Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parnici o troškovima
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je postupak odlučivanja o troškovima parnice trajao nerazumno dugo, preko šest godina, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja sudova.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1635/2011
19.02.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. M . V . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2014. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba K. M . V . i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3406/00 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. K. M . V . iz B . je 13. aprila 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3406/00.
Podnosilac ustavne žalbe ističe da sudovi već šest godina nisu pravnosnažno odlučili o njegovom zahtevu za naknadu troškova postupka, iako je u ovoj parnici usvojen njegov eventualni tužbeni zahtev. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete zbog povrede navedenih ustavnih prava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3406/00, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Tužilac K. M . V, ovde podnosilac ustavne žalbe je 8. avgusta 2000. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene G . S, radi iseljenja iz stana u Ulici M . br. 3 u B.
Prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno 17 ročišta za glavnu raspravu (11. oktobra 2000, 21. novembra 2000, 15. januara 2001, 27. marta 2001, 22. marta 2002, 14. maja 2002, 24. oktobra 2002, 12. decembra 2002, 12. februara 2003, 1. aprila 2003, 17. aprila 2003, 6. juna 2003, 19. aprila 2004, 1. juna 2004, 14. decembra 2004, 4. marta 2005. i 15. aprila 2005. godine), od kojih je 12 održano. Ročište zakazano za 21. novembar 2000. godine nije održano zbog nedolaska jednog od članova sudskog veća, ročište zakazano za 22. mart 2002. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki jer stranke nisu uredno pozvane, ročište zakazano za 14. maj 2002. godine nije održano zbog nedolaska parničnih stranaka, ročište zakazano za 12. decembar 2002. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ročište zakazano za 1. april 2003. godine nije održano na predlog tužene.
Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu održanom 27. marta 2001. godine predložio da se zastane sa postupkom do donošenja odluke u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5041/96, koji se vodio između istih parničnih stranaka, te je sledeće ročište u ovoj pravnoj stvari održano 22. marta 2002. godine.
Imajući u vidu da parnične stranke nisu pristupile na ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. maj 2002. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je istog dana doneo rešenje o mirovanju postupka.
Prvostepeni sud je rešenjem P. 3406/00 od 17. aprila 2003. godine odbio kao neosnovan predlog tužene da se prekine postupak do pravnosnažnog okončanja parnice Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3240/01 (raniji broj P. 5041/96), nalazeći da ishod tog spora ne predstavlja prethodno pitanje za ovu parnicu radi iseljenja.
Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9194/03 od 12. decembra 2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje.
Tužilac je podneskom od 12. novembra 2004. godine postavio eventualni tužbeni zahtev, tražeći da sud, u slučaju da nađe da je glavni tužbeni zahtev neosnovan, obaveže tuženu da mu na ime neisplaćene zakupnine isplati odgovarajući novčani iznos.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 15. aprila 2005. godine doneo presudu P. 3406/00, kojom je, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan glavni tužbeni zahtev tužioca, a u stavu drugom izreke obavezao tužioca da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka u iznosu od 77.250,00 dinara. Prvostepena presuda je 15. juna 2005. godine otpravljena parničnim strankama.
Tužilac je podneskom od 5. jula 2005. godine tražio od Drugog opštinskog suda u Beogradu da donese dopunsku presudu, imajući u vidu da je prvostepeni sud propustio da odluči o njegovom eventualnom tužbenom zahtevu. Drugi opštinski sud u Beogradu je 21. septembra 2005. godine doneo dopunsku presudu P. 3406/00, kojom je usvojio eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime neplaćene zakupnine za korišćenje spornog stana isplati odgovarajući novčani iznos za period od 1. decembra 2003. do 1. novembra 2004. godine, te da tužena ubuduće plaća tužiocu iznos od 500,00 dinara na ime mesečne zakupnine svakog 1 do 15-og u mesecu za tekući mesec. Prvostepena dopunska presuda je 30. novembra 2005. godine otpravljena parničnim strankama.
Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3406/00 od 15. aprila 2005. godine, Okružni sud u Beogradu je 12. septembra 2006. godine doneo presudu Gž. 2721/06, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke tako što je obavezao tužioca da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka u iznosu od 63.375,00 dinara.
Tužilac je podneskom od 5. aprila 2007. godine predložio da Drugi opštinski sud u Beogradu odluči o njegovom zahtevu za naknadu parničnih troškova, s obzirom na to da je navedenom dopunskom presudom usvojen njegov eventualni tužbeni zahtev. Prvostepeni sud je rešenjem P. 3406/00 od 9. maja 2007. godine odbacio kao nedozvoljen navedeni predlog tužioca, ističući da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2721/06 od 12. septembra 2006. godine pravnosnažno odlučeno o troškovima ovog parničnog postupka.
Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10097/07 od 30. jula 2008. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3406/00 od 9. maja 2007. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, nalazeći da je navedenom drugostepenom presudom samo odlučeno o troškovima parničnog postupka nastalim povodom glavnog tužbenog zahteva i da nije odlučeno o troškovima parnice nastalim povodom eventualnog tužbenog zahteva tužioca koji je usvojen. Okružni sud u Beogradu je 24. oktobra 2008. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja.
U ponovnom postupku, Drugi opštinski sud u Beogradu je 10. decembra 2008. godine doneo rešenje P. 3406/00, kojim je obavezao tuženu da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 7.500,00 dinara.
Tužilac je 6. januara 2009. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja, te je Drugi opštinski sud krajem januara 2009. godine dostavio spise predmeta Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi.
Nakon formiranja nove mreže sudova, Viši sud u Beogradu je 21. decembra 2011. godine doneo rešenje Gž. 3157/10, kojim je usvojio žalbu i preinačio prvostepeno rešenje tako što je obavezao tuženu da na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 19.500,00 dinara.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).
Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.
Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na ovu parnicu, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa tšo manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).
5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 8. avgusta 2000. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 3157/10 od 21. decembra 2011. godine, kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka povodom eventualnog tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.
U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je predmetni parnični postupak trajao 11 godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
S tim u vezi, Ustavni sud je zaključio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parnice, jer je prvostepeni sud trebao da utvrdi da li podnosilac ustavne žalbe ima pravo svojine na spornom stanu i da li tužena ima neki pravni osnov za korišćenje tog stana.
Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on u određenoj meri doprineo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, jer je prvostepeni sud po predlogu podnosioca zastao s postupkom jednu godinu, a podnosilac i tužena su izostali sa ročišta za glavnu raspravu zakazanog za 14. maj 2002. godine što je imalo za pravnu posledicu donošenje rešenja o mirovanju postupka.
Ustavni sud smatra da je efikasno okončanje parnice za iseljenje iz stana bilo od nesumnjivog značaja za podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Odgovornost Drugog opštinskog suda u Beogradu za nerazumno dugo trajanje ove parnice se najpre ogleda u tome što je u ovoj pravnoj stvari odloženo šest ročišta za glavnu raspravu, pri čemu se razlozi za odlaganje pet ročišta ne mogu pripisati u krivicu podnositeljki ustavne žalbe. Neuredno pozivanje parničnih stranaka i sprečenost postupajućeg sudije, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. O neažurnom postupanju Drugog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu govori i činjenica i da je navedeni prvostepeni sud u dva navrata zakazivao i održavao ročišta u dužim vremenskim intervalima od po pet i šest meseci. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni sud prekoračio rok za izradu pismenog otpravka presude P. 3406/00, koja je doneta 15. aprila 2005. godine a koja je otpravljena parničnim strankama 15. juna 2005. godine, uzimajući u obzir odredbu člana 341. stav 1. ranije važećeg ZPP. U tom smislu, treba istaći da je Drugi opštinski sud u Beogradu propustio da odluči o osnovanosti eventualnog tužbenog zahteva podnosioca, što je imalo za posledicu donošenje dopunske presude P. 3406/00 od 21. septembra 2005. godine i nepotrebno prolongiranje ove parnice (prvostepeni sud je prekoračio i rok za pismenu izradu otpravka navedene dopunske presude, jer je ona otpravljena parničnim strankama 30. novembra 2005. godine).
Imajući u vidu da je navedenom dopunskom presudom usvojen eventualni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i da je on delimično uspeo u sporu u smislu odredaba člana 149. ranije važećeg ZPP, Ustavni sud nalazi da doprinos Drugog opštinskog suda u Beogradu prekomernoj dužini trajanja parničnog postupka leži i u činjenici da prvostepeni sud prilikom donošenja te presude nije odlučio o troškovima postupka nastalim povodom tog tužbenog zahteva. U tom kontekstu, navedeni prvostepeni sud je rešenjem P. 3406/00 od 9. maja 2007. godine odbacio kao nedozvoljen predlog podnosioca za naknadu tih troškova, previđajući da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2721/06 od 12. septembra 2006. godine pravnosnažno odlučeno samo o troškovima parnice nastale povodom glavnog zahteva podnosioca, te je drugostepeni sud rešenjem Gž. 10097/07 od 30. jula 2008. godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Polazeći od navedene odredbe procesnog zakona koja se odnosi na rok za pismenu izradu sudskih akata, Ustavni sud je ocenio da postoji i doprinos Okružnog suda u Beogradu za prekomerno dugo trajanje ove parnice, jer je rešenje Gž. 10097/07 od 30. jula 2008. godine prosledio prvostepenom sudu tek 24. oktobra 2008. godine. Budući da je Drugi opštinski sud u Beogradu 10. decembra 2008. godine doneo rešenje P. 3406/00, kojim je obavezao tuženu da naknadi podnosiocu ustavne žalbe troškove parničnog postupka povodom njegovog eventualnog tužbenog zahteva i da je drugostepeni postupak po žalbi protiv navedenog rešenja trajao nepune tri godine, Ustavni sud smatra da i Viši sud u Beogradu snosi odgovornost zbog nerazumno dugog trajanja parnice.
S obzirom na iznete razloge, a posebno uzimajući u obzir da su sudovi nakon više od šest godina pravnosnažno odlučili o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.
Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da pre podnošenja ustavne žalbe još nije bilo odlučeno o žalbi protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3406/00 od 10. decembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da pre podnošenja ustavne žalbe nisu bila iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. Budući da su postupajući sudovi blagovremeno odlučili o glavnom tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe i da je prekomerno dugo trajanje ove parnice isključivo prouzrokovano pogrešnim i nedelotvornim postupanjem sudova u pogledu troškova postupka koji se odnose na eventualni tužbeni zahtev podnosioca koji je imao mali značaj, a uzimajući u obzir i doprinos podnosioca nerazumno dugom trajanju parnice, Ustavni sud je ocenio da je neosnovan zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete, pa je odlučio kao u tački 2. izreke, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.
8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.