Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosi na pravo na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. L . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. L . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 60560/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. L . iz Beograda podneo je 6. marta 2012. godine, preko punomoćnika D . G, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60560/10 od 16. juna 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15736/10 od 15. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Dopunom ustavne žalbe od 4. januara 2013. godine istakao je povredu navedenog prava, kao i načela vladavine prava iz člana 3. Ustava, u odnosu na rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 5114/12 od 24. oktobra 2012. godine. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom su doneti osporeni akti.

Prema mišljenju podnosioca, povreda navedenog prava ogleda se u tome što osporenim presudama spor nije rešen na jednak način prema svim strankama u postupku koje, kako navodi, imaju položaj jedinstvenih suparničara (aktivnih i pasivnih), dok u odnosu na osporeno rešenje ističe da je njime preinačena ranije doneta pravnosnažna presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4266/05 u pogledu odluke o troškovima postupka. Zbog činjenice da je predmetni postupak trajao 17 godina, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete. Takođe traži odlaganje izvršenja osporenog rešenja i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60560/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci D. L . i N . L, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneli su 22. septembra 1995. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog "Š . o .", radi naknade štete.

Na ročištu održanom 6. decembra 1995. godine ovoj parnici je spojena parnica koja se vodila po tužbi istih tužilaca protiv tuženog D. J . u predmetu P. 3399/95, nakon čega se Treći opštinski sud oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Po pravnosnažnosti rešenja, spisi predmeta dostavljeni su na nadležnost Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Predmetni postupak je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu do 2. marta 2001. godine, kada se taj sud, zbog otvaranja stečaja nad tuženim osiguravačem oglasio stvarno nenadležnim i predmet dostavio Privrednom sudu u Beogradu. Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu izveden je dokaz saslušanjem tri svedoka, i u ovom delu postupka, od ukupno 19 zakazanih ročišta čak 14 nije održano. Jedanaest ročišta nije održano zbog neurednog pozivanja, odnosno nedolaska tuženih i jednog svedoka, dok dva ročišta nisu održana iz razloga na strani suda - sprečenosti sudije i štrajka zaposlenih. Jedno ročište nije održano zbog nedolaska tužilje.

Pred Privrednim sudom u Beogradu, od ukupno 16 zakazanih ročišta, osam nije održano. Pet ročišta nije održano zbog nedolaska drugotuženog, odnosno svedoka, a jedno na molbu punomoćnika tužilaca. Postupak je bio u mirovanju tri meseca zbog nedolaska punomoćnika stranaka na zakazano ročište. Pored saslušanja stranaka i tri svedoka, izveden je dokaz saobraćajnim i medicinskim veštačenjem preko veštaka neurohirurga, s tim što je rešenje o medicinskom veštačenju tri puta menjano u pogledu ličnosti veštaka. Spisi predmeta su se nalazili kod jednog od imenovanih veštaka skoro godinu dana. Rešenjem od 13. aprila 2005. godine Trgovinski sud u Beogradu se, zbog okončanja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom i stupanja u parnicu Garantnog fonda, oglasio stvarno nenadležnim i spise predmeta dostavio na nadležnost Drugom opštinskom sudu u Beogradu.

Nakon donošenja rešenja Vrhovnog suda Srbije od 26. januara 2006. godine kojim je odlučeno o sukobu nadležnosti, Drugi opštinski sud u Beogradu je prvo ročište zakazao za kraj oktobra iste godine. U daljem toku postupka izveden je dokaz medicinskim veštačenjem preko veštaka traumatologa i izvršeno je usaglašavanje nalaza veštaka medicinske struke.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4266/05 od 22. aprila 2008. godine delimično su usvojeni, a delimično odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca za naknadu nematerijalne štete, pa su tuženi solidarno obavezani da tužiocima po ovom osnovu isplate određene novčane iznose i da im naknade troškove postupka. Istom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca N. L . za naknadu materijalne štete.

Navedena prvostepena presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 8793/08 od 12. novembra 2008. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 929/09 od 7. maja 2009. godine: odbijena je kao neosnovana revizija tuženog Garantnog fonda izjavljena protiv drugostepene presude u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odnosu na tužioca N. L . (stav 1. izreke); odbačene su kao nedozvoljene revizije tuženih Garantnog fonda i D. J . izjavljene protiv drugostepene presude u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odnosu na tužilju D . L . (stav 2. izreke); delimično je usvojena revizija tuženog D. J . i ukinute odluke nižestepenih sudova u delu kojim je ovaj tuženi obavezan da tužiocu N . L . naknadi nematerijalnu štetu i u ovom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje (stav 3. izreke).

U ponovnom postupku, nakon jednog održanog i dva neodržana ročišta (jedno ročište nije održano na molbu tužiočevog punomoćnika, a drugo radi upoznavanja tužioca sa sadržinom podneska tuženog koji mu je neposredno uručen), Prvi osnovni sud u Beogradu je 16. juna 2010. godine doneo osporenu presudu P. 60560/10 kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca N. L . kojim je tražio da se obaveže tuženi D . J . da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati određene novčane iznose.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15736/10 od 15. decembra 2011. godine potvrđena je ožalbena prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca, a ukinuto je rešenje o troškovima postupka. Drugostepeni sud je ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da je tužilac teško povređen u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 14. decembra 1992. godine, kada ga je udarilo vozilo kojim je upravljao tuženi D. J; da je predmetno vozilo bilo vlasništvo "A . L ." u kojoj je tuženi bio zaposlen; da protiv tuženog nije vođen ni krivični ni prekršajni postupak i da tuženi nije prouzrokovao štetu namerno; da je predmetno vozilo bilo osigurano kod "Š. o ." i da je pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu obavezan Garantni fond da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu koju je tom prilikom pretrpeo (prema sadržini prvostepene presude tužilac je ovu štetu naplatio). Polazeći od iznetog, drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da tuženi nije odgovoran za štetu pričinjenu tužiocu, istakavši da odgovornost tuženog nije zasnovana na odredbama člana 158. i člana 170. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Ocenjujući kao neosnovane žalbene navode tužioca da je prvostepeni sud izgubio iz vida činjenicu da u situaciji kada nema odgovornosti vozača, nema ni odgovornosti osiguravajuće organizacije, drugostepeni sud je naveo da odgovornost Garantnog fonda proizlazi iz odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica bez obzira na to da li u ponašanju tuženog ima krivice.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5114/12 od 24. oktobra 2012. godine preinačeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60560/10 od 27. aprila 2012. godine, tako što je tužilac N. L . obavezan da tuženom D . J . naknadi troškove predmetnog parničnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i da počiva na neotuđivim ljudskim pravima, i da se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (član 149. stav 1.); da ako se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), da se oni smatraju kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste koju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari proteže i na one koji te radnje nisu preduzeli (član 204.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 17 godina.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem u neznatnoj meri doprineo njegovom sveukupnom trajanju, budući da dva ročišta nisu održana na predlog njegovog punomoćnika i da je postupak bio u mirovanju tri meseca zbog nedolaska punomoćnika svih stranaka. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju bilo (pitanje odgovornosti za predmetnu saobraćajnu nezgodu, postojanje i obim štete koju su pretrpeli podnosilac i druga tužilja), ne može prihvatiti da je razumno da prva prvostepena presuda bude doneta posle 12 i po godina od pokretanja postupka, i da parnica traje 17 godina.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 60560/10, nedelotvornim radom nadležnih sudova podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, manji doprinos na strani podnosioca ukupnoj dužini trajanja postupka ali i činjenicu da je podnosilac, i pored toga što je na osnovu pravnosnažne presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4266/05 od 22. aprila 2008. godine štetu naplatio od Garantnog fonda, još skoro tri godine vodio predmetni postupak protiv lica koje je kritičnom prilikom upravljalo vozilom. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog izuzetno neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da jedinstveno suparničarstvo postoji kad se po zakonu ili zbog prirode spornog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim licima koja se nalaze u procesnoj zajednici kao tužioci, odnosno tuženi. Ovakav njihov položaj za posledicu ima da je rasprava zajednička za sve suparničare, pa se stoga, između ostalog, dejstvo pravnih lekova koje izjavi jedan od jedinstvenih suparničara proteže i na ostale. Dalje, Ustavni sud ukazuje da u postupcima koji se vode radi naknade štete proistekle iz saobraćajne nezgode, osiguravajuća organizacija i štetnik, ukoliko su obuhvaćeni istom tužbom, nemaju položaj jedinstvenih suparničara. U konkretnom slučaju, procesni položaj tuženih su imali Garantni fond i lice koje je kritičnom prilikom upravljalo vozilom u vlasništvu preduzeća u kom je radilo. Sama činjenica da je Vrhovni sud Srbije na različit način odlučio o revizijama tuženih upućuje na zaključak da tuženi nisu imali položaj jedinstvenih suparničara, a okolnost da je predmetni postupak, zbog neispunjenosti procesnih pretpostavki za meritorno razmatranje revizije tuženog D. J . okončan njegovim obavezivanjem na naknadu štete drugoj tužilji ne može voditi zaključku da se radilo o jedinstvenom pasivnom suparničarstvu.

U pogledu navoda da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 5114/12 od 24. oktobra 2012. godine izmenjena pravnosnažna presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu u delu odluke o troškovima postupka, Ustavni sud konstatuje da su presudom revizijskog suda Rev. 929/09 od 7. maja 2009. godine ukinute nižestepene odluke u delu kojim je tuženi D. J . obavezan da podnosiocu naknadi štetu. Ukidanje sudskih presuda u meritornom delu povlači za sobom i ukidanje rešenja o troškovima postupka, jer obaveza njihove naknade zavisi od uspeha u sporu. Podnosiočevo shvatanje dejstva pomenute revizijske odluke dovelo bi do toga da je stranka koja je u celini uspela u parnici dužna da naknadi troškove postupka stranci koja je parnicu izgubila, što je suprotno merodavnim odredbama procesnog zakona.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba građanskog procesnog prava, koji se ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava.

Dalje, Ustavni sud ukazuje da se članom 3. Ustava, na čiju povredu se pozvao podnosilac ustavne žalbe, proklamuje načelo vladavine prava, a ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, te stoga navedena ustavna norma ne može ni biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 60560/10 od 16. juna 2010. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15736/10 od 15. decembra 2011. godine, te rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 5114/12 od 24. oktobra 2012. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.