Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Deo žalbe kojim se osporava meritorna odluka Vrhovnog suda Srbije odbijen je kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Hane Anđeli iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Hane Anđeli i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 289/02 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Hane Anđeli izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 142/09 od 1. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hana Jovčić (pravnosnažnim rešenjem Odeljenja za opštu upravu Gradske opštine Stari grad broj 201-75/09 od 18. avgusta 2009. godine podnositeljki ustavne žalbe odobrena je promena prezimena u Anđeli) iz Beograda je 2. septembra 2009. godine, preko punomoćnika, Jovana R. Besarića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 142/09 od 1. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 289/02, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe se takođe pozvala i na odredbu člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Zahtev za naknadu štete nije istakla.

U ustavnoj žalbi se ističe da osporena presuda ne sadrži ocenu revizijskih navoda o apsolutno bitnoj povredi odredaba parničnog postupka i pogrešnoj primeni materijalnog prava kojima su zahvaćene presude nižestepenih sudova, na koji način je, prema mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, povređeno njeno pravo na obrazloženu sudsku odluku i ravnopravnost stranke u postupku. Takođe smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 1994. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i konstatuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i da poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 142/09 od 1. aprila 2009. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 289/02, sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 64719/10, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Z.J. (otac podnositeljke ustavne žalbe) je 3. avgusta 1994. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih opštine Stari grad i M.P. kojom je tražio da se utvrdi da je nosilac stanarskog prava na stanu broj 11 u Ulici Đure Đakovića 2, te da se prvotuženi obaveže da sa njim zaključi ugovor o korišćenju stana. Po ovoj tužbi formiran je predmet P. 5204/94. Podneskom od 26. septembra 1994. godine podnositeljka ustavne žalbe obavestila je sud da je njen otac preminuo, istakavši da će, kao njegov pravni sledbenik stupiti u parnicu.

Tužena M.P. je 11. oktobra 1994. godine podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kojom je traženo iseljenje tužilje iz spornog stana, po kojoj je formiran predmet P. 6834/94.

Prvi opštinski sud u Beogradu je do donošenja prve po redu presude, od zakazanog 21 ročišta za glavnu raspravu održao devet ročišta. Četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana „zbog sprečenosti postupajuće sudije“, jedno ročište nije održano iz razloga što „sudija nije upoznat sa predmetom“, a jedno zbog obustave rada suda. Ročište zakazano za 24. april 1995. godine nije održano na predlog punomoćnika tužilje. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka i saslušano je 13 svedoka. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 12. oktobra 1998. godine sud je odbio predlog punomoćnika tužilje da se sa parnicom P. 5204/94 spoji parnica P. 1169/95, koja je pokrenuta tužbom tužilje protiv opštine Stari grad, JP za stambene usluge i M.P, radi poništaja ugovora o zakupu i otkupu spornog stana, a koja je u tom momentu bila u prekidu. Na istom ročištu spojene su parnice P. 5204/94 i P. 6834/94 (po protivtužbi tužene M.P. radi iseljenja) i zaključena je glavna rasprava. Rešenjem suda P. 5204/94 od 24. novembra 1998. godine, otvorena je glavna rasprava, a 26. novembra 1998. godine, van ročišta , doneto je rešenje o spajanju parnica P. 5204/94 i P. 1169/95, nakon čega su održana još dva ročišta. Podneskom od 17. decembra 1998. godine tužilja je „precizirala“ tužbeni zahtev tako što je tražila da se utvrdi da kao pravni sledbenik pok. Z.J. ima pravo korišćenja, u svojstvu nosioca stanarskog prava, stana nastalog izdvajanjem u posebnu građevinsku i stambenu celinu dela spornog stana.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5204/94 od 29. decembra 1998. godine je: usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je utvrđeno da su ništavi ugovor o otkupu i ugovor o zakupu predmetnog stana, zaključeni između tuženih (stav 1. izreke); odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da kao pravni sledbenik pok. Z.J. ima pravo korišćenja u svojstvu nosioca stanarskog prava – nosioca trajnog zakupa, stana nastalog izdvajanjem u posebnu stambenu i građevinsku celinu dela spornog stana (stav 2. izreke); odbijen protivtužbeni zahtev tužene M.P. kojim je traženo iseljenje tužilje iz stana (stav 3. izreke); određena privremena mera kojom je zabranjeno tuženoj M.P. otuđenje, opterećenje i svako drugo raspolaganje predmetnim stanom do pravnosnažnog okončanja postupka, s tim što eventualno izjavljena žalba ne zadržava izvršenje (st. 4, 5. i 6. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 7. izreke).

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5198/99 od 30. septembra 1999. godine vratio spise predmeta Prvom opštinskom sudu u Beogradu na dopunu postupka, s obzirom da u spisima nije bilo dokaza o uručenju izjavljenih žalbi parničnim strankama. Spisi predmeta vraćeni su drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenim žalbama 9. decembra 1999. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9492/99 od 28. januara 2000. godine ukinuta je presuda prvostepenog suda P. 5204/99 od 29. decembra 1998. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da u presudi nedostaje stranica broj 18. zbog čega se ne može utvrditi da li je činjenično stanje u potpunosti i pravilno utvrđeno i da li je pravilno primenjeno materijalno pravo.

U ponovnom postupku, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao još šest ročišta za glavnu raspravu od kojih dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja punomoćnika tužene protivtužilje, pa je 28. februara 2001. godine doneo presudu P. 2916/00 kojom je odlučeno na identičan način kao i ukinutom presudom P. 5204/94 od 29. decembra 1998. godine. Navedena druga po redu prvostepena presuda otpravljena je strankama 21. juna 2001. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešavajući o izjavljenim žalbama, rešenjem Gž. 8486/01 od 14. novembra 2001. godine ukinuo prvostepenu presudu u stavovima jedan, dva, tri i sedam izreke i u tom delu predmet vratio na ponovno suđenje, između ostalog, sa obrazloženjem da prvostepeni sud rešenjem na raspravi, jasno odluči i utvrdi šta sve predstavlja zahteve stranaka, s obzirom na to da je tužilja tužbom primljenom u sudu 16. februara 1995. godine, zavedenom pod P. 1169/95 tražila poništaj ugovora, što je različito od zahteva za utvrđenje da su ugovori ništavi, a na raspravi od 12. oktobra 1998. godine sud je odbio predlog punomoćnika tužilje za spajanje postupaka, da bi potom odlučio o zahtevima, iz čega bi se zaključilo da su postupci spojeni, iako se odluka odnosi na utvrđenje ništavosti, a ne na poništaj ugovora.

Tokom 2002. i 2003. godine, pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu zakazano je i održano devet ročišta za glavnu raspravu, saslušano je više svedoka i izveden je dokaz uviđajem na licu mesta. Tužilja je podneskom od 25. juna 2002. godine preinačila tužbu, tražeći da se utvrdi da su ništavi ugovor o korišćenju stana zaključen između JP „Gradsko stambeno“ i pok. Lj.P. (majke tužene M.P.), ugovor o zakupu i ugovor o otkupu stana zaključeni između tuženih opštine Stari grad, JP za stambene usluge i M.P, kao i da se utvrdi da tužilja ima pravo da nastavi da koristi kao nosilac prava zakupa na neodređeno vreme predmetni stan, i da ima pravo da kao nosilac prava zakupa otkupi vlasništvo stana i da se uknjiži kao zemljišno-knjižni vlasnik stana, te da se obaveže tužena M.P. da se iz spornog stana iseli. Pomenutim podneskom tužilja je povukla tužbu u delu kojim je tražila da se utvdi njeno pravo korišćenja dela spornog stana. Prvostepeni sud je rešenjem donetim na ročištu za glavnu raspravu od 3. oktobra 2002. godine dozvolio preinačenje tužbe.

U daljem toku postupka, Prvi opštinski sud u Beogradu je do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazao 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih šest ročišta nije održano, s tim što jedno ročište nije održano „zbog sprečenosti postupajuće sudije“, a jedno zbog nepotpunog sastava sudskog veća. Ročište za glavnu raspravu koje je održano 24. aprila 2007. godine odloženo je na teret tužilje. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem tri svedoka.

Rešenjem P. 289/02-94 od 22. maja 2007. godine Prvi opštinski sud u Beogradu prekinuo je postupak po protivtužbi tužene - protivtužilje M.P. kojim je traženo iseljenje tužilje iz predmetnog stana , do pravnosnažnog okončanja postupka po tužbi.

Po zaključenju glavne rasprave 28. maja 2007. godine doneta je presuda P. 289/02 kojom je: konstatovano da je tužba povučena u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se utvrdi da tužilja ima pravo korišćenja u svojstvu nosioca stanarskog prava – nosioca trajnog zakupa, stana nastalog izdvajanjem u posebnu stambenu i građevinsku celinu dela spornog stana (stav 1. izreke); odbijeni tužbeni zahtevi kojima je traženo se utvrdi da su ništavi ugovor o korišćenju stana zaključen između JP „Gradsko stambeno“ i pok. Lj.P, ugovor o zakupu i ugovor o otkupu stana zaključeni između tuženih opštine Stari grad, JP za stambene usluge i M.P, kao i da se utvrdi da tužilja ima pravo da nastavi da koristi kao nosilac prava zakupa na neodređeno vreme predmetni stan, i da ima pravo da kao nosilac prava zakupa otkupi vlasništvo stana i da se uknjiži kao zemljišno -knjižni vlasnik stana, te da se obaveže tužena M.P. da se iz spornog stana iseli.

Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 289/02-94 od 19. juna 2007. godine odbačen je predlog tužene M.P. za donošenje dopunske presude. Spisi predmeta dostavljeni su drugostepenom sudu 26. septembra 2007. godine na odlučivanje o izjavljenim žalbama.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 12706/07 od 21. maja 2008. godine: odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke (stav 1. izreke); odbio kao neosnovane žalbe tužene M.P. i potvrdio rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 289/02-94 od 22. maja 2007. godine i P. 289/02-94 od 19. juna 2007. godine. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 20. juna 2008. godine.

Protiv drugostepene presude tužilja je, preko punomoćnika , 14. avgusta 2008. godine izjavila reviziju i spisi predmeta su dostavljeni na odlučivanje Vrhovnom sudu Srbije 8. septembra 2008. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2879/08 od 29. oktobra 2008. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka, s obzirom da u spisima nije bilo dokaza da je revizija uz drugostepenu presudu dostavljena Republičkom javnom tužiocu.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 142/09 od 1. aprila 2009. godine revizija tužilje odbijena je kao neosnovana. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog , navedeno: da u postupku ni su učinjen e bitna povreda odredaba parničnog postupka na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povrede na koje je u reviziji ukazano, jer pobijana presuda sadrži sve da bi se mogla ispitati; da nisu osnovani navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava; da su članovi porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava na spornom stanu, sada pok. T.J, koji su uneti u ugovor o korišćenju stana bili njegova kćerka, sada pok. Lj.P, njena kćerka, tužena M.P. kao i njegov sin, tužiljin otac, sada pok. Z.J; da je nakon smrti nosioca stanarskog prava T.J. (koji je umro 31. oktobra 1970. godine), na osnovu odredbe člana 21. stav 2. Zakona o stambenim odnosima („Sl užbeni list SFRJ“, br.11/66 i 32/68) pok. Lj.P. kao starije dete određena za nosioca stanarskog prava, koja je, kako je utvrđeno , živela u zajedničkom domaćinstvu sa pok. T.J. u spornom stanu, zbog čega su suprotni navodi revizije neosnovani; da su iza smrti Lj.P. stan nastavili da koriste njena kći, tužena M.P. i tužiljin otac, sada pok. Z.J, koji su shodno članu 9. stav 2. Zakona o stambenim odnosima (koji je važio u vreme smrti nosioca stanarskog prava Lj.P.) bili smatrani članovima njenog porodičnog domaćinstva; da su pravilno nižestepeni sudovi ocenili da u momentu smrti svoga oca, tužilja nije mogla steći svojstvo zakupca stana zato što ne spada u kru g lica kojima je to svojstvo priznato članom 34. Zakona o stanovanju, bez obzira da li je pre i posle smrti oca zajedno sa njim stanovala u spornom stanu, budući da je presudom o razvodu braka svojih roditelja poverena majci, koja je dobila dvosoban stan, koji je dodeljen i za tužilju, na koji način je tužilja imala rešenu stambenu potrebu; da su sudovi pravilno ocenili da okolnost da je tužilja posle razvoda braka svojih roditelja u pogledu staranja i stanovanja bila orjentisana na oca, iako je poverena majci, nema bitnog uticaja na drugačije presuđenje, jer je tužilja u trenutku smrti nosioca stana rskog prava, sada pok. Lj.P, preminule 19. novembra 1983. godine, imala rešenu stambenu potrebu na osnovu ugovora o korišćenju stana koji je zaključila njena majka 1. januara 1983. godine, zbog čega joj u smislu čl. 9. i 17. Zakona o stambenim odnosima nije pripadalo pravo da trajno koristi sporni stan kao član porodičnog domaćinstva Lj.P; da je deo navoda revizije koji spada u domen materijalnog prava dovoljno je ispitan u provedenom postupku i da su sudovi dali jasne, potpune i pravilne razloge; da deo navoda revizije koji se odnosi na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i nepravilnu ocenu dokaza ne može biti razlog revizije. Revizijska odluka uručena je punomoćniku tužilje 3. avgusta 2009. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 64719/10 od 20. decembra 2010. usvojen je protivtužbeni zahtev i obavezana je tužilja da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornog stana

Tužilja je preko punomoćnika, podneskom od 5. jula 2011. godine stavila predlog za ponavljanje postupka. Ročište povodom istaknutog predloga zakazano je za 11. april 2012. godine.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnositeljka ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudski h prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, zbog čega je postojanje povreda istaknutih prava sud cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe trajao nepunih 15 godina i da je okončan donošenjem osporene revizijske presude, koja je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe uručena 3. avgusta 2009. godine, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja pre svega zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu zahtevala sprovođenje složenijeg dokaznog postupka i nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na prirodu tužbenog zahteva kojim se prvobitno tražio poništaj ugovora o zakupu i otkupu spornog stana i utvrđenje prava korišćenja dela stana, a zatim po preinačenoj tužbi utvrđenje ništavosti navedenih ugovora i prava korišćenja predmetnog stana, uz iseljenje tužene iz istog, na strani podnositeljke ustavne žalbe postojao interes za efikasno vođenje parnice i donošenje odluke o tužbenom zahtevu.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije u većoj meri doprinela dužini trajanja postupka, s obzirom na to da jedno ročište nije održano na predlog njenog punomoćnika, a da je ročište koje je održano 24. aprila 2007. godine odloženo na njen teret.

Ocenjujući postupanje sudova u ovom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donete tri prvostepene presude, tri odluke suda u drugom stepenu i jedna revizijska odluka. Prvi put je prvostepena presuda ukinuta jer je u pismenom otpravku nedostajala jedna stranica, usled čega se nije mogla ispitati pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja i primena materijalnog prava. Drugi put je presuda prvostepenog suda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8486/01 od 14. novembra 2001. godine (osim u delu kojim je određena privremena mera) zbog toga što se odluka prvostepenog suda odnosila na utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu i otkupu predmetnog stana, a postavljenim tužbenim zahtevom od 16. februara 1995. godine tražen je poništaj navedenih ugovora, pri čemu je dat nalog prvostepenom sudu da utvrdi šta sve predstavlja zahteve stranaka. Pored toga, Ustavni sud je našao da je u toku predmetnog parničnog postupka, prvostepeni sud više puta ispoljio neefikasnost u postupanju. Naime, prvostepeni sud je, do donošenja prve po redu presude, u periodu od četiri godine, zakazao 21 ročište za glavnu raspravu, od kojih je samo devet održano ( četiri ročišta nisu održana „zbog sprečenosti postupajuće sudije“, jedno ročište nije održano zbog toga „što sudija nije upoznat sa predmetom“, jedno zbog obustave rada suda, dok ostala ročišta za glavnu raspravu uglavnom nisu održana zbog neurednog pozivanja stranaka). Neefikasno postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu ogleda se i u tome što su spisi predmeta dva puta vraćani prvostepenom sudu radi otklanjanja nedostataka koji su sprečavali odlučivanje drugostepenog i revizijskog suda o izjavljenim pravnim lekovima, obzirom da u spisima nije bilo dokaza o uručenju žalbi strankama, odnosno dokaza da je revizija sa drugostepenom odlukom dostavljena Republičkom javnom tužiocu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br.109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo podnositeljke. Ustavni sud ističe da nije nadležan da vrši proveru utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi tumačili materijalno pravo, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke dovele do povrede ustavnih prava, jer je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorna, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava (prava na pristup sudu, na obrazloženu sudsku odluku i dr.).

Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se osporava revizijska odluka, Ustavni sud zaključuje da je revizijski sud u osporenoj presudi naveo razloge zbog kojih smatra da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo kada su našli da ne postoji pravni osnov za utvrđenje ništavosti ugovora o korišćenju, zakupu i otkupu spornog stana, kao i da podnositeljki ne pripada pravo da koristi predmetni stan, kao ni pravo zakupa i otkupa istog. Ovakva odluka Vrhovnog suda Srbije zasnovana je na činjenici da je podnositeljka ustavne žalbe, kao kći člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava na spornom stanu, u trenutku smrti nosioca stanarskog prava Lj.P, imala rešenu stambenu potrebu na osnovu ugovora o korišćenju stana, u koji je uneta kao član porodičnog domaćinstva svoje majke, kao i na činjenici da je pok. Lj.P. stanarsko pravo na spornom stanu stekla kao najstarije dete pok. T.J. sa kojim je živela u zajedničkom domaćinstvu.

Shodno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da između ostalog obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i izložene argumente. Nadležni sudovi imaju obavezu da za svoju odluku daju jasne i razumljive razloge, ali ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka, već samo na one koje sud smatra bitnim. S obzirom na izneto, neosnovani su navodi da osporena revizijska odluka ne sadrži ocenu revizijskih razloga. Naprotiv, Ustavi sud smatra da je Vrhovni sud Srbije, odlučujući o izjavljenoj reviziji, u osporenoj presudi dao jasne, precizne i ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima je zasnovao svoju odluku. Sem toga, u ustavnoj žalbi se ne navode nikakvi drugi argumenti, različiti od onih koje je podnositeljka već isticala, najpre u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a potom i u reviziji podnetoj protiv drugostepene presude, a koji su već cenjeni u žalbenom i revizijskom postupku. Sud dalje ističe da je podnositeljki ustavne žalbe bilo omogućeno da aktivno učestvuje u parničnom postupku, da se izjasni o navodima i dokazima suprotne strane, te da ni na koji način nije drugačije tretirana u odnosu na ostale učesnike u postupku.

Ustavni sud ukazuje da u konkretnom slučaju nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili diskriminatorno primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesne nepravičnosti u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

S obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku pred sudom, preduzima sve zakonom propisane radnje i ulaže pravne lekove, da je revizijski sud za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge, to je Ustavni sud utvrdio da osporenom odlukom toga suda nije učinjena povred a prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 2. izreke i odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti