Povreda prava na pravično suđenje zbog propusta suda da pribavi dokaz

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu novinara i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Niži sudovi su ih obavezali na naknadu štete zbog povrede časti, a propustili su da po službenoj dužnosti pribave ključni dokaz – poverljivi dokument.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Velik veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, predsednik veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i Milan Marković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branke Stanković i Verana Matića, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branke Stanković i Verana Matića i utvrđuje da je presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 804/07 od 9. jula 200 8. godine i presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 10731/08 od 12. juna 200 9. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčen o članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom drugostepenom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 804/07 od 9. jula 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branka Stanković i Veran Matić, oboje iz Beograda, preko punomoćnika Slobodana Kremenjaka, advokata iz Beograda, podneli su 3. septembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 804/07 od 9. jula 200 8. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10731/08 od 12. juna 200 9. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i slobode izražavanja, utvrđene članom 46. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava učinjena time što su osporene presude donete na osnovu primene pravila o teretu dokazivanja, iako je, u konkretnom slučaju, dokument koji podnosioci ustavne žalbe nisu mogli da prezentuju u dokaznom postupku poverljivi dokumenti i kao takav nedostupan podnosiocima, te je sud morao takav dokument da pribavi po službenoj dužnosti. Takođe je navedeno da je objavljena rečenica zasnovana na informacijama koje je preneo čitav niz medija, kao i na proverama podnositeljke i drugih novinara koji su učestvovali u pripremi emisije, preko svojih izvora u policiji. U pogledu povrede slobode izražavanja, garantovane članom 46. Ustava, u ustavnoj žalbi je navedeno da se ova sloboda ne može ograničiti samo i jedino iz razloga što novinar ne može da pribavi dokument koji bi poslužio kao dokaz njegove tvrdnje, jer je taj dokument poverljive prirode.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 804/07, kao i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsk oj stvari:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe, kao tuženih, tužilac I.B. je podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, kojom je tražio da sud obaveže tužene da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, solidarno isplate iznos od 500.000 dinara. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da su u označenoj emisiji, čiji je autor prvotužena, iznete i prenete neistinite tvrdnje koje su teško naškodile časti i ugledu tužiocu, što je proizvelo jake duševne bolove kod tužioca; da su te tvrdnje neistinite, jer se ime tužioca ne nalazi u „Beloj knjizi“ i on u toj knjizi nije opisan kao čovek veoma blizak organizovanoj kriminalnoj grupi koja tesno sarađuje sa crnogorskom mafijom, kao i da se njegova slika ne nalazi u pomenutoj knjizi; da je tužilac emitovanjem predmetne emisije pretrpeo jake duševne bolove zbog narušenog ugleda, povređene časti i dostojanstva, te da stoga ima pravo na naknadu nematerijalne štete.

U toku postupka Četvrti opštinski sud u Beogradu je izveo više dokaza (saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka, čitanjem tekstova objavljenih u različitim sredstvima informisanja, čitanjem uverenja MUP-a da tužilac nema osuda sa pravnim posledicama), ali nije izvršen uvidu u spornu „Belu knjigu“, kao što je to predložio punomoćnik tuženih na ročištu održanom 11. jula 2007. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je 9. jula 2008. godine osporenu presudu P. 804/07, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda iznošenjem informacije u navedenoj emisiji, solidarno isplate iznos od 80.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je preostali deo tužbenog zahteva preko dosuđenog, a do traženog iznosa odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju ove presude navedeno je da je tužilac u tužbi i u toku postupka izneo da je prvotužena, u označenoj emisiji, čiji je ona i autor, rekla da se sin Okružnog tužioca M.B. – I.B., nalazi u „Beloj knjizi“, gde je opisan kao čovek veoma blizak organizovanoj kriminalnoj grupi koja tesno sarađuje sa crnogorskom mafijom, a da su u prilogu navedenog teksta objavljene dve fotografije na kojima se ne nalazi tužilac. Tužilac je, takođe, izneo da nije blizak nijednoj organizovanoj kriminalnoj grupi, da nije osuđivan, kao i da se protiv njega ne vodi nijedan krivični postupak; da ga prvotužena, kao ni niko iz televizije koja je emitovala spornu emisiju nije zvao da proveri istinitost ove informacije; da su tuženi bili dužni da pre objavljivanja informacije provere njenu istinitost; da je tužilac pismeno obavestio prvotuženu da će protiv nje podneti tužbu ako ne objavi ispravku informacije; da ne spori da je ista televizija objavila odgovor njegovog oca, ali da je taj odgovor njegov otac dao u svoje ime, a ne u ime tužioca; da je tužilac usled emitovanja predmetne emisije pretrpeo jake duševne bolove zbog narušenog ugleda, povređene časti i dostojanstva i moralnu degradaciju u očima javnosti.

Dalje u obrazloženju ove presude stoji da su tuženi u odgovoru na tužbu i u toku postupka izneli da je sporna informacija bila ranije više puta objavljivana u navedenim dnevnim listovima, te da je u spornom tekstu upotrebljena formulacija „saznalo se“, što je trebalo da „posvedoči o posledicama realno nastalim u javnosti usled prenošenja te informacije u nizu javnih glasila i više puta (...) tako da se ne radi o pukom citiranju ili prenošenju informacije, već o konstataciji jedne činjenice - uverenja stvorenog u javnosti“, te da, stoga, nije bilo relevantno gde je informacija ranije bila objavljena. Takođe je izneto da prvotužena nije zvala tužioca, ali da to nije učinjeno, jer on nije bio tema emisije i sporni tekst nije objavljen zbog tužioca kome se, čak, ne pominje ni ime, već zbog njegovog oca o kome je i bila emisija, te je ona i kontaktirala oca tužioca, a njegov odgovor na spornu informaciju je emitovan na istoj televiziji, kao i da je prvotužena navela da je postupila sa dužnom novinarskom pažnjom, jer je potvrdu suštine spornog teksta imala iz tri izvora u Ministarstvu unutrašnjih poslova, čije izvore nije dužna da otkrije.

Iz obrazloženja ove presude proizlazi da je sud u toku postupka izveo sledeće dokaze: čitanje transkripta priloženog uz tužbu, koji je veran emitovanom spornom tekstu; čitanje dopisa tužioca upućen tuženima, kojim zahteva demanti u skladu sa Zakonom o javnom informisanju, inače će biti prinuđen da pred nadležnim sudom zatraži zaštitu svojih prava; čitanje više tekstova ranije objavljenih u drugim dnevnim listovima, koji sadrže, između ostalog, i sporni tekst; čitanje fotokopije lične karte tužioca iz koje je sud utvrdio da je on sin M.B; čitanje uverenja MUP-a – Policijska uprava u Jagodini od 13. septembra 2007. godine, iz koje je sud utvrdio da tužilac nema osuda sa pravnim posledicama; čitanje saopštenja oca tužioca datog dan nakon emitovanja spornog teksta, u kome se nalazi jedna rečenica u vezi sa njegovim sinom, koja glasi: „Montažom ste pokušali da blatite ime mog sina, pokazujući uz propratni tekst drugo ime i sliku kao da moj sin ima drugo prezime, a ne moje prezime, što je svojevrsna podvala i meni i gledaocima“; čitanjem odgovora oca tužioca koji je emitovan u vestima na istoj televiziji u sledećem tekstu: „Montažom ste pokušali da blatite ime mog sina, pokazujući uz propratni tekst drugo ime i sliku, kao da moj sin ima drugo prezime, a ne moje“; saslušanje svedoka M.B. – oca tužioca. Parnični sud je izveo i dokaz saslušanjem parničnih stranaka. U svom iskazu, kako stoji u obrazloženju ove presude, tužilac je, između ostalog, rekao: da nije imao prilike da vidi takozvanu Belu knjigu, koja služi za interne potrebe MUP-a i koju do tada niko nije imao na uvid, ali je kasnije objavljena u listu „V.N.“; da se njegovo ime nigde ne pominje u ovoj knjizi, „i saznanja koja je dobio od prijatelja i iz medija, nigde se on ne pominje kao blizak kriminalnoj grupi koja sarađuje sa crnogorskom mafijom“; da nije nikada krivično gonjen, niti osuđivan; da su u toku emitovanja spornog teksta prikazane dve fotografije na kojima su se nalazila njemu nepoznata lica, čija su imena bila na tim fotografijama, ali da pošto se pominjalo njegovo ime, to se stekao utisak da je on na tim fotografijama; da je nakon emitovanja emisije usledio veliki broj poziva njegovih prijatelja, tako da je, praktično, morao da se pravda da nije on na tim fotografijama. Prvotužena je u svom iskazu, kako to proizlazi iz obrazloženja ove presude, između ostalog, navela: da je imala prilike da vidi izvod iz kaznene evidencije, gde se pominje ime tužioca u vezi više krivičnih dela, a da je na bazi te evidencije trebalo da se oformi nova „Bela knjiga“; da demanti tužioca nije objavljen, jer je objavljen demanti njegovog oca u kome on ističe neistinitost podataka u vezi njegovog sina; da, u konkretnom slučaju, prikazivanjem navedenih fotografija nije obmanjivana javnost; da su korišćeni kadrovi koji se uvek koristi kada se emituje prilog o „Beloj knjizi“.

Obrazlažući svoju odluku o delimičnoj osnovanosti tužbenog zahteva, Četvrti opštinski sud u Beogradu je naveo, između ostalog, da su tuženi bili dužni da, kada je tužilac tražio da se objavi njegov odgovor na informaciju, sa dužnom novinarskom pažnjom provere navode tužioca i objave njegov odgovor, te da ne stoje navodi tuženih da odgovor tužioca nije objavljen, saglasno odredbi člana 58. stav 1. tačka 3) Zakona o javnom informisanju, jer se u emitovanom odgovoru oca tužioca ne nalazi suština tužiočevog odgovora da se on ne nalazi u takozvanoj Beloj knjizi, da nije član ni jedne kriminalne grupe, niti da je blizak sa njom. Takođe, sud navodi da je odgovornost novinara i glavnog urednika utoliko veća, ukoliko prenose netačnu informaciju iz nekog drugog glasila, a ne navode da je u pitanju preneta informacija, jer stvaraju utisak i pogrešnu sliku javnosti da su oni tu informaciju saznali. Prvostepeni sud je zaključio da tuženi nisu postupali sa dužnom novinarskom pažnjom niti u momentu objavljivanja te informacije, niti posle, kada je tužilac zahtevao objavljivanje njegovog odgovora.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbama obe parnične stranke, doneo je osporenu presudu Gž. 10731/08 od 12. juna 2009. godine, kojom je odbio navedene žalbe i potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 804/07 od 9. jula 2008. godine. U obrazloženju ove presude, između ostalog, je navedeno da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je iznošenje navedenih informacija u javnost za koje prethodno nije na pouzdan način utvrđeno da li su istinite, bez obzira na to što su preuzete iz drugih javnih glasila, neprimereno, jer se na taj način iznosi vrednosti sud o ličnosti tužioca i stvara pogrešna slika o njemu u javnosti, kaja je podobna da povredi njegovu čast i ugled, ovo naročito jer je odredbom člana 3. Zakona o javnom informisanju propisano da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, a što nije učinjeno, u konkretnom slučaju. Takođe je navedeno da su neosnovani navodi žalbe tuženih da ne treba dosuditi naknadu jer su te informacije i pre objavljivanja u njihovoj emisiji bile poznate javnosti pošto su iznete preko drugih medija, s obzirom na to da tuženi nisu udovoljili zahtevu tužioca da javno objave njegov odgovor na „plasiranu“ informaciju.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosioci pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, kao i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46.).

Zakonom o javnom informisanju ("Službeni glasnik RS", br. 43/2003, 61/2005, 71/2009, 89/2010 i 41/2011 ) propisano je: da lice na koje se lično odnosi informacija podesna da povredi njegovo pravo ili interes može od odgovornog urednika zahtevati da, bez naknade, objavi odgovor u kome ono tvrdi da je informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta , a ako odgovorni urednik ne objavi odgovor, a ne postoji neki od razloga za neobjavljivanje, određen ovim zakonom, kao i ako odgovor objavi na nepropisan način, imalac prava na odgovor može protiv odgovornog urednika podneti tužbu za objavljivanje odgovora; da lice čiji su pravo ili interes povređeni neistinitom, nepotpunom ili netačno prenetom informacijom može tužbom zahtevati da sud odgovornom uredniku naredi da, bez naknade, objavi njegovu ispravku te informacije kao neistinite, nepotpune ili netačno prenete; da se u parnici radi objavljivanja odgovora raspravlja samo o činjenicama određenim ovim zakonom, od kojih zavisi obaveza odgovornog urednika da objavi odgovor, dok se u parnici radi objavljivanja ispravke raspravlja o neistinitosti, nepotpunosti ili netačnosti prenosa informacije, kao i o tome da li je informacijom povređeno pravo ili interes tužioca (član 47.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.)

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. ); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta - član 155.); da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, da će nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/05), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisanoda koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, kao i da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221.); da je stranka dužna da sama podnese ispravu na koju se poziva za dokaz svojih navoda, a ukoliko se isprava nalazi kod državnog organa ili preduzeća ili druge organizacije kojima je povereno vršenje javnog ovlašćenja, a sama stranka ne može izdejstvovati da se isprava preda ili pokaže, sud će na predlog stranke ili po službenoj dužnosti pribaviti ovu ispravu (član 232. st. 1. i 3.);

5. Analizirajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i procesnih garancija koje to pravo daje, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno navedeno ustavno pravo.

Naime, prema članu 51. stav 1. Ustava, svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog informisanja su dužna da to pravo i poštuju, dok je odredbom stava 4. člana 50. Ustava utvrđeno da se ostvarivanje prava na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije kojom je povređeno nečije pravo ili interes i prava na odgovor na objavljenu informaciju uređuju zakonom.

Tako je Zakon o javnom informisanju za lica na koje se izneta ili preneta informacija odnosi, predvideo različite vidove pravne zaštite, među kojima i pravo na odgovor i na ispravku informacije, kao i pravo na novčanu naknadu štete nastale neobjavljivanjem odgovora, odnosno ispravke.

Prema odredbama člana 47. ovog zakona lice na koje se odnosi informacija podesna da povredi njegovo pravo ili interes, kao i lice čiji su pravo ili interes povređeni neistinitom, nepotpunom ili netačno prenetom informacijom, imaju pravo da zahtevaju da se njihov odgovor, odnosno ispravka te informacije objavi. Dok se pravo na odgovor može ostvariti i bez intervencije suda, ili uz nju u slučaju da javno glasilo ne objavi odgovor, kada se pred sudom raspravlja samo o činjenicama od kojih zavisi obaveza objavljivanja odgovora, dotle se pravo na ispravku informacije može ostvariti samo u sudskom postupku, kada se pred sudom raspravlja o istinitosti, potpunosti ili tačnosti prenete informacije i o tome da li je tom informacijom povređeno pravo ili interes tužioca. Ukoliko, ipak, ovakva ispravka, odgovor ili druga informacija ne bude objavljena, te zbog njenog neobjavljivanja lice na koje se preneta informacija odnosi trpi štetu, saglasno odredbi člana 79. ovog zakona, ima pravo na naknadu štete, u skladu sa opštim propisima i odredbama tog zakona i to nezavisno od drugih pravnih sredstava koja mu stoje na raspolaganju. Sledstveno navedenim odredbama Zakona o javnom informisanju, pravo na naknadu štete bi imalo ono lice na koje se odnosi informacija čiji odgovor nije objavljen, nezavisno od toga da li je ta informacija tačna ili ne, kao i lice koje je tražilo ispravku informacije, ukoliko se utvrdi da je preneta informacija neistinita ili netačna.

U konkretnom slučaju, u obrazloženju osporene prvostepene presude je konstatovano da je tužba podneta prema odredbama člana 79. Zakona o javnom informisanju. Međutim izrekom presude, a u skladu sa sadržinom tužbe, parnični sud je usvojio tužbeni zahtev, delimično, i obavezao tužene da tužiocu naknade nematerijalnu štetu zbog povrede časti i ugleda, nastale iznošenjem sporne informacije kao neisninite, dakle ne usled toga što odgovor, odnosno ispravka informacije nije objavljena, nego samo primenom opštih pravila obligacionog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je pošao od citiranih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, prema kojima je nematerijalna šteta nanošenje fizičkog ili psihičkog bola ili straha, a za pretrpljene, između ostalog, duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema oceni Ustavnog suda da bi neka informacija mogla da nanese psihički, odnosno duševni bol zbog povrede ugleda i časti, a da pri tome nije reč o informaciji čije je objavljivanje zabranjeno, potrebno je da se radi o netačnoj ili neistinitoj informaciji. S toga, da bi moglo da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u toku postupka treba da se utvrdi da je objavljena informacija neistinita, odnosno netačna. U konkretnom slučaju ta činjenica je mogla da se utvrdi jedino uvidom u takozvanu Belu knjigu. Međutim, parnični sud je dokazni postupak usmerio na utvrđivanje činjenica vezanih samo za objavljivanje odgovora, te tako nije uopšte ni odlučio o predlogu punomoćnika tuženih sa ročišta održanog 11. jula 2007. godine, da pribavi od Ministarstva unutrašnjih poslova takozvanu Belu knjigu, iako je uvid u tu „knjigu“ od odlučujućeg značaja za odluku o istinitosti, odnosno tačnosti objavljene informacije, a od čega zavisi i odluka o postavljenom tužbenom zahtevu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdi da je osporenim presudama podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti nalaganjem nadležnom drugostepenom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi ovde podnosilaca ustavne žalbe, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe da Ustavni sud utvrdi i povredu slobode izražavanja, utvrđene članom 46. Ustava, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da sloboda izražavanja nesumnjivo predstavlja jedno od osnovnih prava u demokratskom društvu, ali da ona nije i ne može da bude neograničena. Tako je i odredbom stava 2. navedenog člana Ustava utvrđeno da ova sloboda može biti ograničena, između ostalog, i ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih. S druge strane, pravo na ljudsko dostojanstvo, kako to proizlazi iz člana 23. Ustava je apsolutno pravo, koje deluje prema svima i ne podleže bilo kakvim zakonskim ograničenjima. Stoga je i Zakonom o javnom informisanju propisana obaveza novinara i javnih glasila da pre objavljivanja informacija koje sadrže podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, kako bi se, između ostalog, izbegla povreda ljudskog dostojanstva.

Međutim, s obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, i naložio da se ponovi postupak po žalbi podnosilaca protiv osporene prvostepene presude, te da će eventualna povreda slobode izražavanja biti predmet ispitivanja u ponovnom postupku, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe u ovom delu.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu,Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog propusta suda da pribavi dokaz

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti