Odbijena ustavna žalba; zastarelost potraživanja na ime ratnih dnevnica

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je zbog zastarelosti odbijen zahtev za isplatu ratnih dnevnica. Sudovi su pravilno kvalifikovali zahtev kao naknadu štete, a ne kao neosnovano obogaćenje, i primenili odgovarajući rok zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1641/2010
07.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša Slijepčević, predsednik veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Duška Miškovića iz Valjeva i Dragana Drpića, Dragiše Maksimovića, Miodraga Subotića i Radovana Jevtića, svih iz Mionice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Duška Miškovića, Dragana Drpića, Dragiše Maksimovića, Miodraga Subotića i Radovana Jevtića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1166/09 od 4. novembra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 88/10 od 4. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Duško Mišković iz Valjeva i Dragan Drpić, Dragiša Maksimović, Miodrag Subotić i Radovan Jevtić, svi iz Mionice, su 16. marta 2010. godine, preko punomoćnika, advokata Dragana Živkovića iz Valjeva, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1166/09 od 4. novembra 2009. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 88/10 od 4. februara 2010. godine, zbog povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom prvostepenom i drugostepenom presudom odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se tužena Republika Srbija obaveže da im po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati određene iznose na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, tretirajući postavljene tužbene zahteve kao zahteve za naknadu štete, a ne kao naknadu usled neosnovanog obogaćenja; da podnosioci svoje pravo zasnivaju na tome da je Vojska bez pravnog osnova zadržala novac dobijen za isplatu ratnih dnevnica, a što, po njihovom mišljenju, predstavlja neosnovano obogaćenje i mora se podvesti pod član 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovoo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 20. marta 2009. godine podneli Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, radi neosnovanog obogaćenja.

Opštinski sud u Valjevu je 4. novembra 2009. godine doneo osporenu presudu P. 1166/09, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci bili mobilisani kao obveznici u rezervnom sastavu za vreme ratnog stanja i da u ovoj pravnoj stvari potražuju od tužene dnevnice za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije; da je isplata sporne naknade predstavljala zakonsku obavezu tužene koju je bila dužna da izmiri još u periodu dok su tužioci bili u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, u smislu člana 157. Zakona o Vojsci Jugoslavije, te da im je neizvršavanjem ove obaveze pričinila štetu za koju odgovara po članu 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužena u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti potraživanja, koji je, po oceni prvostepenog suda, osnovan iz razloga što, u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanje naknade štete zastareva u roku od tri godine od momenta kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, dok prema odredbi stava 2. istog člana Zakona, potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da su tužbe u ovoj pravnoj stvari podnete 20. marta 2009. godine i da su pri tom tužioci imali saznanje da im naknada nije u celini ili delimično isplaćena i da se s tim u vezi nisu obraćali državnim organima za zahtevom za isplatu, zbog čega je, po nalaženju suda, tužbeni zahtev neosnovan usled zastarelosti potraživanja; da se u konkretnom slučaju ne radi o neosnovanom obogaćenju tužene, jer nikakva imovina tužilaca nije bez pravnog osnova prešla u imovinu tužene, u smislu odredaba čl. 210. - 219. Zakona o obligacionim odnosima, pa je, po oceni toga suda, neosnovano pozivanje tužilaca na navedeni institut.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Viši sud u Valjevu je osporenom presudom Gž. 88/10 od 4. februara 2010. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da tužioci zasnivaju tužbeni zahtev na neizvršavanju zakonske obaveze tužene da im isplati dnevnice, koje je bila dužna da naknadi za angažovanje tužilaca kao vojnih obveznika – rezervista u toku bombardovanja SRJ od strane NATO 1999. godine a po Pravilniku o naknadi putnih i drugih troškova u VJ i Odluke o dopuni Odluke o određivanju sastava VJ, prostora, zadataka i aktivnosti koje se izvršavaju pod posebno opisanim i otežanim uslovima kao i uslovima posebnih psihofizičkih napora; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da isplata navedenih novčanih davanja predstavlja obavezu tužene zasnovanu na zakonu i navedenim podzakonskim propisima i da je neizvršavanjem ove obaveze tužena pričinila štetu tužiocima za koju ona odgovara na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odnosno odredbe član 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio prigovor tužene o zastarelosti potraživanja tužilaca, pravilno nalazeći da je protekao ne samo subjektivni, već i objektivni rok od pet godina od kada je šteta nastala; da su neosnovani navodi iz žalbe da je prvostepeni sud sporni odnos trebalo da raspravi na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i da, u tom smislu, primeni opšti rok zastarelosti iz člana 371. tog Zakona, iz razloga što je prvostepeni sud pravilno našao da iz činjeničnih navoda tužbe ne proizlazi da je pravni osnov tužbenog zahteva sticanje bez osnova, jer u konkretnom slučaju nema prelaza imovine tužilaca na tuženu, već je mogla da postoji samo obaveza tužene da im isplati dnevnice i da su tužioci zbog nepravilnog rada tužene pretrpeli štetu.

4. Odredbom člana 35. stav 2. Ustava, na čiju povredu se podnosioci pozivaju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi.

Odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala.

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnosilaca. Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Valjevu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili isplatu iznosa bliže navedenih u osporenoj presudi na ime ratnih dnevnica za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije, po osnovu neosnovanog obogaćenja. Naime, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da pravni osnov tužbenog zahteva podnosilaca ne može biti sticanje bez osnova, s obzirom da je utvrđeno da nije došlo do prelaska bez pravnog osnova bilo kakve imovine podnosilaca na tuženu, već da je pravni osnov naknada štete zbog neisplaćivanja ratnih dnevnica od strane Vojske Jugoslavije i da se odgovornost tužene zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, po prigovoru tužene sudovi su utvrdili da je potraživanje naknade štete podnosilaca zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe, pa su tužbeni zahtevi podnosilaca odbijeni pravnosnažnom parničnom presudom.

Ustavni sud smatra da su Opštinski sud u Valjevu i Viši sud u Valjevu dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan tužbeni zahtev podnosilaca, sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi dokazi i argumenti, različiti od onih koje su podnosioci već isticali u žalbi na prvostepenu presudu, a na koje je odgovorio drugostepeni sud.

Polazeći od iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na naknadu štete zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu.

Ustavni sud posebno naglašava da na drugačiju odluku nije mogla da utiče ni presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Vučković i drugi protiv Srbije (predstavka broj 17153/11, od 28. avgusta 2012. godine), jer podnosioci ustavne žalbe nijednim navodom nisu ukazivali na povredu svojih prava zbog toga što je Republika Srbija nekim rezervistima iz pojedinih opština vršila isplatu u vidu socijalne pomoći, a što je bio osnov za donošenje navedene odluke Evropskog suda. Sa druge strane, Ustavni sud ističe da odluka doneta povodom podnete ustavne žalbe ne utiče na obavezu države da postupi u skladu sa Odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svim licima kojima nisu isplaćene ratne dnevnice.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijena ustavna žalba; zastarelost potraživanja na ime ratnih dnevnica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti