Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Radni spor, pokrenut radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, trajao je preko 19 godina, što je posledica prvenstveno nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Vujičić iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Vujičić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 216/08 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žala odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Vrhovnom kasacionom sudu da u najkraćem roku donese odluku o reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6833/10 od 27. jula 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Vujičić iz Kragujevca je 4. septembra 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i načela i prava iz čl. 20, 21, 22, 32, 36, 49. i 50. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 216/08.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1015/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pok. Dragana Vujičić iz Beograda je 5. aprila 1993. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Izdavačkog preduzeća "Prosveta" iz Beograda, radi poništaja odluke disciplinske komisije broj 1978 od 17. januara 1993. godine i odluke Radničkog saveta tuženog broj 342/ IX-XVII od 16. marta 1993. godine.

Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari je održano 1. juna 1993. godine. U daljem toku postupka Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao još sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana, pa je 8. decembra 1994. godine doneo rešenje P1. 347/93 kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom, sa obrazloženjem da su se na ročištu od 29. juna 1994. godine prvi put stekli uslovi za mirovanje postupka, te da su se na ročištu od 8. decembra 1994. godine ponovo stekli uslovi za mirovanje postupka.

Tužilja je 13. decembra 1994. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Povodom odlučivanja o ovom predlogu, prvostepeni sud je zakazao četiri ročišta, od kojih su dva održana, pa je 21. aprila 1995. godine doneo rešenje P1. 347/93 kojim je odbio navedeni predlog tužilje. Tužilja je 15. maja 1995. godine izjavila žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, koja je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 604/95 od 12. jula 1995. godine uvažena, pa je ukinuto rešenje prvostepenog suda od 21. aprila 1995. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 544/95 od 1. marta 2001. godine, kojom je u stavu prvom izreke delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da sud poništi odluku disciplinske komisije od 15. februara 1993. godine, u stavu drugom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da sud poništi odluku Radničkog saveta od 16. marta 1993. godine, u stavu trećem izreke obavezan tuženi da tužilju vrati na radno mesto galeriste i u stavu četvrtom obavezan tuženi da tužilji isplati parnične troškove, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao 21 ročište za glavnu raspravu, od kojih je 12 održano.

Protiv navedene prvostepene presude žalbu su izjavile obe parnične stranke. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1755/01 od 27. februara 2002. godine u stavu prvom izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, dok je u stavu drugom izreke ukinuta prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke i u tom delu predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku Prvi opštinski sud u Beogradu je do donošenja druge po redu presude zakazao još četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih je tri održano. Prvostepenom presudom P1. 854/02 od 25. decembra 2002. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, poništena je odluka Radničkog saveta od 6. marta 1993. godine, obavezan tuženi da tužilju vrati na rad, na radno mesto galerista ili na drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude tuženi je 16. aprila 2003. godine izjavio žalbu, koja je uvažena rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1134/03 od 11. juna 2003. godine, pa je poništena prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U daljem toku postupka Prvi opštinski sud u Beogradu je održao još četiri ročišta za glavnu raspravu, pa je doneo treću po redu presudu P1. 872/03 od 14. juna 2004. godine, kojom je u stavu prvom izreke poništena kao nezakonita odluka Radničkog saveta od 16. marta 1993. godine, u stavu drugom izreke obavezan tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara stepenu njene stručne spreme, znanju i sposobnostima, u stavu trećem izreke odbijen predlog tužilje da sud odredi privremenu meru i u stavu četvrtom izreke obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene prvostepene presude žalbu su izjavile obe parnične stranke. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 625/05 od 11. maja 2005. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Na ročištu održanom 20. juna 2005. godine, podnositeljka ustavne žalbe je obavestila sud da je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu O. 1012/05 od 16. juna 2005. godine oglašena za zakonskog naslednika tužilje, koja je preminula 17. januara 2005. godine. Nakon još šest zakazanih ročišta za glavnu raspravu, od kojih je četiri održano, prvostepeni sud je na ročištu održanom 14. septembra 2006. godine doneo rešenje kojim je odredio prekid postupka po tužbi tužilje, pok. Dragane Vujičić, ali i rešenje kojim je odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari po tužbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Podnositeljka ustavne žalbe je 26. februara 2007. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu predlog za ponavljanje postupka protiv pravnosnažnog dela presude tog suda P1. 544/95 od 1. marta 2001. godine.

Nakon šest održanih ročišta za glavnu raspravu, Prvi opštinski sud u Beogradu je 28. januara 2008. godine doneo rešenje P1. 480/05 kojim je određeno da se tužba smatra povučenom. Po predlogu podnositeljke za povraćaj u pređašnje stanje, prvostepeni sud je na ročištu održanom 4. aprila 2008. godine doneo rešenje kojim je usvojen navedeni predlog podnositeljke. Nakon još deset zakazanih ročišta za glavnu raspravu, od kojih je sedam održano, prvostepeni sud je 1. juna 2010. godine doneo presudu P1. 1015/10 kojom je u stavu prvom izreke odbijen prigovor litispendencije i prigovor presuđene stvari, u stavu drugom izreke odbijen predlog podnositeljke za ponavljanje postupka protiv pravnosnažnog dela presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 544/95 od 1. marta 2001. godine, u stavu trećem izreke odbijen tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila da se poništi kao nezakonita odluka Radničkog saveta od 16. marta 1993. godine, u stavu četvrtom izreke odbijen tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji, kao pravnom sledbeniku pok. Dragane Vujičić, na ime naknade štete isplati iznos bliže naveden u ovom rešenju, u stavu petom izreke odbačena tužba podnositeljke u pogledu zahteva kojim je tražila da se utvrdi da su odluke disciplinske komisije od 17. januara 1993. godine i Radničkog saveta od 16. marta 1993. godine ništave, u stavu šestom izreke odbijen predlog podnositeljke za određivanje privremene mere, u stavu sedmom izreke odbijen predlog podnositeljke kojim je tražila da sud donese meru obezbeđenja popisom, zaplenom, procenom nepokretnosti, kao i da sud dozvoli zabeležbu ove postojanja mere u zemljišno-knjižnom ulošku broj 1276 katastarska opština Stari Grad – Beograd i u stavu osmom izreke obavezana podnositeljka da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je 17. avgusta 2010. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude, koja je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6833/10 od 27. jula 2011. godine odbijena kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne presude podnositeljka je 29. decembra 2011. godine izjavila reviziju. O podnetoj reviziji nije odlučeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak u konkretnom predmetu traje preko 19 godina. Naime, Ustavni sud konstatuje da je postupak pokrenut još 5. aprila 1993. godine, podnošenjem tužbe od strane pok. Dragane Vujičić, čiji je podnositeljka ustavne žalbe zakonski naslednik. Na ročištu održanom 20. juna 2005. godine, podnositeljka ustavne žalbe je obavestila sud da je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Kragujevcu O. 1012/05 od 16. juna 2005. godine oglašena za zakonskog naslednika tužilje i prvostepeni sud je na ročištu održanom 14. septembra 2006. godine doneo rešenje kojim je odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari po tužbi podnositeljke ustavne žalbe. Prvi osnovni sud u Beogradu je 1. juna 2010. godine doneo presudu P1. 1015/10 kojom je odlučio o tužbenom zahtevu podnositeljke. Apelacioni sud je o podnetoj žalbi podnositeljke odlučio u roku od godinu dana, dok o reviziji podnositeljke podnetoj 29. decembra 2011. godine protiv pravnosnažne presude još nije odlučeno. Po oceni Ustavnog suda, a na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, dugo trajanje parničnog postupka u ovom slučaju je prvenstveno prouzrokovano nedelotvornim postupanjem Prvog opštinskog suda u Beogradu koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka odluči bez nepotrebnog odugovlačenja, te je više ročišta za glavnu raspravu odloženo zbog sprečenosti postupajućih sudija.

Ustavni sud konstatuje da je nesporno da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, u kome nije bilo izuzetno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak. U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da nije bitno doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već se uglavnom uredno odazivala na ročišta za glavnu raspravu. Može se zaključiti da je podnositeljka ustavne žalbe u određenoj meri doprinela dužini trajanja osporenog parničnog postupka time što je u više navrata precizirala tužbeni zahtev, ali da vreme koje je proteklo zbog preciziranja tužbenog zahteva nije bitno uticalo na ukupno trajanje postupka.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, te doprinos podnositeljke dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava otklone nalaganjem Vrhovnom kasacionom sudu da u najkraćem roku donese odluku o reviziji podnositeljke izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6833/10 od 27. jula 2011. godine, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

7. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da su joj u predmetnom parničnom povređena i ostala načela i prava navedena u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević