Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 21 godinu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji nije okončan ni nakon skoro 21 godine. Naloženo je nadležnom sudu da hitno okonča postupak, dok je zahtev za naknadu štete odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dače Milovanović iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dače Milovanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 320/92, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu – Su dskom jedinic om u Velikoj Plani u predmetu P. 4295/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Smederevu – Sudskoj jedinici u Velikoj Plani da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dača Milovanović iz Velike Plane je 18. mart a 2010. godine podnela Ustavnom sudu ust avnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom post upku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 320/92, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudskom jedinicom u Veli koj Plani u predmetu P. 4295/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi navela: da je 1992. godine podnela Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu za naknadu štete; da parnični postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe traje 18 godina; da je prvostepeni sud nekoliko puta odlučivao, ali da postupak još uvek nije okončan.

Podnositeljka ustane žalbe smatra da parnični postupak predugo traje i da joj je zbog toga povređeno Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje u razumnom roku.

U dopuni ustavne žalbe od 6. aprila 2012. godine podnositeljka je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 320/92, sada Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 4295/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe , Jadranka Milovanović iz Velike Plane, je 25. marta 1992 . godine podnela Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu, radi naknade štete , protiv tuženih – Kompanija „Dunav osiguranje“ – G lavna filijala Velika Plana i S. P. iz Velike Plane, koja joj je pričinjena u saobraćajnoj nezgodi.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 320/92.

Opštinski sud u Velikoj Plani je prvu presudu P. 320/92 kojom je usvojio tužbeni zahtev doneo 21. maja 1996. godine. Do donošenja navedene presude prvostepeni sud je zakazao 26 ročišta za glavnu raspravu, koja su u najvećem broju i održana. U periodu od 27. avgusta 1992. godine do 8. septembra 1993. godine je na zajednički predlog stranaka odloženo pet ročišta (od 27. avgusta 1992, 18. januara, 22. marta, 28. maja i 2. jula 1993. godine) , radi pokušaja mirnog rešenja spora. Na ročištu od 31. januara 1994. godine je određeno da postupak miruje jer je konstatovano da je tužilja otkazala punomoćje svom punomoćniku. Tužilja je podneskom od 4. maja 1994. godine tražila nastavak postupka. Na ročištima koja su održana sproveden je dokazni postupak veštačenjem i saslušane su parnične stranke. Na ročištu od 7. februara 1996. godine je konstatovano da je došlo do promene imena tužilje od Jadranka u Dača.

Žalbu su protiv prvostepene presude izjavili tuženi.

Okružni sud u Smederevu je presudom Gž. 1313/96 od 18. decembra 1996. godine odbio kao neosnovane žalbe tuženih i potvrdio presudu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 320/92 od 21. maja 1996. godine u delu kojim su tužen i obavezani da solidarno tužilji naknade štetu za trajno umanjenu radnu sposobnost, uništenu odeću, tuđu negu i pomoć, fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog smanjene životne aktivnosti , sa zateznom kamatom na dosuđene iznose i ukinuo istu presudu u delu koji m su tuženi obavezani da tužilji isplate štetu na ime izgubljene zarade za vreme bolničkog lečenja i na ime duševnih bolova zbog naruženosti , u navedenim iznosima, kao i odluku o parničnim troškovima, pa je predmet u ovom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje.

Predmet je, u ponovnom postupku, dobio novi broj P. 276/97. Prvostepeni sud je održao ročište 14. aprila 1997. godine, a zatim je na ročištu od 19. maja 1997. godine prekinuo postupak do odlučivanja o reviziji , koju su t uženi izjavili protiv presude Okružnog suda Gž. 1313/96 od 18. decembra 1996. godine, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 4668/97 od 5. novembra 1997. godine usvojio revizije tuženih, pa je ukinuo presudu Okružnog suda u Smederevu Gž. 1313/96 od 18. decembra 1996. godine u delu u kojem je potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 320/92 od 21. maja 1996. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

Predmetu je, u ponovnom postupku, dodeljen novi broj P. 66/98. Prvostepeni sud je do donošenja sledeće presude P. 66/98 od 11. juna 2004. godine zakazao 19 ročišta za glavnu raspravu koja su u najvećem broju i održana. U periodu od 12. novembra 2001. godine do 3. novembra 2003. godine sud nije zakazivao ročišta, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka. Tokom sprovedenog postupak obavljeno je veštačenje od strane veštaka medicinske i ekonomsko–finansijaske struke i stranke su se izjasnile na nalaze i mišljenja veštaka.

Presudom P. 66/98 od 11. juna 2004. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezani su tuženi da tužilji solidarno isplate na ime naknade materijalne i nematerijalne štete određene novčane iznose, po osnovima kako su navedeni u stavu prvom izreke, u stavu drugom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužilje koji se odnosi o na isplatu materijalne štete na ime tuđe nege i pomoći i štete zbog umanjenja opšte životne sposobnosti, u stavu trećem izreke je odbijen kao neosnovan preostali tužbeni zahtev preko dosuđenog zbog naruženo sti i u stavu četvrtom su obavezani tuženi da tuži lji solidarno na ime parničnih troškova isplate određeni novčani iznos.

Žalbe su protiv prvostepene presude izjavili tuženi.

Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 1504/04 od 15. decembra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 66/98 pod 11. juna 2004. godine u stavu prvom i četvrtom izreke i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmetu je, u ponovnom postupku, dodeljen broj P. 61/05.

Do donošenja sledeće presude P. 61/05 od 5. februara 2007. godine zakazano je 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je odloženo pet ročišta, zato što veštak u ostavljenim rokovima nije obavio veštačenje i dopunu veštačenja koja su mu naložena rešenjima suda , i zbog čega je bio i novčano kažnjen.

Opštinski sud u Velikoj Plani je presudom P. 61/05 od 5. februara 2007. godine usvojio tužbeni zahtev i obavez ao tužene da tužilji solidarno naknade materijalnu i nematerijalnu štetu, po osnovima kako su navedeni u izreci presude i da tužilji naknade troškove postupka.

Žalbe su protiv prvostepene presude izjavile obe parnične stranke.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 2263/10 od 26. avgusta 2010. godine u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane žalbe tuženih i potvrdio presudu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 61/05 od 5. februara 2007. godine u stavu prvo m izreke, u pogledu odluke o naknadi štete za uništenu odeću, za strah i duševni bol zbog naruženosti, u stavu drugom je preinačio istu presudu u stavu prvom izreke tako što je tužbeni zahtev na dosuđene iznose naknade nematerijalne štete za fizički bol, strah i duševni bol zbog naruženosti odbio kao neosnovan, u stavu trećem izreke ukinuo prvostepenu presudu u preostalom delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu izgubljene zarade za vreme lečenja, zahtevu za naknadu štete zbog umanjene radne sposobnosti, zahtevu za isplatu rente i o troškovima parničnog postupka i u ukinutim delovima predmet vretio na ponovno suđenje Osnovnom sudu u Smederevu – Sudskoj jedinici u Velikoj Plani.

Predmetu je, u ponovnom postupku, dodeljen novi broj P. 4295/10.

Prvostepeni sud je održao ročište od 14. februara 2011. godine i odložio ročišta od 4. aprila i 11. oktobra 2011 . godine, zbog sprečenosti postupajućeg sudije i zato što drugotuženi nije uredno obavešten o održavanju ročišta.

Podneskom od 13. oktobra punomoćnik tužilje je tražio da se predmet dodeli drugom sudiji u rad.

Vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda u Smederevu je rešenjem Su. broj 2-94/11 od 8. novembra 2011. godine rasporedio predmet P. 4295/10 drugom sudiji u rad.

Na ročište od 22. avgusta 2012. godine nisu pristupile parnične stranke, iako su bile uredno obaveštene, pa je sud doneo rešenje kojim je konstatovano da se smatra da je tužba u ovoj pravnoj stvari povučena.

Punomoćnik tužilje je 3. septembra 2012. godine podneo sudu zahtev za povraćaj u pređašnje stanje, o kojem sud nije odlučio.

Spisi predmeta su 24. januara 2013. godine dostavljeni Ustavnom sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka povodom kojeg je podneta ustavna žalba na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 373. stav 1. tačka 5)).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka u suštini poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku . U odnosu na period z a koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka , u konkretnom slučaju, mor a uzeti u obzir ceo protekli period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 25. marta 1992. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani i da sud još uvek nije doneo ko načnu odluku o tužbenom zahtevu, iako je prošlo skoro 21 godina od pokretanja postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio sledeće: da je predmet tužbenog zahteva bila naknada nematerijalne i materijalne štete koja je tužilji prouzrokovana saobraćajnom nezgodom ; da je tokom sprovedenog sudskog postupka obavljeno veštačenje od strane veštaka medicinske i ekonomsko–finansijske struke ; da je sud pribavio određene finansijske izveštaje i da su saslušane parnične stranke, što sve ne ukazuje na naročitu složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se raspravljala pred sudom.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije značajnije doprinela dužem trajanju postupka , time što je u periodu od 31. januara 1994. godine do 4. maja 1994. godine postupak mirovao, dok nije ovlastila novog punomoćnika za zastupanje, da je u osporenom postupku odlučivano o značajnom pravu za podnositeljku i da je imala legitiman interes da sud u razumnom roku okonča postupak.

Ustavni sud je konstatovao da u periodu od nešto više od godinu dana, od 27. avgusta 1992. godine do 8. septembra 1993. godine, sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu, jer su to tražile parnične stranke, radi pokušaja mirnog rešavanja spora, pa se navedeni period ne može pripisati doprinosu suda u smislu produženja trajanja postupka.

Ipak, ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka prevashodno doprinelo postupanje prvostepenog suda. Naime, tokom predmetnog sudskog postupka prvostepeni sud je odlučivao čak tri puta . Prvu presudu P. 320/92 od 21. maja 1996. godine sud je doneo nakon četiri godine od podnošenja tužbe. Drugu presudu P.66/98 od 11. juna 2004. godine sud je doneo posle sedam godina od prethodne, a dvanaest godina od podnošenje tužbe, a treću presudu P.61/05 od 5. februara 2007. godine, nakon tri godine od vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje i petnaest godina od podnošenja tužbe. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Pored navedenog, prvostepeni sud u periodu od 12. novembra 2001. godine do 3. novembra 2003. godine, u trajanju od dve godine nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i drugostepeni sud, koji je tri puta ukidao prvostepene presude, u određenim delovima, a nije koristio ovlašćenje iz člana 373. Zakona o parničnom postupku da na osnovu održane rasprave preinači prvostepenu presudu i odluči o tužbenom zahtevu.

Polazeći od navedenog, i imajući u vidu da parnični postupak nije okončan ni nakon više od dvadeset godina od podnošenja tužbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 320/92, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudskom jedinic om u Velikoj Plani u predmetu P. 4295/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio Osnovnom sudu u Smederevu – Sudskoj jedinici u Velikoj Plani da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe 6 . aprila 2012. godine podnela zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je odbacio zahtev kao neblagovremen u tački 3. izreke jer je podnet po isteku roka iz člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da taj zahtev može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe.

Povodom zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, ovaj sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom s udu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 28/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 21 godinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti