Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu zbog dužine trajanja radnog spora. Iako je postupak trajao šest godina, Sud je ocenio da, uzimajući u obzir složenost predmeta, zakonski prekid zbog likvidacije tuženog i doprinos podnosilaca, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-164/2012
19.02.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. L. iz Sivca i G. M. iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba T. L. i G. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Kuli u predmetu P1. 637/08 , a okončan pred Osnovnim sudom u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P1. 1549/13 .

O b r a z l o ž e nj e

1. T. L. iz Sivca i G. M. iz Kule su 9. januara 2012. godine, preko punomoćnika B. M, advokata iz Crvenke, podnele Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kuli u predmetu P1. 637/08, a zatim pred Osnovnim sudom u Somboru – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P1. 556/11, kao i zbog povrede prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljke ustavne žalbe su navele: da su 18. jula 2008. godine podnele tužbu Opštinskom sudu u Kuli protiv tuženog preduzeća „A.“ a.d. K, svog poslodavca, radi isplate zarada i drugih ličnih primanja i da im je zbog dužine trajanja postupka koji do podnošenja ustavne žalbe još uvek nije bio okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevale su naknadu nematerijalne štete i advokatskih troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli P1. 1549/13 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljke ustavne žalbe i Ž. G. iz Kule su 18. jula 2008. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Kuli protiv tuženog preduzeća „A.“ a.d. K, svog poslodavca, radi isplate razlike između isplaćene i pripadajuće zarade i drugih primanja iz radnog odnosa. Predmet je dobio broj P1. 637/08.

Pred Opštinskim sudom u Kuli održana su četiri ročišta, na kojima je izvršen uvid u normativna akta tuženog, saslušane su parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštaka ekonomsko – finansijske struke, kao i kontrolno finansijsko veštačenje od strane drugog veštaka iste struke. Sedam ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog nedolaska veštaka, jedno radi izjašnjenja tuženog na podnesak punomoćnika tužilaca koji je dostavljen neposredno na ročištu, tri jer su nalazi veštaka dostavljeni na samom ročištu, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog potrebe usaglašavanja nalaza veštaka.

Tužbeni zahtev je preciziran 16. avgusta 2010. godine i 16. novembra 2011. godine.

Presudom Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 196/10 od 5. novembra 2010. godine tužbeni zahtev je usvojen i obavezan je tuženi da tužiocima isplati na ime neisplaćene pripadajuće zarade, toplog obroka i regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznose bliže označene u izreci presude, sve sa zakonskom zateznom kamatom, da na te iznose obračuna i uplati doprinose za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje, te da tužiocima naknadi troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 932/11 od 13. maja 2011. godine ukinuta je ožalbena presuda Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 196/10 od 5. novembra 2011. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 556/11. Održana su dva ročišta, na kojima su pročitani izvedeni dokazi i izvršeno je dopunsko ekonomsko–finansijsko veštačenje, dok dva ročišta nisu održana - jedno jer je punomoćnik tužilaca neposredno na ročištu predao određene podneske, a jedno zbog nedolaska zastupnika tuženog.

Rešenjem Osnovnog suda u Somboru – Sudska jedinica u Kuli P1. 556/11 od 2. marta 2012. godine postupak je prekinut usled nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka likvidacije nad tuženim (rešenjem Agencije za privredne registre broj BD 158435/11 od 23. decembra 2011. godine nad tuženim je otvoren postupak likvidacije).

Podneskom od 6. juna 2012. godine tužioci su predložili da sud pozove likvidacionog upravnika tuženog da preuzme postupak, navodeći da su kao likvidacioni poverioci 20. februara 2012. godine podneli prijavu novčanih potraživanja koja su predmet ove parnice, ali da likvidacioni upravnik nije odgovorio na njihov predlog i nije se izjasnio da li potraživanje priznaje ili osporava.

Likvidacioni upravnik se podneskom od 10. maja 2013. godine izjasnio da osporava potraživanje poverilaca - tužilaca u celosti, kako u osnovu tako i u visini. Osnovni sud u Somboru – Sudska jedinica u Kuli je rešenjem P1. 556/11 od 8. jula 2013. godine odredio nastavak postupka i predmet je dobio broj P1. 1549/13.

Rešenjem Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli P1. 1549/13 od 5. maja 2014. godine određen je vremenski okvir za sprovođenje prvostepenog postupka u trajanju od šest meseci, sa najviše tri ročišta za glavnu raspravu, i određeno je dopunsko veštačenje ekonomsko – finansijske struke.

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli P1. 1549/13 od 11. jula 2014. godine tužbeni zahtev je usvojen u celini. Protiv navedene presude nije izjavljena žalba, čime je postupak prvnosnažno okončan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuju podnositeljke u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud ukazuje da se član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, te je povredu tog prava cenio u odnosu na ustavne odredbe.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u parničnom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Odredbom člana 217. stav 1. istog zakona bilo je propisano da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1) do 5) tog zakona nastaviti kad novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine, dok je navedenim članom 214. tačka 5) bilo propisano da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije.

5. Ustavni sud najpre konstatuje da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

6. Razmatrajući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud nalazi da su u predmetnom postupku nadležni sudovi dovoljno efikasno i delotvorno postupali i odlučivali, kako bi postupak okončali u razumnom roku. Naime, prva prvostepena presuda je doneta nakon dve godine i četiri meseca od podnete tužbe, a drugostepena odluka kojom je ta presuda ukinuta doneta je nakon šest meseci. Zatim je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom parnica morala biti prekinuta, zbog otvaranja postupka likvidacije nad tuženim pravnim licem, u smislu imperativne odredbe člana 214. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, a prekid postupka je trajao godinu dana i četiri meseca. Međutim, postupajući sud je u kratkom vremenskom roku nakon izjašnjenja likvidacionog upravnika o potraživanju tužilaca odredio nastavak postupka, te je godinu dana posle toga parnica pravnosnažno i okončana donošenjem usvajajuće presude. Takođe, Ustavni sud nalazi da su ročišta za glavnu raspravu zakazivana i održavana redovno i u kratkim vremenskim intervalima.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak je bio relativno složen jer je iziskivao utvrđenje činjenica koje su se odnosile na raznovrsna potraživanja tri tužioca iz radnog odnosa, što je iziskivalo izvođenje dokaza veštačenjem finansijske struke, koje je moralo biti dopunjeno, a zatim ponovljeno i na kraju nalazi veštaka usaglašeni.

Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljke ustavne žalbe u određenoj meri doprinele dužem trajanju postupka, imajući u vidu da dva ročišta nisu bila održana jer je njihov punomoćnik neposredno na ročištu dostavljao podneske, tako da je bilo neophodno ostaviti rok da bi se tuženi izjasnio o dostavljenim pismenima, postavljenim zahtevima i dokaznim predlozima.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnositeljkama ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kuli u predmetu P1. 637/08, a okončan pred Osnovnim sudom u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli u predmetu P1. 1549/13, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti