Odbijanje ustavne žalbe zbog propusta punomoćnika u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i imovinu. Iako je podnosilac naknadno pribavio dokaz o oduzimanju imovine, njegov punomoćnik taj dokaz nije dostavio Agenciji za restituciju više od godinu dana, dok je postupak još trajao.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „T.“, d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „T.“, d.o.o. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 35/10 (ranije P. 1193/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. „T.“, d.o.o. iz Beograda je, 21. februara 2014. godine, preko punomoćnika D . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu, a 26. februara 2014. godine dopun u ustavne žalbe, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo, zajemčenih odred abama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 35/10.

Podnosilac ustavne žalbe je veoma detaljno obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je još 3. aprila 1998. godine, podnosilac podneo tužbu Privrednom sudu u Novom Sadu protiv tuženog AD „P .“ iz Petrovaradina, radi isplate i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8193/13 od 5. decembra 2013. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od 16 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je stupanjem na snagu novog Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, kojim je više od deset puta povećan imovinski cenzus za izjavljivanje revizije, podnosiocu bi lo onemogućeno da izjavi reviziju protiv drugostepene presude, te mu je time povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 35/10 povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 35/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 3. aprila 1998. godine podneo tužbu Privrednom sudu u Novom Sadu protiv tuženog A. D. „P.“ iz Petrovaradina, radi isplate. Predmet je dobio broj P. 1123/98.

U tužbi je navedeno: da su parnične stranke zaključile ugovor prema kome se tužilac obavezao da za potrebe tuženog obavi prethodno istraživanje, izradi potrebne projekte, pruži konsalting usluge i obavi sve potrebne tehničke i ekonomske poslove u cilju formiranja „robo-transportnog centra“ u Industrijskoj zoni u Novom Sadu – Petrovaradinu – „P.“, da je tužilac tuženom dostavio izveštaje o realizaciji poslova i materijalnih troškova, u ukupnom iznosu od 708.679,00 dinara; da je tadašnji Upravni odbor tuženog prihvatio te izveštaje, ali da tužiocu nije platio novčano potraživanje iz dostavljenih izveštaja.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano 12 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane sudskih veštaka građevinske struke i saobraćajne struke, dok devet ročišta nije bilo održano, i to: tri na zahtev punomoćnika tuženog, dva zbog nedolaska pozvanih svedoka, dva zbog procesnih razloga, jednog zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer pozvani veštak nije pristupio.

Tuženi je 13. maja 2005. godine podneo protivtužbu kojom je tražio da se poništi ugovor zaključen između stranaka.

Presudom Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1123/98 od 1. jula 2005. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivuženog i obavezan je tuženi-protivužilac da tužiocu-protivtuženom na ime glavnog duga isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke odbačena je protivtužba tuženog-protivtužioca kojom je tražio da se poništi ugovor zaključen između parničnih stranaka; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova preko dosuđenog iznosa; u stavu četvrtom izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu parničn ih troškova .

Presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 11748/05 od 9. februara 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog-protivtužioca i potvrđena je presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1123/98 od 1. jula 2005. godine u stavu prv om i drugom izreke.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 168/06 od 2. novembra 2006. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je revizija tuženog-protivtužioca u delu u kojem je presudom Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 11748/05 od 9. februara 2006. godine potvrđen drugi stav izreke prvostepene presude kojim je odbačena protivtužba tuženog–protivtužioca; u stavu drugom izreke usvojena je revizija tuženog protivtužioca u preostalom delu, pa je ukinuta presuda Trgovinskog suda u Novom Sadu P. 1123/98 od 1. jula 2005. godine u stavu prvom izreke, kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i presuda Višeg trgovinskog suda Pž. 11748/05 od 9. februara 2006. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke , i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku bilo je održano 13 ročišta, dok deset ročišta nije bilo održano, i to: četiri iz procesnih razloga, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, a dva zbog toga što veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Na održanim ročišta je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane Udruženja sudskih veštaka „V.“, i to veštaka dipl. ing. saobraćaja, dipl. ing. građevinarstva, dipl. ing. mašinstva, saslušani su veštaci kao i svedoci. Tužbeni zahtev je preinačen 16. maja 2013. godine.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 35/10 od 21. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan preinačen tužbeni zahtev od 16. maja 2013. godine kojim je traženo da tuženi plati tužiocu ukupan iznos od 4.048.861,16 dinara, i to na ime naknade određenih troškova , bliže označeni m u izreci i na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade i jednostranog raskida ugovora, sve sa zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.445.491,79 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8193/13 od 5. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđ ena je ožalbena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 35/10 od 21. juna 2013. godine u delu stava prvog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu plati iznos od 2.416.782,16 dinara, sa zakonskom kamatom, počev od 12. avgusta 1996. godine do isplate, kao i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 782.079.00 dinara za period od 12. avgusta 1996. do 24. septembra 2002. godine i na iznos od 850.000,00 dinara za period od 12. avgusta 1996. do 21. juna 2013. godine; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke koj im je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tuž iocu plati iznos od 1.632.079,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom i presuđ eno je da je obavezan tuženi da plati tuž iocu iznos od 1.632.079,00 dinara , sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate i to na iznos od 782.079,00 dinara za period od 25. septembr a 2002. do isplate i na iznos od 850.000,00 dinara za period od 21. juna 2013. godine do isplate; u stavu trećem izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam i po godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 3. aprila 1998. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak ukupno trajao 15 godina i osam meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon sedam godina i tri meseca od podnete tužbe, dok je u ponovnom prvostepenom postupku , taj sud odlučio nakon šest i po godina. Međutim, ostali postupajući sudovi su efikasno postupali i odlučivali, tako je prvi žalbeni postupak trajao sedam meseci, revizijski sud je odlučio za devet meseci, dok je drugi žalbeni postupak takođe okončan u kratkom roku, za šest meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak bio složen jer je odlučivano o tužbi i o protivtužbi, a takođe sud je tokom trajanja postupka morao da izvede veći broj dokaza posebno veštačenjem od strane veštaka različitih struka radi razrešenja većeg broja kako spornih činjeničnih tako i spornih pravnih pitanja. Međutim, po oceni Ustavnog suda, ni složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za trajanje postupka od 15 godina i osam meseci.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja, a ispitujući ponašanje podnosioca, nalazi da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 35/10 (ranije predmet P. 1123/98), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac za povredu ovog ustavnog prava nije naveo ustavnopravne razloge već je povredu tog prava obrazložio time da je bio onemogućen da izjavi reviziju protiv drugostepene presude jer je izmenama Zakona o parničnom postupku povećan imovinski cenzus za izjavljivanje tog vanrednog pravnog leka.

Povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava podnosilac obrazlaže istim razlozima kao za povredu prava na pravno sredstvo, tako da povreda tog ustavnog prava nije ni razmatrana.

Stoga je Ustavni sud u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.