombinatu "Tamiš" iz Pančeva , dok je sadašnji korisnik DPP "Dolovo" iz Dolova.

Odeljenje za finansije i imovinsko-pravne poslove opštinske uprave opštine Pančevo je 22. februara 1999. godine donelo zaključak broj III-07-461-10/98, kojim je prekinut postupak po zahtevu podnosioca za vraćanje zadružne imovine, dok nadležni organi ne reše prethodno pitanje, odnosno ne izvrše razgraničenje državne i društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu koje koristi PIK "Tamiš" DPP "Dolovo" iz Dolova , kao i popis zemljišta i upis promena u javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti . Odlučujući o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv navedenog zaključka, Ministarstvo finansija je 24. aprila 2000. godine donelo rešenje 07 broj 46-00-110/99 kojim je poništilo zaključak prvostepenog organa i predmet vratilo na ponovni postupak.

Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove opštinske uprave opštine Pančevo je 9. februara 2007. godine doneo delimično rešenje broj VII-19-461-10/ 1998, kojim je usvojen zahtev podnosioca ustavne žalbe za vraćanje zadružne imovine – poljoprivredog zemljišta koje čini 48 pojedinačno označenih parcela u stavu prvom dispozitiva, dok je u stavu drugom dispozitiva obavezan DPP "Dolovo" iz Dolova, kao korisnik taksativno nabrojanih parcela iz stava prvog dispozitiva , da iste preda u posed podnosiocu, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja pod pretnjom prinudnog izvršenja. Postupajući po žalbi protiv navedenog prvostepenog rešenja, Ministarstvo finansija je donelo rešenje 07 broj 46-00-00110/1999 od 17. jula 2007. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba DPP "Dolovo" iz Dolova.

S obzirom da niko od zakonom ovlašćenih lica nije podneo tužbu u upravnom sporu, konačno rešenje Ministarstva finansija 07 broj 46-00-00110/1999 od 17. jula 2007. godine je postalo pravnosnažno.

Zemljoradnička zadruga "Blagostok-agro" iz Dolova je 15. juna 2009. godine podnela zahtev za vraćanje zadružne imovine nekadašnje Zemljoradničke zadruge "Svetozar Marković" iz Dolova.

Zaključkom Agencije za imovinu gradske uprave grada Pančeva broj IV-14-461-10/98 od 25. februara 2010. godine rešeno je da se sp oje upravn e stvari podnosioca ustavne žalbe i Zemljoradničke zadruge "Blagostok-agro" iz Dolova u predmetu vraćanja zadružne imovine koju je nekadašnja Zemljoradnička zadruga "Svetozar Marković" iz Dolova pripajanjem prenela bez naknade na PIK "Tamiš" iz Pančeva.

Agencija za imovinu gradske uprave grada Pančeva je rešenjem broj IV-14-461-10/98 od 1. septembra 2010. godine, u stavu prvom dispozitiva, odbila zahtev podnosioca ustavne žalbe u preostalom delu za vraćanje zadružne imovine koju je nekadašnja Zemljoradnička zadru ga "Svetozar Marković" iz Dolova pripajanjem prenela bez naknade na PIK "Tamiš" iz Pančeva, dok je u stavu drugom dispozitiva odbila zahtev Zemljoradničke zadruge "Blagostok-agro" iz Dolova za vraćanje iste zadružne imovine. Rešavajući o žalbama stranaka izjavljenim protiv navedenog prvostepenog rešenja, Ministarstvo finansija je rešenjem 07 broj 46-00-00110/1999 od 2. juna 2011. godine odbilo navedene žalbe kao neosnovane. Drugostepeni organ je utvrdio da se preostala zadružna imovina - poljoprivredno zemljište u površini od 704 ha, čije vraćanje podnosilac ustavne žalbe traži, može razdvojiti na dva dela: prvi, u površini od 402 ha poljoprivrednog zemljišta za koje je u sprovedenom postupku utvrđeno da ne može biti vraćeno u obliku u kome je preneto bez naknade , zbog čega će se u tom delu o zahtevu rešavati u smislu člana 97. Zakona o zadrugama („Službeni glasnik RS“, br. 41/96, 12/98, 101/05 i 34/06) , i drugi, u površini od 302 ha poljoprivrednog zemljišta, koji je u javnim knjigama upisano kao državna svojina sa pravom korišćenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva, trgovine i vodoprivrede , zbog čega ne može biti predmet vraćanja u smislu odredaba čl. 95. i 96. Zakona o zadrugama.

Nakon što je Ministarstvo finansija rešenjem 07 broj 46-00-00110/1999 od 2. juna 2011. godine odbilo kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja broj IV-14-461-10/98 od 25. februara 2010. godine, podnosilac ustavne žalbe je 22. jula 2011. godine Upravnom sudu podneo tužbu radi poništaja tog rešenja. Povodom podnete tužbe formiran je predmet U. 8275/11. Upravni sud je dopisom od 15. avgusta 2011. godine zatražio od drugostepenog upravnog organa da u roku od 15 dana dostavi odgovor na tužbu i sve spise koji se odnose na predmet upravnog spora. Drugostepeni organ je 28 . septembra 2011. godine dostavio odgovor na tužbu i spise predmeta. Stečajni upravnik podnosioca ustavne žalbe je podneskom od 26. oktobra 2012. godine zatražio od Upravnog suda da predmet uzme u prekoredno razmatranje i rešavanje, s obzirom na to da je nad njim otvoren stečaj i da je odluka suda od odlučujućeg značaja za utvrđivanje vrednosti stečajne mase i dužinu trajanja stečajnog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da je ako se ne radi o činjenicama koje su opštepoznate, stranka dužna da za svoje navode predloži dokaze i da ih po mogućnosti podnese, a ukoliko tako ne postupi, službeno lice koje vodi postupak će je pozvati da to učini, pri čemu se od stranke neće tražiti da pribavi i podnese dokaze koje brže i lakše može pribaviti organ koji vodi postupak, niti da podnosi uverenja i druge isprave koje organi nisu dužni da izdaju po čl. 161. i 162. ovog zakona (član 127. stav 2.); da će ako stranka nije u naknadno određenom roku predložila, odnosno, po mogućnosti, podnela dokaze, organ zaključkom odbaciti zahtev kao da nije podnesen (član 58. stav 2.), te da je protiv tog zaključka dopuštena posebna žalba (član 127. stav 3.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 30. decembra 2009. godine, propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenje, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.); da kada je tužba podneta na osnovu člana 19. ovog zakona, a sud nađe da je osnovana, on će presudom uvažiti tužbu i naložiti da nadležni organ donese rešenje, kao i da ako sud raspolaže potrebnim činjenicama, a priroda stvari to dozvoljava, može svojom presudom neposredno rešiti upravnu stvar (član 44.). Istovetne odredbe o tužbi zbog ''ćutanja uprave'' sadržao je i ranije važeći Zakon o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i njihova ustavnosudska zaštita ostvaruje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je upravni pos tupak za vraćanje zadružne imovine otpočeo 11. septembra 1998. godine podnošenjem zahteva podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sekretarijatu za finansije opštine Pančevo.

Kad je reč o dužini trajanja osporenog postupaka, Ustavni sud je utvrdio da on do sada ukupno traje duže od 14 godina i šest meseci.

Navedeno trajanje upravnog postupka i upravnog spora samo po sebi ukazuje da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom slučaju odlučivano.

Primenjujući citirane kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je zaključio da je u osporenom postupku bilo neophodno utvrditi da li su ispunjeni zakonski uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe, koji tvrdi da je pravni sledbenik nekadašnje zadruge, vrati zadružna imovina - poljoprivredno zamljište koje je bilo u vlasništvu nekadašnje zadruge, posle 1. jula 1953. godine, i koje je organizacionim promenama bez naknade preneto drugom korisniku koji nije zadruga. To je podrazumevalo da se utvrdi da li je imovina koja je predmet zahteva bila deo imovine nekadašnje zadruge koji predstavlja zadružnu svojinu stečenu posle 1. jula 1953. godine, da li postoji pravni kontinuitet između podnosioca ustavne žalbe kao podnosioca zahteva za vraćanje zadružne imovine i nekadašnje zadruge u čijoj svojini je bila imovina čiji povraćaj se traži, te da li postoji mogućnost da se zadružna imovina vrati u obliku u kome je preneta sa nekadašnje zadruge na novog korisnika koji nije bio zadruga. Dakle, bilo je složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala nešto duži dokazni postupak, ali ne u tolikoj meri da postupak traje duže od 14 godina.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on ima značajan materijalni interes da nadležni organ odluči o osnovanosti njegovog zahteva.

Osnovni razlog dugom rešavanju ove upravne stvari je sporo i nedelotvorno postupanje prvostepenog upravnog organa, koji je tek 9. februara 2007. godine, odnosno nakon osam godina i pet meseci od podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe, doneo rešenje kojim je delimično odlučio o zahtevu podnosioca za vraćanje zadružne imovine. Iz raspoloživih podataka koji se nalaze u spisima predmeta proizlazi da je prvostepeni organ, nakon što je aprila 2000. godine nastavljen prekinuti postupak, dopisom od 26. septembra 2002. godine zahtevao od podnosioca ustavne žalbe da dostavi dokaze o tome da je nekadašnja zadruga poljoprivredno zemljište, čiji se povraćaj traži, stekla teretnim pravnim poslovima. Podnosilac je po navedenom dopisu postupio tek 7. juna 2005. godine, dostavljajući tražene dokaze. Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni organ propustio da iskoristi svoja ovlašćenja propisana procesnim zakonom da spreči odugovlačenje postupka. Prvostepenom upravnom organu se može prigovoriti i to što se nakon donošenja delimičnog rešenja od 9. februara 2007. godine bavio i pitanjima za koja je drugostepeni organ u postupku po žalbi utvrdio da nisu bila bitna za donošenje rešenja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe. Naime, prvostepeni organ se u nastavku postupka na sedam održanih usmenih rasprava (od 4. aprila 2007. godine do 17. juna 2010. godine) posvetio pitanju pravnog kontinuiteta podnosioca ustavne žalbe, koje je rešeno u postupku koji je prethodio donošenju delimičnog rešenja od 9. februara 2007. godine, kao i pitanju njegovog poslovanja, odnosno postojanja dugotrajne nelikvidnosti, što nije bio zakonski uslov za vraćanje zadružne imovine.

Ustavni sud je ocenio da se osnovano podnosilac u ustavnoj žalbi poziva na to da je prvostepeni organ odugovlačio postupak donošenjem osporenog zaključka broj IV-14-461-10/1998 od 25. februara 2010. godine, kojim je spojio u jedan postupak predmet VII-14-461-10/98 koji je pokrenut po zahtevu podnosioca od 11. septembra 1998. godine i predmet IV-14-461-1/2009 koji je pokrenut po zahtevu Zemljoradničke zadruge "Blagostok-agro" iz Dolova od 15. juna 2009. godine. Naime, na usmenoj raspravi održanoj 28. oktobra 2009. godine Zemljoradnička zadruga "Blagostok-agro" iz Dolova se izričito izjasnila da nije pravni sledbenik nekadašnje Zemljoradničke zadruga "Svetozar Marković" iz Dolova , što tokom čitavog postupka nije bila sporna činjenica. Kako je u s ituaciji kada više ne postoji zadruga čiji se povraćaj imovine traži, zahtev za vraćanje zadružne imovine mogao podneti samo pravni sledbenik ranije postojeće zadruge, očigledno je da pomenuta zemljoradnička zadruga nije mogla samo na osnovu činjenica da je iste vrste kao nekadašnja zadruga i da posluje na području te nekadašnje zadruge, biti podnosilac zahteva za vraćanje zadružne imovine.

Ustavni sud nalazi i da je Ministarstvo finansija o žalbi podnosioca odlučilo nakon duže od osam meseci, prekoračujući rok u kome je drugostepeni organ bio obavezan da donese i dostavi rešenje stranci, u smislu odredbe člana 237. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe, Ustavni sud konstatuje da odlučivanje Upravnog suda po tužbi podnosioca u upravnom sporu traje duže od jedne godine i šest meseci i da postupak pred tim sudom još nije okončan.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo ovako dugom trajanju predmetnog postupka, jer nije koristio pravo da podnese žalbu drugostepenom organu zbog "ćutanja uprave", a potom i urgenciju, ukoliko ni drugostepeni organ ne postupi po žalbi, te pravo na pokretanje upravnog spora podnošenjem tužbe nadležnom sudu, nakon iscrpljivanja prethodno navedenih pravnih sredstava, i to u rokovima propisanim citiranim odredbama zakona. Doprinos podnosioca se ogleda i u tome što prvostepenom organu u dužem vremenskom periodu nije dostavljao tražene dokaze neophodne za rešavanje predmetne upravne stvari. Međutim, Ustavni sud je ocenio da u postupku u kome posle više od 14 godina još nije u celini pravnosnažno odlučeno o zahtevu podnosioca, pretežna odgovornost leži na organima koji su rešavali u upravnom postupku i na sudu koji trenutno odlučuje u upravnom sporu.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1 . izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporava zaključak Agencije za imovinu gradske uprave grada Pančeva broj IV-14-461-10/1998 od 25. februara 2010. godine, Ustavni sud konstatuje da se saglasno članu 170. Ustava ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu pravnu prirodu i sadržinu osporenog akta, Ustavni sud je utvrdio da se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u osporenom postupku, za sada je preuranjen, imajući u vidu da predmetni upravni postupak još nije okončan, a prema odredbama Ustava i Zakona o Ustavnom sudu, jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe je da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom. Zato je Sud ustavnu žalbu i u pogledu označenog ustavnog prava odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni upravni postupak okončao u najkraćem roku.

9. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o dugotrajnom postupku vraćanja imovine zemljoradničkoj zadruzi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti