Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku. Postupak za naknadu štete traje preko pet godina i još uvek je u prvostepenoj fazi, uz brojna odlaganja ročišta izazvana neažurnošću suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1638/2009
09.09.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi “SIMCOM“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. septembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba “SIMCOM“ d.o.o. iz Beograda i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5219/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se stvarno i mesno nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. “SIMCOM“ d.o.o. iz Beograda je 7. septembra 2009. godine, preko zakonskog zastupnika - direktora Vojislava Simića iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5219/05.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 21. marta 2005. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije – Trgovinski sud u Beogradu, radi naknade štete i da prvostepeni sud ni nakon pet godina nije doneo presudu, pa smatra da je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje. Izložio je hronološki postupanje prvostepenog suda u ovom predmetu i istakao da činjenica da “Trgovinski sud u Beogradu ne dostavlja na uvid tražene spise predmeta, ne može da bude opravdanje za kršenje prava na razuman rok u ovoj pravnoj stvari“. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava u ovom predmetu, te naloži nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se ova parnica okončala u najkraćem mogućem roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5219/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac “SIMCOM“ d.o.o. iz Beograda (ovde podnosilac ustavne žalbe) je 21. marta 2005. godine, preko zakonskog zastupnika Vojislava Simića iz Beograda, podnelo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. Tužilac je tražio naknadu štete koja je nastala donošenjem pravnosnažne presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 3047/99 od 20. decembra 2001. godine, usled nezakonitog i nesavesnog postupanja sudije V. K. Predmet je zaveden pod brojem P. 2452/05.

Drugi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 2452/05 od 28. marta 2005. godine u stavu 1. izreke oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a u stavu 2. izreke odredio da se po pravnosnažnosti ovog rešenja dostave Trgovinskom sudu u Beogradu spisi ovog predmeta, radi daljeg postupanja. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je odredbom člana 15. Zakona o sudovima propisano da trgovinski sudovi sude, pored ostalog, sporove iz međusobnih privrednih odnosa preduzeća i drugih pravnih lica; da se u konkretnom slučaju radi o pravnoj stvari u kojima su parnične stranke pravna lica i da se tužbenim zahtevom potražuje naknada štete nastale povodom međusobnih odnosa iz ugovora o izradi opštih ventilacija i isporuke peći.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6210/05 od 22. juna 2005. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio Drugom opštinskom sudu u Beogradu na dalje postupanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto: da se, u smislu odredbe člana 15. stav 1. Zakona o sudovima, pod privrednim sporom podrazumeva spor iz međusobnog privrednog poslovanja i u vezi sa privrednim poslovanjem subjekata iz navedene zakonske odredbe; da tužilac u konkretnom slučaju potražuje naknadu štete nastale na osnovu pravnosnažne presude Trgovinskog suda u Beogradu, te je za suđenje u ovoj pravnoj stvari nadležan opštinski sud.

U daljem toku ovog parničnog postupka, predmet je zaveden pod brojem P. 5219/05. Prvostepeni sud je 16. septembra 2005. godine naložio tužiocu da uredi tužbu tako što će pravilno označiti tuženu i njenog zakonskog zastupnika. Imajući u vidu da je tužilac opet kao tuženu označio Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde, Drugi opštinski sud u Beogradu je 5. decembra 2005. godine još jednom naložio tužiocu da uredi tužbu tako što će pravilno označiti tuženu i navesti novčani iznos koji potražuje na ime naknade štete sa kamatom. Tužilac je podneskom od 4. januara 2006. godine uredio tužbu, tako što je opredelio iznos od 150.000.000,00 dinara koji traži na ime naknade štete i kao tuženu označio Republiku Srbiju – Trgovinski sud u Beogradu, a istovremeno je tražio da prvostepeni sud zakaže ročište za glavnu raspravu u najkraćem mogućem roku. Drugi opštinski sud u Beogradu je 5. maja 2006. godine zatražio od Trgovinskog suda u Beogradu da dostavi spise predmeta P. 3047/99 i zakazao pripremno ročište u ovoj pravnoj stvari za 10. jul 2006. godine.

U toku postupka pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu zakazano je ukupno 13 ročišta za glavnu raspravu (10. oktobra 2006, 15. decembra 2006, 2. jula 2007, 5. novembra 2007, 5. februara 2008, 18. marta 2008, 13. juna 2008, 23. septembra 2008, 3. decembra 2008, 18. marta 2009, 25. maja 2009, 28. septembra 2009. i 10. novembra 2009. godine), od kojih je samo tri održano. Ročišta zakazana za 10. oktobar 2006, 15. decembar 2006, 18. mart 2009. i 25. maj 2009. godine nisu održana jer Trgovinski sud u Beogradu nije dostavio tražene spise predmeta, ročište zakazano za 5. novembar 2007. godine nije održano zbog privremene obustave rada sudske administracije, ročište zakazano za 18. mart 2008. godine nije održano jer zakonski zastupnik tužene nije uredno pozvan, ročište zakazano za 13. jun 2008. godine nije održano zbog nedolaska zakonskog zastupnika tužene, ročište zakazano za 3. decembar 2008. godine nije održano zbog evakuacije zgrade suda usled dojave o postavljenoj bombi, ročište zakazano za 28. septembar 2009. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije da održi ročište, dok ročište od 10. novembra 2009. godine nije održano jer sudska uprava nije iznela spise ovog predmeta postupajućem sudiji.

Drugi opštinski sud u Beogradu nije još doneo prvostepenu presudu u ovoj pravnoj stvari.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi, a uredno su pozvani, rasprava će se održati sa prisutnom strankom (član 296. stav 1.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će se, kad odluči da se odloži ročište za glavnu raspravu, sud starati da se za sledeće ročište pribave svi dokazi čije je izvođenje određeno za to ročište i da se izvrše druge pripreme kako bi se rasprava mogla završiti na tom ročištu (član 315. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 21. marta 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da ovaj postupak još uvek nije okončan ni u prvom stepenu.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje pet godina i tri meseca i da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala nešto složeniji dokazni postupak. Naime, Drugi opštinski sud u Beogradu je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je postojalo namerno postupanje sudije V.K. na štetu podnosioca, odnosno da ispita da li je on svesno prekršio neku materijalnu ili procesnu zakonsku odredbu, postupajući u predmetu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3047/99, a sve u cilju utvrđivanja eventualne odgovornosti tužene države za nepravilan i nezakonit rad njenih organa. Ipak, imajući u vidu da je u dosadašnjem delu postupka prvostepeni sud izveo samo dokaz saslušanjem zakonskog zastupnika podnosioca ustavne žalbe i izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu, Ustavni sud smatra da sama priroda spora ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ove parnice.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je njegov zakonski zastupnik u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka. Naime, zakonski zastupnik podnosioca ustavne žalbe je tek po drugom nalogu prvostepenog suda uredio tužbu podneskom od 4. januara 2006. godine, tako što je pravilno označio tuženu i opredelio novčani iznos koji potražuje na ime naknade štete. Izuzimajući navedeni propust, on je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu i preduzeo sve raspoložive procesne radnje da se ovaj predmet okonča u najkraćem mogućem roku.

S obzirom na novčani iznos koji je podnosilac ustavne žalbe tražio na ime naknade štete u ovom postupku, Ustavni sud je zaključio da on ima nesumnjiv interes da prvostepeni sud hitno odluči o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, jer taj sud nije preduzeo zakonom predviđene mere da se ovaj predmet okonča u primerenom roku. Najpre, Drugi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 2452/05 od 28. marta 2005. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, pogrešno ocenjujući da je u konkretnom slučaju reč o privrednom sporu, te je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 6210/05 od 22. juna 2005. godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet istom prvostepenom sudu na dalje postupanje. Navedeno pogrešno postupanje nadležnog prvostepenog suda nakon prijema tužbe podnosioca ustavne žalbe je imalo za posledicu bespotrebno produženje ovog postupka, pa je tek 16. septembra 2005. godine (šest meseci od dana podnošenja tužbe) naloženo podnosiocu da uredi tužbu. O mnogobrojnim sudskim propustima u ovom predmetu govori i činjenica da je Drugi opštinski sud u Beogradu, nakon što je 4. januara 2006. godine podnosilac ustavne žalbe uredio tužbu, zakazao pripremno ročište u ovoj pravnoj stvari tek 10. jula 2006. godine, odnosno posle šest meseci od dana uređenja tužbe.

Ipak, odgovornost prvostepenog suda za nerazumno dugo trajanje ove parnice se prvenstveno ogleda u tome što su u ovoj pravnoj stvari održana samo tri ročišta za glavnu raspravu, pri čemu se razlozi za odlaganje ročišta ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Nedostavljanje spisa predmeta Trgovinskog suda u Beogradu, privremena obustava rada sudske administracije, neuredno pozivanje ili nedolazak zakonskog zastupnika tužene, sprečenost postupajućeg sudije da održi ročište i neiznošenje spisa predmeta, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu, jer, na primer saglasno odredbi člana 296. stav 1. ZPP, izostanak uredno pozvanog tuženog ne sprečava sud da održi ročište. Ustavni sud ocenjuje da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način kojim će se omogućiti donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom zagarantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove. U tom smislu, valja istaći i da je svaka država dužna da obezbedi sve prateće uslove i preduzme adekvatne mere kako bi pravosudni sistem mogao nesmetano da funkcioniše i vrši poslove iz svoje nadležnosti: obezbeđenost dovoljnog broja sudija profesionalaca i sudija porotnika, izmirenje svih finansijskih obaveza prema sudskoj administraciji, uvođenje efikasnih i adekvatnih mera obezbeđenja i angažovanje pripadnika Ministarsvo unutrašnjih poslova i drugih lica koja obavljaju poslove fizičko – tehničkog obezbeđenja itd.

Ustavni sud smatra da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno i postupanje Trgovinskog suda u Beogradu, koji je trebalo da dostavi spise predmeta P. 3047/99 u cilju utvrđivanja bitnih činjenica za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku. Prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za odlučivanje o pravima i obavezama stranke razuman, potrebno je preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih sudova, državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije delotvorno učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Uvidom u priloženu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio da je Trgovinski sud u Beogradu dostavio Drugom opštinskom sudu u Beogradu tražene spise predmeta tek nakon osam meseci od dana traženja – 12. marta 2007. godine, čime je doprineo dužem trajanju postupka i privremeno onemogućio prvostepeni sud da izvede potrebne dokaze. Činjenica da su se traženi spisi predmeta nalazili u Višem trgovinskom sudu, radi postupanja po žalbi podnosioca ustavne žalbe (u međuvremenu je u predmetu Trgovinskog suda u Beogradu P. 3047/99 podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za ponavljanje postupka) ne predstavlja opravdan razlog za odugovlačenje ove parnice, posebno imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome država snosi odgovornost za kašnjenja državnih organa u podnošenju dokaza u građanskopravnim predmetima (videti presudu u predmetu Guincho protiv Portugala od 10. jula 1984. godine).

Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio sada stvarno i mesno nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona, našao da je ova odluka od šireg značaja za zaštitu ustavnosti, zakonitosti i ljudskih prava i sloboda i da je treba objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije", pa je odlučio kao u tački 4. izreke.

7. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti