Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Kao oblik satisfakcije, određeno je objavljivanje odluke u „Službenom glasniku“, jer naknada štete nije tražena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Filipa Jovanovića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Filipa Jovanovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 251/1998, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Filip Jovanović iz Čačka je 18. marta 2010. godine, preko punomoćnika Milana Veseličića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Čačku P. 251/ 1998 od 10. decembra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. II 325/10 od 28. januara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 251/1998 i koji je pravnosnažno okončan, trajao više od deseet godina. Takođe, podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo navodeći da je „iz samog spisa predmeta vidljivo postojanje osnovanosti tužbenog zahteva za donošenje međupresude“, da su „i prvostepeni i drugostepeni sud bili dužni da izvedu ocenu dokaza o njihovom saslušanju (parničnih stranaka) bar u pogledu osnova tužbenih zahteva obzirom da je izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka bilo pravovaljano“, da je „usled tako stvorenog stanja tužilac bio prinuđen da predloži zaključenje glavne rasprave, jer se p arnici nije video kraj“; da se „deo tužbenog (protivtužbenog) zahteva tužene strane tiče druge parnice (vezano za isporuku uglja)“ o čemu je „raspravljeno i odlučeno u drugom parničnom predmetu pred istim sudom nevezano za ovaj predmet usled čega prvostepeni sud nije obratio pažnju na istaknuti prigovor tužilačke strane “.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu označenih prava, da „stavi van snage“ osporene presude, odloži izvršenje naplate parničnih troškova, naloži ponavljanje postupka i da mu nadoknadi „celokupnu štetu ako se u međuvremenu od njega naplate navedeni troškovi postupka (takse i dr.) “.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Čačku Su. VIII-165/13 od 13. marta 2013. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 18. februara 1998. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog P.M, radi duga. Tuženi P.M. je 27. novembra 1998. godine podneo protivtužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, radi duga i povraćaja stvari.

Tokom parničnog postupka Opštinski sud u Čačku je ročište za glavnu raspravu zakazao 32 puta, i to:

- tokom 1998. godine šest puta – četiri održana i dva neodržana;

- tokom 1999. godine sedam puta – pet održana i dva neodržana;

- tokom 2000. godine sedam puta – sva održan a;

- tokom 2006. godine pet puta – četiri održana i jedno neodržano;

- tokom 2007. godine pet puta – nijed no nije održan o;

- tokom 2008. godine dva puta – oba održana.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Čačku P. 251/1998 od 10. decembra 20 08. godine odbijen je i tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog Filipa Jovanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, i protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca P.M. i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Odlučujući o žalbama stranaka izjavljenim protiv naveden e sudsk e odluk e, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. II 325/10 od 28. januara 201 0. godine odbio obe žalbe kao neosnovane i potvrdio presudu Opštinskog suda u Čačku P. 251/1998 od 10. decembra 2008. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2. 6.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“ br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj parničnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir period trajanja parničnog postupka od 18. februara 1998. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Čačku, pa do 28. januara 2010. godine, kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu Gž. II 325/10, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Čačku P. 251/1998 od 10. decembra 2008. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju, parnični postupak trajao skoro 12 godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da nijedan od činilaca koji objektivno može uticati na dužinu sudskog postupka ne može opravdati ovako dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da je prvostepeni parnični postupak pred Opštinskim sudom u Čačku trajao deset godina i skoro deset meseci i da za sve vreme trajanja postupka doneta samo jedna prvostepena presuda. Iako je ročište za glavnu raspravu zakazano 32 puta (22 održan a i deset neodržanih), uočljiv je period potpune neaktivnosti Opštinskog suda u Čačku u trajanju od više od pet godina (od 28. decembra 2000. godine do 22. februara 2006. godine), za koje vreme nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenog perioda u osporenom parničnom postupku nadležni sud nije zakazao niti jed no ročište za glavnu raspravu. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da ne dođe do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, niti značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca. Za nerazumno trajanje postupka, po oceni Ustavnog suda, odgovoran je isključivo nadležni prvostepeni sud, odnosno raniji Opštinski sud u Čačku, koji je bio dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnih i pravnih pitanja i donošenja odluke, te radi sprečavanja zloupotreba procesnih prava od strane pojedinih učesnika u postupku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, budući da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporene presude ističe povreda prava iz člana 32. stav 1 . Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije nave o razloge, ni dokaze koji bi ukazivali da mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Naime, podnosilac ustavne žalbe ističe: da je „iz samog spisa predmeta vidljivo postojanje osnovanosti tužbenog zahteva za donošenje međupresude“; da su „i prvostepeni i drugostepeni sud bili dužni da izvedu ocenu dokaza o saslušanju parničnih stranaka bar u pogledu osnova tužbenih zahteva obzirom da je izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka bilo pravovaljano“; da je „usled tako stvorenog stanja tužilac bio prinuđen da predloži zaključenje glavne rasprave, jer se parnici nije video kraj“; da se „deo tužbenog (protivtužbenog) zahteva tužene strane tiče druge parnice (vezano za isporuku uglja)“ o čemu je „raspravljeno i odlučeno u drugom parničnom predmetu pred istim sudom nevezano za ovaj predmet usled čega prvostepeni sud nije obratio pažnju na istaknuti prigovor tužilačke strane“. Prema oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe u ovom delu zapravo se ukazuje na to da u parničnom postupku koji je okončan osporenim presudama činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i u tom smislu se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Takođe, Ustavni sud ukazuje da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 36. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je iz samih osporenih akata utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv prvostepene presude izjavi žalbu, te da je o izjavljenoj žalbi nadležni sud odlučio. Polazeći od iznetog, te činjenice da se pravom na pravno sredstvo ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za to nije bilo osnova, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se potkrepile tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu, odnosno da je došlo do nejednakog postupanja prema podnosiocu u odnosu na druga lica u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti