Neosnovanost žalbe zbog nepostupanja po zahtevu podnetom od neovlašćenog lica

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu zbog nepostupanja Vrhovnog suda po zahtevu za zaštitu zakonitosti, jer je stranka neovlašćena da ga podnese. To pravo pripada isključivo javnom tužiocu. Ostali delovi žalbe protiv akata donetih pre Ustava i akata koji nisu pojedinačni su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Autorskog akcionarskog društva "Kontakt film" a.d. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba "Kontakt film" a.d. Beograd izjavljena zbog nepostupanja Vrhovnog suda Srbije po zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio 4. aprila 2005. godine protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4632/02 od 10. decembra 2003. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba "Kontakt film" a.d. Beograd izjavljena protiv "radnje/izvršenog čina" Ministarstva finansija Republike Srbije - Poreska uprava o prinudnoj naplati taksene obaveze za istaknutu firmu i o vršenju poslova upravnog nadzora nad radom Regionalnog centra Beograd, presude Vrhovnog suda Srbije U. 4632/02 od 10. decembra 2003. godine i obaveštenja Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije VI Su-NO. 808/07 od 12. jula 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Autorsko akcionarsko društvo "Kontakt film" iz Beograda je 14. septembra 2007. godine, preko punomoćnika Jovanke Jović Trifunović, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata i radnji navedenih u izreci. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije iz člana 21. stav 2. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na neposrednu primenu zajemčenih prava iz člana 18. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je radnjama Ministarstva finansija Republike Srbije - Poreska uprava, za period od 1994 - 2003. godine "taksena obaveza neosnovano utvrđena i prinudno naplaćena podnosiocu ustavne žalbe dva puta, ili bez postojanja taksene obaveze, ili bez postojanja konačnog i izvršnog prvostepenog upravnog rešenja o utvrđivanju taksene obaveze, ili bez dostave podnosiocu ustavne žalbe rešenja o prinudnom izvršenju" i da mu je uskraćeno da učestvuje u postupku i da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje tih rešenja. Pored toga, osporene su i radnje navedenog Ministarstva kojima su, prema isticanju podnosioca ustavne žalbe, poslovi upravnog nadzora povereni upravo organu čiji je rad trebalo da bude predmet postupka službenog nadzora. Dalje je navedeno da je "Kontakt film" a.d. bio tužilac u upravnom sporu koji je vođen pred Vrhovnim sudom Srbije zbog "ćutanja administracije", da je nakon okončanja ovog spora odbijanjem tužbe podnosilac inicirao kod Republičkog javnog tužioca podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke Vrhovnog suda Srbije, te da je po dobijanju obaveštenja od Republičkog javnog tužilaštva da nije našlo osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, "sam izjavio ovaj vanredni pravni lek Vrhovnom sudu Srbije, sa pozivom na shodnu primenu prava stranke koja je podnela predlog javnom tužilaštvu iz člana 418. Zakona o parničnom postuku, a u vezi člana 59. Zakona o upravnim sporovima", ali da Vrhovni sud Srbije nije odlučio o podnetom zahtevu, već je samo dopisom obavestio podnosioca ustavne žalbe da su spisi predmeta arhivirani. Osporen je i akt Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije VI Su-NO. 808/07 od 12. jula 2007. godine, kojim je podnosilac ustavne žalbe obavešten da njegova pritužba na rad Vrhovnog suda Srbije nije osnovana. U dopuni ustavne žalbe od 7. oktobra 2008. godine i 9. februara 2009. godine, podnosilac ustavne žalbe je naveo "da se radnja Poreske uprave Ministarstva finansija Republike Srbije, koja je u toku počev od 10. januara 2006. godine, preduzima i danas".
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbama člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajamčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvšio uvid u spis Vrhovnog suda Srbije U. br. 4632/2002 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Vrhovni sud Srbije je, rešavajući po tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj 31. decembra 2002. godine protiv Republičke uprave javnih prihoda, zbog tzv. ćutanja administracije, doneo presudu U. 4632/02 od 10. decembra 2003. godine kojom je tužba odbijena kao neosnovana.
Podnosilac ustavne žalbe je 23. februara 2005. godine podneo predlog Republičkom javnom tužilaštvu da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4632/02 od 10. decembra 2003. godine.
Nakon prijema obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva UT-broj 25/05 od 3. marta 2005. godine da nije našlo osnova za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4632/02 od 10. decembra 2003. godine, podnosilac ustavne žalbe je 4. aprila 2005. godine lično izjavio Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti, pozivajući se na shodnu primenu odredbe člana 418. Zakona o parničnom postupku, a na osnovu odredbe člana 59. Zakona o upravnim sporovima. O ovom zahtevu podnosioca Vrhovni sud Srbije nije odlučivao, pošto je prethodno dat nalog da se spis predmeta, kao okončan, arhivira. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je 12. januara 2007. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije u istom predmetu podnesak označen kao "Predlog Kontakt film a.d. da se pokrene postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu zahteva za zaštitu zakonitosti koji je stranka sama izjavila shodnom primenom ovlašćenja iz člana 418. ZPP". Podnesak je upućen sa pozivom na odredbu člana 176. stav 1. Zakona o parničnom postupku, takođe u smislu shodne primene odredaba ovog zakona.
Vrhovni sud Srbije je dopisom II Su br. 208/07 od 24. maja 2007. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe da su spisi predmeta U. 4632/02 ponovo arhivirani iz razloga što postoji stav Vrhovnog suda Srbije povodom spornog pravnog pitanja iz podneska, koji je zauzet i izražen u odlukama tog suda i uz dopis je dostavljen primerak takve odluke (rešenje Vrhovnog suda Srbije Uzz. 33/06 od 31. januara 2007. godine, kojim se zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen od stranke u upravnom sporu odbacuje, jer je podnet od strane neovlašćenog lica). Takođe, Nadzorni odbor Vrhovnog suda Srbije je dopisom VI Su-NO. 808/07 od 12. jula 2007. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe da su pritužbe na rad Vrhovnog suda neosnovane i da je odgovor tog suda već dat podnosiocu u obaveštenju od 24. maja 2007. godine, te da se odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na sporno pravno pitanje ne primenjuju prema Zakonu o upravnim sporovima, jer se odredbe Zakona o parničnom postupku samo shodno primenjuju u materiji upravnog spora.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (člana 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Odredbom člana 59. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) propisano je da će se na pitanja postupka u upravnim sporovima koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak. Odredbom člana 20. Zakona predviđen je zahtev za zaštitu zakonitosti, kao jedan od vanrednih pravnih lekova u upravnom sporu, i to tako što je propisano da nadležni javni tužilac u republici može podneti vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke koju je u upravnom sporu doneo sud koji nije najviši sud u republici, ako je takvom odlukom povređen zakon, drugi propis ili opšti akt (stav 1.), kao i da iz istih razloga, nadležni državni, odnosno javni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke veća vrhovnog suda (stav 2.). Odredbom člana 47. stav 1. Zakona je, u pogledu postupka po pravnim lekovima, pa tako i po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu, propisano da će nedozvoljen ili neblagovremen zahtev ili zahtev koji je podnelo neovlašćeno lice nadležni sud odbaciti rešenjem.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Kada je u pitanju primena odredaba Zakona o parničnom postupku u upravnim sporovima, Zakon o upravnim sporovima je u članu 59. propisao da je reč o supsidijernoj i shodnoj primeni. Naime, da bi se u ovom postupku primenjivale odredbe parničnog postupka potrebno je da određena pitanja nisu uređena Zakonom o upravnim sporovima (supsidijerna primena) i da se primenjuju one odredbe Zakona o parničnom postupku koje odgovaraju pravnoj prirodi i suštini upravnog spora, i to na način koji odgovara upravnom sporu kao posebnoj vrsti sudskog spora za kontrolu i ocenu zakonitosti konačnog upravnog akta (shodna primena).
Zahtev za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu je kao vanredni pravni lek uređen Zakonom o upravnim sporovima, te stoga nema osnova za primenu odredaba parničnog postupka u odnosu na postupak po ovom pravnom sredstvu. Prema odredbama Zakona o upravnim sporovima, podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti je u isključivoj nadležnosti javnog tužioca kao samostalnog državnog organa, te je iz tih razloga Vrhovni sud ovlašćen da u upravnim sporovima vodi postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti i o njemu odlučuje samo kada ga je podneo nadležni javni tužilac.
U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je dobio obaveštenje Republičkog javnog tužilaštva da nije našlo da ima osnova za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4632/02 od 10. decembra 2003. godine. U skladu sa odredbama Zakona o upravnim sporovima, podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti nije u dispoziciji stranaka, već je u isključivoj nadležnosti javnog tužioca. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je ipak, nakon dobijanja obaveštenja nadležnog javnog tužioca da nema osnova za podnošenje navedenog zahteva, podneo lično zahtev za zaštitu zakonitosti 4. aprila 2005. godine protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4632/02 od 10. decembra 2003. godine. Vrhovni sud Srbije je, povodom podnetog zahteva, obavestio podnosioca ustavne žalbe da su spisi predmeta arhivirani i da ima zauzet stav povodom ovog pravnog pitanja, odnosno da nije u dispoziciji stranaka da podnose navedeni zahtev, već je podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu u isključivoj nadležnosti javnog tužioca.
Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni sud Srbije pogrešno postupio što nije formalno odlučio o podnetom zahtevu, u skladu sa odredbama člana 47. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odnosno što nije doneo rešenje kojim se zahtev odbacuje, iz razloga što ga je podnelo neovlašćeno lice. Međutim, ovakvim postupanjem Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Naime, upravni spor je instrument sudske kontrole zakonitosti rada uprave. Stranka ima mogućnost da zaštitu svojih prava u upravnim stvarima ostvaruje, po pravilu, najpre u drugostepenom upravnom postupku, a potom podnošenjem tužbe u upravnom sporu, kako bi i sud ocenio zakonitost konačnog upravnog akta. Dakle, upravni spor je po svojoj prirodi dodatni i naknadni vid pravne zaštite. U postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, podnosilac ustavne žalbe je pravo na pravno sredstvo iskoristio podnošenjem žalbe u upravnom postupku i tužbe u upravnom sporu o kojoj je Vrhovni sud odlučio presudom U. 4632/02 od 10. decembra 2003. godine. Sa druge strane, Zakonom o upravnim sporovima je propisano da je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u isključivoj nadležnosti javnog tužioca. Zato, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da je nedonošenjem odluke po zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je sam izjavio, podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo na pravno sredstvo, jer ovo pravo ne može biti suštinski povređeno ili uskraćeno nedonošenjem odluke suda o očigledno nedozvoljenom pravnom sredstvu, koje nije u dispoziciji stranke koja je to pravno sredstvo podnela.
Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je neosnovan navod podnosioca da mu je povređeno pravo iz člana 18. Ustava, jer se odredbama navedenog člana ne garantuju ljudska prava i slobode, već načelo da se ljudska i manjinska prava neposredno primenjuju. Odredbom stava 2. navedenog člana Ustava, utvrđeno je, između ostalog, da se zakonom može propisati način ostvarivanja Ustavom zajemčenih prava, ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode. Iz sadržine prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava proizlazi da je njegova priroda takva da se način ostvarivanja ovog prava propisuje zakonom. Podnosilac ustavne žalbe stoga neosnovano zaključuje da je pravo na podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti u bilo kom sudskom postupku Ustavom zajemčeno ljudsko pravo.
6. Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena protiv radnji Poreske uprave Ministarstva finansija Republike Srbije o prinudnoj naplati taksene obaveze za istaknutu firmu za period od 1994. godine do 2003. godine, akta ministra finansija od 24. oktobra 2002. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 4632/02 od 10. decembra 2003. godine, odnosno da je izjavljena protiv akata koji su doneti i radnji koje su preduzete pre stupanja na snagu Ustava, Sud je ocenio da u ovom delu ustavnu žalbu treba odbaciti, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
U pogledu osporenog obaveštenja Nadzornog odbora Vrhovnog suda Srbije VI Su-NO.808/07 od 12. jula 2007. godine, a kojim je podnosilac ustavne žalbe obavešten da su pritužbe na rad Vrhovnog suda neosnovane i da je odgovor tog suda već dat u obaveštenju od 24. maja 2007. godine, Ustavni sud je ocenio da je Nadzorni odbor telo obrazovano u Vrhovnom sudu Srbije radi kontrole sudskih predmeta, sa određenim ovlašćenjima u pogledu personalnog statusa sudija, a ne državni organ ili organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja, tako da osporeni akt Nadzornog odbora nije pojedinačni akt protiv koga se, u smislu Ustava i zakona, može izjaviti ustavna žalba, te da i u ovom delu ustavnu žalbu treba odbaciti, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da se ''radnja Poreske uprave Ministarstva finansija Republike Srbije koja je u toku počev od 10. januara 1996. godine, preduzima i danas, i na dan 14.9.2007.g. i na dan 7.10.2008.g", Ustavni sud je ocenio da i u ovom delu ustavnu žalbu treba odbaciti, jer podnosilac ustavne žalbe nije obrazložio niti konkretizovao svoje tvrdnje, niti pružio dokaze da su protiv označene radnje iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu eventualno povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom pre podnošenja ustavne žalbe.
7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. stav 1. i člana 36. stav 1. tačka 4), u vezi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić