Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse sudova

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Sudovi su pogrešno tumačili sporazum o prestanku radnog odnosa, uskraćujući pravo na naknadu zarade za plaćeno odsustvo, suprotno sopstvenoj prethodnoj praksi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milhate Šabović iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milhate Šabović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 264/07 od 31. oktobra 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž 1. 37/08 od 18. januara 2008. godine i utvrđuje povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž 1. 37/08 od 18. januara 2008. godine i nalaže Okružnom sudu u Novom Pazaru, odnosno drugom nadležnom sudu da donese novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv stava prvog izreke presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 264/07 od 31. oktobra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Milhata Šabović iz Novog Pazara je, preko punomoćnika Refije Garibović, advokata iz Novog Pazara, 1. februara 2008. godine Ustavnom sudu podnela dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi da su osporene presude nezakonite iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnositeljki ustavne žalbe nema dugovanja i stoga su odbili njen tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva za period od 1. marta 2004. do 13. februara 2007. godine. Podnositeljka smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade iz člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju dve ''različite kategorije prava''. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi pravosnažnu presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1159/06 od 4. juna 2007. godine i presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž 1. 109/07 od 22. februara 2007. godine u kojima su ti sudovi po istom pravnom pitanju zauzeli drugačiji stav. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena navedena prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 264/07 i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljki ustavne žalbe je 13. februara 2007. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar, po osnovu odluke poslodavca o proglašenju tehnološkim viškom. Istog dana, odnosno 13. februara 2007. godine, između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe zaključen je Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u Preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugova zaposlenog prema Preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma utvrđeno je da nema duga Preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada i Preduzeće se obavezalo da uplati Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni su se odrekli prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5, a sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 264/07 od 31. oktobra 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, kojim je traženo da sud obaveže tuženog DP Savremena konfekcija "Raška" iz Novog Pazara da tužilji isplati naknadu po osnovu minimalne zarade za period od 1. marta 2004. godine do 13. februara 2007. godine, kada je podnositeljki prestao radni odnos po osnovu odluke tuženog o proglašenju tehnološkim viškom. U obrazloženju presude istaknuto je da je ''sporno među strankama da li tužilji pripada pravo na isplatu minimalne zarade u utuženom periodu i uplata doprinosa za PIO...'', te je sud našao "da je tužbeni zahtev u odnosu na potraživanje naknade minimalne zarade po osnovu plaćenog odsustva neosnovan, s obzirom na to jer potpisanim sporazumom sa tuženikom kojim je utvrđivan konačni dug tuženika prema tužilji kao zaposlenom na dan prestanka radnog odnosa, nije utvrđen dug tuženika po tom osnovu". Stavom 2. izreke osporene presude, obavezan je tuženi da za utuženi period za tužilju izvrši uplatu doprinosa za PIO, za zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž 1. 37/08 od 18. februara 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena na stav 1. izreke i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P 1. 264/07 od 31. oktobra 2007. godine.

Povodom ukazivanja podnositeljke na povredu prava na pravično suđenje učinjenu od strane Opštinskog i Okružnog suda u Novom Pazaru zauzimanjem drugačijeg pravnog stava po istom pravom pitanju Ustavni sud je, u ranije sprovedenom postupku u predmetu Už. 143/2007 izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P 1. 1079/06 i utvrdio da su prvostepeni i drugostepeni sud u Novom Pazaru, po istom činjeničnom i pravnom pitanju obavezali tuženog na isplatu minimalne zarade za utuženi period u kome je tamo tužilja bila na plaćenom odsustvu, odnosno da su različito postupali u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. Ustavni sud konstatuje da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama prestala da se primenjuje stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine, ali da su označena prava iz Povelje garantovana Ustavom, kao i da se odredbe člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom. Stoga je Ustavni sud postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu i pravo na rad.

Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05), kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, i zarade, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što podnositeljka ustavne žalbe nema potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada (tačka 2. sporazuma), nema ni pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade time što je sa poslodavcem potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza. Imajući u vidu navedeno, a naročito obavezu poslodavca da u slučaju prestanka radnog odnosa isplati i sve neisplaćene naknade zarade i to najmanje u visini minimalne zarade, u smislu odredaba čl. 111. do 113. Zakona o radu, Ustavni sud je ocenio da time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnositeljki ustavne žalbe naknada zarade zaista i isplaćena, povređeno njeno pravo na pravičnu naknadu za rad.

6. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, Ustavni sud je, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje. Međutim, u konkretnom slučaju, polazeći od navedenih odredaba Ustava i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli potpuno različite presude.

Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lica čiji su tužbeni zahtevi usvojeni. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao drugostepeni sud, u periodu od tri meseca doneo potpuno različite presude, o čemu je Ustavni sud već zauzeo stav i izgradio praksu u predmetima Už. 143/2007, Už. 147/2007, Už. 197/2007 i dr, to je Ustavni sud stanovišta da je takva praksa sudova u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i praksa Evropskog suda za ljudska prava (videti presude: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim odlukama drugostepenog suda donetim povodom istog pravnog pitanja, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 264/07 od 31. oktobra 2007. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž 1. 37/08 od 18. januara 2008. godine povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi nadležni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnositeljke. Stoga je, saglasno odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen, te je stoga odbio ustavnu žalbu u delu kojim je traženo utvrđenje povrede ovog prava.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić