Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 25 godina. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete, dok se deo žalbe koji osporava meritum odbija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radmile Milovančević iz sela Krstac, opština Lučani, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radmile Milovančević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Požegi u predmetu P. 51/09 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radmile Milovančević izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Požegi P. 51/09 od 4. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1434/10 od 27. aprila 2010. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstv a pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radmila Milovančević iz sela Krstac, opština Lučani, podnela je 3. aprila 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Požegi u predmetu P. 51/09.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je glavna rasprava u predmetnom parničnom postupku, u kome je tužba podneta pre 25 godina, zaključivana šest puta, da je prvostepeni sud više puta donosio presude iste sadržine, suprotno nalozima drugostepenog suda, zbog čega su te presude ukidane, kao i da se podnositeljka više puta podnescima obraćala postupajućem sudiji i nadležnom ministarstvu, ali da to nije „proizvelo efekat“. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenog prava i da podnositeljki naknadi štetu nastalu opisanim postupanjem suda.

Podneskom od 9. jula 2010. godine podnositeljka je osporila presudu Opštinskog suda u Požegi P. 51/09 od 4. maja 2009. godine i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1434/10 od 27. aprila 2010. godine, navodeći da su označeni akti doneti „na bazi drastične povrede materijalnog prava što je pouzrokovalo povredu prava na pravično suđenje“, uz obrazloženje da naslednici nisu mogli posle smrti ostavioca, bez učešća podnosioca zahteva, da menjaju sadržinu ugovora o doživotnom izdržavanju, ali da su sudovi, kršeći pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, prihvatili isprave sačinjene posle smrti ostavioca, kojom su ostali naslednici, bez podnositeljke, utvrdili da je sporno zemljište bilo predmet određenog ugovora. Takođe, prema navodima podnositeljke, predmet raspolaganja ugovorom može da bude samo imovina koja je taksativno navedena u toj ispravi, a poravnanje kojim je raspolagano u predmetu P. 216/72 nije obuhvatalo spornu parcelu, te se jednom pravnom aktu ne može dati sadržina koju nema. Ovim podneskom od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu prava na pravično suđenje i da poništi osporene presude.

2. U odgovoru na ustavnu žalbu, u delu kojim je osporeno pravo na suđenje u razumnom roku, koji je Osnovni sud u Požegi dostavio Ustavnom sudu, navedeno je, između ostalog, da je u toku trajanja predmetnog parničnog postupka zakazano 40 ročišta, da je postupalo troje sudija, kao i da je doneto pet prvostepenih odluka, koje su ukinute od strane drugostepenog suda. Takođe je navedeno da je u toku postupka bilo više zahteva za izuzeće postupjućeg sudije, odlaganja ročišta zbog ne ispunjavanja uslova za njihovo održavanje, kao i da je postupak bio prekinut zbog smrti jednog od tuženih.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je iste sadržine kao član 170. Ustava, dok je odredbom stava 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Požegi P. 51/09 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, kao tužilac, podnela 30. oktobra 1984. godine Opštinskom sudu u Požegi tužbu protiv tuženih Slobodana Ljubičića, brata tužilje i Branke Ljubičić i Blažimira Ljubičića, supruge i sina pokojnog Borivoja Ljubičića, drugog brata tužilje, kojom je tražila da sud utvrdi da u sastav zaostavštine pokojne Milunke Ljubičić, majke tužilje, ulazi katastarska parcela 258 KO Lopaš, kao i da utvrdi da je tužilja vlasnik te parcele po osnovu nasleđa pokojne Milunke Ljubičić. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 898/84. Tuženi u ovoj parnici su, kao tužioci, podneli tužbu Opštinskom sudu u Požegi protiv tuženog Dragana Ljubičića, trećeg brata podnositeljke, kojom su tražili da sud utvrdi da su tužioci prema tuženom vlasnici predmetne parcele. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 963/84. Označene parnice su spojene radi jedinstvene rasprave.

Opštinski sud u Požegi je, nakon četiri održana i jednog neodržanog ročišta, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 898/84 od 14. marta 1985. godine, kojom je, između ostalog, tužbeni zahtev tužilje Radmile Milovančević delimično odbio kao neosnovan, a delimično odbacio kao preuranjen. Ova presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Titovom Užicu Gž. 1289/85 od 16. jula 1985. godine, donetim u postupku po žalbi, a predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku zakazano je šest ročišta od kojih četiri nisu održana. S obzirom na to da je u toku ovog dela postupka predmetna nepokretnost otuđena, tužilja Radmila Milovančević je proširila tužbu i na Dragana Ljubičića i Dušana Ljubičića i, pored ranijeg, tražila da sud utvrdi da označeni ugovor o prometu predmetne nepokretnosti ne proizvodi pravno dejstvo prema ovoj tužilji.

Po zaključenju glavne rasprave 27. marta 1989. godine, Opštinski sud u Požegi doneo je istog dana presudu P. 588/85, kojom je odbio u celini tužbene zahteve tužilaca. Okružni sud u Titovom Užicu je, rešavajući o žalbama na ovu presudu, doneo rešenje Gž. 1841/89 od 27. decembra 1989. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Požegi P. 588/85 od 27. marta 1989. godine u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu Radmile Milovančević i o troškovima postupka.

U drugom ponovnom postupku održano je jedno ročište, dok dva ročišta nisu održana. Opštinski sud u Požegi je 23. marta 1990. godine, nakon zaključenja glavne rasprave, doneo presudu P. 86/90, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje Radmile Milovančević. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 4, 5, odnosno 6. oktobra. Rešenjem Okružnog suda u Titovom Užicu Gž. 901/91 od 24. aprila 1991. godine, donetim u postupku po žalbi tužilje, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Požegi P. 86/90 od 23. marta 1990. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje, s tim da se glavna rasprava održi pred drugim većem. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 23. maja 1991. godine.

Opštinski sud u Požegi je u trećem ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 21. maj 1993. godine, koje nije održano, jer nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za to. Podneskom od 12. avgusta 1993. godine tuženi u ovom postupku, osim Dragana Ljubičića, podigli su protivtužbu protiv tužene Radmile Milovančević, kojom su tražili da sud utvrdi da im je pokojna Milunka Ljubičić prenela pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti označenim ugovorom o doživotnom izdržavanju, te da ne ulaze u zaostavštinu pokojne Milunke Ljubičić, što je tužilja-protivtužena dužna da prizna. Na kraju ročišta održanog 21. septembra 1994. godine sud je zaključio glavnu raspravu, ali je nakon toga zakazao ročište za glavnu raspravu za 17. juni 1996. godine. Ovo ročište nije održano zbog bolesti punomoćnika tužilje Radmile Milovančević. Opštinski sud u Požegi, pošto je nakon ročišta održanog 3. juna 1997. godine, ponovo zaključio glavnu raspravu, doneo je presudu P. 541/91, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Radmile Milovančević, dok je tužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca usvojio. Presuda je dostavljena tužilji-protivtuženoj 12. decembra 2000. godine, koja je protiv te presude izjavila žalbu. Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 657/01 od 1. oktobra 2001. godine spisi predmeta vraćeni su Opštinskom sudu u Požegi radi otklanjanja procesnog nedostatka, jer presuda nije sadržala dan zaključenja glavne rasprave ni dan njenog donošenja, kao i jer ista nije bila dostavljena punomoćniku tuženih-protivtužilaca. Nakon što su spisi ovog predmeta ponovo dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja po žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Užicu ih je rešenjem Gž. 2147/01 od 2. aprila 2002. godine vratio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka – jer presuda i dalje nije sadržala datum zaključenja glavne rasprave i donošenja, kao i radi donošenja dopunskog rešenja, s obzirom na to da nije odlučeno o troškovima postupka. Spisi predmeta dostavljeni su Opštinskom sudu u Požegi 12. maja 2002. godine, koji je dopunsko rešenje P. 541/91 doneo 16. januara 2003. godine. Rešenjem Gž. 1489/03 od 17. novembra 2003. godine Okružni sud u Užicu ukinuo je presudu Opštinskog suda u Požegi P. 541/91 20. novembra 2000. godine, u delu kojim je odlučeno o zahtevu tužilje-protivtužene, kao i dopunsko rešenje tog suda P. 541/91 od 16. aprila 2003. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

U četvrtom ponovnom postupku, Opštinski sud u Požegi, nakon pet održanih i četiri neodržana ročišta, je 2. decembra 2005. godine zaključio glavnu raspravu, koju je, rešenjem bez oznake i datuma donošenja, ponovo otvorio i zakazao ročište za 26. januar 2009. godine. S obzirom na to da su u međuvremenu preminuli Slobodan Ljubičić i Dragan Ljubičić, tužilja-protivtužena je preinačila tužbu označavajući njihove pravne sledbenike kao tužene.

Opštinski sud u Požegi je, nakon ponovnog otvaranja glavne rasprave i jednog održanog i jednog neodržanog ročišta, zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 51/09 od 4. maja 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, a zahtev tuženih-protivtužilaca usvojio. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je majka tužilje ugovorom o poklonu, koji je kasnije preciziran i izmenjen poravnanjem P. 216/72 od 20. septembra 1973. godine prenela pravo svojine na polovini svoje imovine jednom od svojih sinova, Draganu; da je pokojna majka tužilje sa sinovima Slobodanom i Borivojem 25. januara 1971. godine zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen pred Opštinskim sudom u Požegi pod brojem R. 42/71, kojim je majka, kao primalac izdržavanja, izjavila da polovinu svoje imovine kojom raspolaže, a u koju, kako zaključuje parnični sud na osnovu nalaza veštaka, ulazi i sporna parcela, ostavlja ovoj dvojici sinova, kao davaocima izdržavanja; da su zakonski naslednici majke tužilje, osim tužilje, a nakon smrti majke tužilje, bili učesnici više sudskih postupaka radi sprovođenja upisa pojedinih parcela, kao i radi deobe zajedničke imovine; da je tužilji koja se udala 1958. godine, majka pre udaje obećavala spornu parcelu, ali da ni jednim pravnim poslom tu svoju želju nije realizovala; da je tužilja znala za raspolaganja svoje majke, ali da se nije protivila, jer je očekivala da će joj braća preneti pravo svojine na spornoj ili nekoj drugoj parceli; da se u ostavinskom postupku za raspravljanje zaostavštine pokojne majke tužilje O. 103/77 jedino tužilja prihvatila dela nasleđa, ali da je Opštinski sud u Požegi 22. aprila 1977. godine doneo rešenje O. 103/77, kojim je obustavio ovaj postupak, s obzirom na to da ostavilja u momentu smrti nije imala imovinu koja bi predstavljala zaostavštinu; da je ovo rešenje u postupku po žalbi ukinuo Okružni sud u Užicu rešenjem Gž. 1919/88 od 9. novembra 1988. godine i predmet vratio na ponovni postupak i odluku; da je u ponovnom postupku Opštinski sud u Požegi doneo rešenje O. 208/88 od 26. januara 1989. godine, kojim je prekinuo taj postupak i ćerku ostavilje uputio na parnicu da dokaže da sporna parcela predstavlja zaostavštinu ostavilje i da nije predmet ugovora o doživotnom izdržavanju R. 42/71. U obrazloženju ove presude je navedeno da je parnični sud cenio činjenicu da je tužilja nakon smrti svoje majke tri godine koristila spornu parcelu, ali da korišćenje te parcele u tako kratkom vremenskom periodu ne može držaocu da bude osnov za sticanje prava svojine, kao i to da činjenica da se tužilja u ostavinskom postupku prihvatila dela nasleđa nema značaja za drugačiju odluku suda, jer nije bilo imovine koja može biti predmet nasleđivanja.

Apelacioni sud u Kragujevcu, odlučujući o žalbama parničnih stranaka na navedenu prvostepenu presudu, doneo je osporenu presudu Gž. 1434/10 od 27. aprila 2010. godine, kojom je, između ostalog, odbio žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda u Požegi P. 51/09 od 4. maja 2009. godine, navodeći u obrazloženju da je prvostepeni sud za svoj stav dao dovoljno jasne i ubedljive razloge koje u svemu kao pravilne i potpune prihvata i drugostepeni sud U obrazloženju ove presude navedeno je i: da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi žalbe tužilje da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da je sporna parcela bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju jer nije bila taksativno navedena, jer je prvostepeni sud utvrdio da je ta parcela pripadala posedovnom listu broj 17 KO Lopaši, jer i ostale parcele iz tog posedovnog lista nisu taksativno navedene, ali je bilo odredivo o kojim se parcelama radi; da je pokojna majka tužilje izražavala želju da spornu parcelu pokloni svojoj ćerki, ali da ta volja očigledno nije bila prava, jer nije sačinila valjan pravni posao kojim bi prenela pravo svojine na toj parceli na svoju ćerku, imajući u vidu, pre svega, da je svojom imovinom raspolagala valjanim pravnim poslovima; da stoji činjenica da su promene u katastarskom operatu vršene na osnovu isprava donetih bez učešća tužilje, ali da to nije od značaja za pravno rešenje ove pravne stvari, s obzirom na to da su davaoci izdržavanja po ugovoru o doživotnom izdržavanju postali vlasnici i sporne parcele.

5. Odredbom člana 32. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenica na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da je sud ovlašćen da izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1, 2. i 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ" , broj 29/96 i "Službeni glasnik RS" , broj 115/05) je propisano da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom.

6. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe - 30. oktobra 1984. godine, pa do podonošenja ustavne žalbe 3. aprila 2009. godine, trajao 24 godine i pet meseci, kao i da je taj postupak okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda 16. aprila 2010. godine, nakon skoro 25 i po godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina trajanja sama po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanj a nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je, pre svega, ocenio da je istaknuti zahtev za podnositeljku ustavne žalbe bio od značaja, s obzirom na to da je tužbenim zahtevima tražila da sud utvrdi da je vlasnik određene nepokretnosti. Podnositeljka ustavne žalbe, prema oceni Ustavnog suda, nije doprinela navedenoj dužini trajanja postupka. Naprotiv, ona se uredno, osim dva puta usled sprečenosti, odazivala pozivima suda.

Ustavni sud je ocenio i da se u konkretnom slučaju radilo o složenijoj činjeničnoj stvari, jer su sudovi trebali da utvrde da li predmetna nepokretnost ulazi u sastav zaostavštine pokojne majke podnositeljke, a pošto je ostavilja za života raspolagala svojom imovinom sa više pravnih poslova, koji nisu bili precizne sadržine.

Ustavni sud ocenjuje da navedeno trajanje sudskog postupka ne može biti opravdano nijednim stepenom složenosti postupka, čak ni eventualnim doprinosima parničnih stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Požegi u toku predmetnog postupka imao više perioda izuzetne neaktivnosti. Tako je prvostepeni sud u trećem ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon dve godine od vraćanja spisa iz drugostepenog suda. Takođe u ovoj fazi postupka, prvostepeni sud je nakon prvog zaključenja glavne rasprave, istu ponovo otvorio posle skoro dve godine, a nakon što je ponovo zaključio glavnu raspravu, doneo je presudu tek posle skoro tri i po godine. U četvrtom ponovnom postupku taj sud je tek posle nešto više od tri godine ponovo otvorio ranije zaključenu glavnu raspravu.

Ustavni sud posebno ukazuje da su tokom predmetnog parničnog postupka doneto čak pet puta odlučivano o tužbenom zahtevu, odnosno da je drugostepeni sud čak četiri puta naložio ponovni postupak. Ustavni sud je stanovišta da je od izuzetne važnosti da se sudski sistem jedne države organizuje na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Ustavni sud ukazuje da i prema stanovištu koje je izrazio Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije od 10. juna 2008. godine).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku izuzetno neefikasnim i nedelotvornim postupanjem Opštinskog suda u Požegi, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2000 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstv a pravde.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu navode ustavne žalbe, prethodno ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe u suštini nezadovoljna ishodom spora vođenog radi utvrđivanja sastava zaostavštine njene pokojne majke, u kome su donete osporene presude, te da se žali na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu prethodno konstatatuje da, u principu, nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili propise u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak je Ustavnog suda da ispita da li su u tom postupku redovni sudovi, eventualno , povredili ili uskratili Ustavom garantovana prava i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao ovo Ustavom zajemčeno pravo.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je Opštinski sud u Požegi, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te izvođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku, odbio tužbeni zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud utvrdi da je ona vlasnik sporne parcele po osnovu nasleđa svoje pokojne majke, da ta parcela nije predmet ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između majke tužilje i dva brata tužilje, kao i da ugovor o prodaji te parcele trećem licu ne proizvodi pravno dejstvo prema podnositeljki. Ustavni sud je ocenio da su Opštinski sud u Požegi, a potom Apelacioni sud u Kragujevcu, odlučujući o podnetoj žalbi, za svoje pravne stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Ovo stoga jer je parnični sud u toku postupka utvrdio da je majka podnositeljke za života raspolagala celokupnom svojom imovinom, a da je sporna parcela ulazila u onu polovinu imovine pokojne majke podnositeljke koju je ugovorom o doživotom izdržavanju prenela na svoja dva sina, davaoce izdržavanja. Ustavni sud je konstatovao da su određeni navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u biti isti sa navodima iznetim u žalbi na osporenu prvostepenu presudu, a koje je drugostepeni sud u osporenoj presudu razmotrio i detaljno obrazložio razloge za njihovo neprihvatanje.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da nema ni elemenata koji ukazuju da je postupano suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje, s obzirom na to da je podnositeljki tokom postupka pred prvostepenim sudom bilo omogućeno da predlaže dokaze, kao i da odgovori na navode i dokaze suprotne strane, te iz dokumentacije dostavljene Ustavnom sudu ne proizlazi da je podnositeljka u odnosu na drugu stranku u tom postupku bila drugačije tretirana. Podnositeljka ustavne žalbe je, dalje, imala i iskoristila mogućnost da izjavi žalbu, o kojoj je odlučivao nadležni drugostepeni sud, koji je u obrazloženju naveo razloge za svoju odluku, odnosno razloge zbog kojih žalbeni navodi nisu mogli da dovedu do drugačijeg rešavanja konkretne pravne stvari.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenim presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustav, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i član a 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti