Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 11 godina. Glavni uzrok odugovlačenja je nedelotvorno postupanje suda, koji je godinama čekao dostavu dokumentacije od javne službe bez preduzimanja efikasnijih mera.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1642/2010
07.03.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svetlane Miljić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetlane Miljić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovn im sud om u Beogradu u predmetu P. 54045/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Prvom osnovn om sud u u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetlana Miljić iz Beograda podnela je 18. marta 2010. godine, preko punomoćnika Tamare Aleksić, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na imovinu i prava na nasleđivanje zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1 , čl. 58. i 59. Ustava Republike Srbije , odnosno odredbama člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 446/04. Podnositeljka smatra da joj je povređeno i pravo na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi je, pored izlaganja toka predmetnog postupka koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, a koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, navedeno da je predmet spora utvrđivanje rušljivosti zaveštanja i podela imovine iza pok. Željka Mirković a, kao i da parnica traje preko deset godina, ali da sud nije doneo presudu, zbog čega podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dalje je navedeno da je dugo trajanje parničnog postupka onemogućilo podnositeljku da slobodno raspolaže svojom imovinom, što je uzrokovalo smanjenje vrednosti, odnosno uništenje dela te imovine, zbog čega smatra da su joj povređena i prava na imovinu i na nasleđivanje. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naknadi joj štetu koja joj je pričinjena dugim trajanjem postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 54045/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Branko Mirković je 10. novembra 2000. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih - Svetlane Miljić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, Dragice Mrdaković i Miodraga Mrdakovića, radi utvrđenja da dva testamenta pok. Željka Mirkovića ne proizvode pravno dejstvo, kao i da se utvrdi da ugovor o doživotnom izdržavanju u kome je pok. Željko Mirković raspolagao kućom koja se nalazi u Hvaru, Republika Hrvatska , ništavan. Tužbom je takođe traženo da se utvrdi da ostavilac pok. Željko Mirković ima pravo svojine po osnovu bračne tekovine na jednoj polovini idealnog dela stana u Beogradu i kuće u Topoli, kao i da ima pravo da nasledi jedno vozilo, četiri muzička instrumenta , kao i pravo zakupa grobnog mesta.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 8. oktobra 2001. godine , na kome se Drugi opštinski sud u Beogradu oglasio mesno nenadležnim za postupanje i spise predmeta dostavio Prvom opštinskom sudu u Beogradu , kao stvarno i mesno nadležnom na dalje postupanje. Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 23. januara 2002. godine pred Prvim opštinskim sudom (u daljem tekstu: Opštinski sud). Istoga dana Opštinski sud je zatražio spis e predmeta O. 263/99 od Drugog opštinskog suda u Beogradu radi uvida. Tužilac je 29. marta 2002. godine povukao tužbu u delu koji se odnosi na utvrđivanje prava svojine po osnovu bračne tekovine na jednoj polovini idealnog dela stana u Beogradu i prava da nasledi pravo zakupa grobnog mesta . Sledeće ročište za glavnu raspravu bilo je održano 7. oktobra 2002. godine . Opštinski sud je ponovo zatražio spis e predmeta O. 293/99 od Drugog opštinskog suda radi uvida (tužilac je prvi put dao pogrešan broj predmeta) , da bi tužilac podneskom od 29. novembra 2002. godine predložio poravnanje , koje su tuženi 19. marta 2003. godine odbili. Do kraja 2003. godine, ročište zakazano za 3. septembar 2003. godine nije održano, jer tužilac nije pristupio, dok su preostala dva ročišta zakazana za 20. oktobar i 29. decembar, održana.

Tokom 2004. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok je jedno odloženo zbog potrebe da se punomoćnik tužioca izjasni na podnesak tuženih.

U toku 2005. godine pred Opštinskim sudom je održano samo jedno ročište, dok preostala četiri nisu održana, zbog sprečenosti postupajućeg sudije ( 2. februar i 4. april), ili zbog toga što tuženima poziv nije bio uredno uručen ( 1. novembar i 16. decembar).

Tokom 2006. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 5. jul nije održano (prvotužena je bila prisutna), dok ročište zakazano za 25. decembar nije održano, zbog toga što veštak nije dostavio nalaz i mišljenje .

Veštak je 1. marta 2007. godine dostavio svoj nalaz i mišljenje . Ročište za glavnu raspravu održano je 25. april a 2007. godine , a istog dana je od Doma zdravlja „ dr Milutin Ivković“ i Instituta za onkologiju zatražena medicinska dokumentacija za pok. Željka Mirković a. Ročište zakazano za 18. septembar 2007. godine nije održano, jer tražena medicinska dokumentacija nije dostavljena, pa je Opštinski sud ponovo uputio dopise iste sadržine Domu zdravlja „dr Milutin Ivković“ i Institut u za onkologiju . Opštinski sud je 22. novembra 2007. godine ponovi o dopis e navedenim zdravstvenim ustanovama, da bi 22. decembra 2007. godine Dom zdravlja „ dr Milutin Ivković“ obavestio sud da se zdravstveni karton ne nalazi u njihovoj arhivi.

U toku 2008. godine nijedno ročište za glavnu raspravu nije održano, jer Institut za onkologiju nije odgovorio ni na jedan od šest dopisa suda iste sadržine kojim je tražena dostava medicinske dokumentacij e za pok. Željk a Mirković a.

Opštinski sud je 4. februara 2009. godine ponovo – deseti put po redu uputio dopis Institutu za onkologiju, ali ni po tom dopisu nije postupljeno. Do kraja 2009. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 26. jun nije održano. Opštinski sud je 13. oktobra po 11 put ponovio dopis Institutu za onkologiju.

U toku 2010. godine, sada pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud), ročište za glavnu raspravu održano je 25. juna, a istoga dana ponovo je upućen dopis Institutu za onkologiju. Konačno, 7. jula 2010. godine Institut za onkologiju dostavio je Osnovnom sudu traženu medicinsku dokumentaciju. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 17. novembar 2010. godine nije održano, jer je dat nalog veštaku da dostavi dopunski nalaz i mišljenje.

Veštak je 4. maja 2011. godine dostavio Osnovnom sudu d opunski nalaz i mišljenje, ali ročište za glavnu raspravu zakazano za 16. septembar 2011. godine nije održano, jer veštak nije došao, iako je bio uredno pozvan. Ročište zakazano za 8. novembar 2011. godine je održano, izveden je dokaz saslušanjem veštak a, a sud je istog dana uputio dopis Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ tražeći dostav u medicinske dokumentacije za pok. Željk a Mirkovića. Navedena zdravstvena ustanova je 21. novembra 2011. godine dopisom obave stila Osnovni sud da je tražena dokumentacija uništena, zbog proteka roka od deset godina , koliko se ista čuva u arhivi.

4. Odredbama Ustava na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom, kao i to da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza (člana 59.).

Ustavni sud je konstatovao da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, čije se povrede ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba Ustava kojima se jemči pravo na pravično suđenje , pravo na pravno sredstvo i pravo na imovinu, te je postojanje eventualne povrede navedenih prava , ceni o u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava Republike Srbije.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj p rirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period - od 10. novembra 2000. godine, kada je protiv podnositeljke ustavne žalbe podne ta tužb a Drugom opštinskom sudu u Beogradu, pa do danas.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao devet godina i četiri meseca.

Međutim, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u ovom parničnom predmetu postoje nešto složeni ja pravn a i činjeničn a pitanja koja zahteva ju obimn iji dokazni postupak , posebno imajući u vidu da je tužilac u tužbi i tokom postupka istakao više tužbenih zahteva.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on a ima legitiman interes da postupajući sudovi odluče o osnovanosti tužben ih zahteva usmerenih protiv nje.

Ispitujući ponašanje podnositeljke , Ustavni sud je utvrdio da ni ona, niti njen punomoćnik nisu doprineli odugovlačenju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje Opštinskog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluč i bez nepotrebnog odugovlačenja. Takođe, dva ročišta za glavnu raspravu zakazana za 2. februar i 4. april 2005. godine nisu održana „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, što je uslovilo produženje postupka za šest meseci.

Pored toga, Ustavni sud ističe i to da je Opštinski sud 12 puta upućivao dopis iste sadržine Institutu za onkologiju, kojim je tražio dostavljanje relevantne medicinske dokumentacije neophodne za presuđenje, odnosno izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem. Naime, u periodu od 25. aprila 200 7. godine, pa do 7. jula 20 10. godine, sud de facto nije postupao čekajući odgovor i ponavljajući jedan te isti dopis navedenoj zdravstvenoj ustanovi . U takvoj situaciji, prilikom odlučivanja o tome da li je poštovana garantija suđenja u razumnom roku uzima se u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali svi njeni upravni ili sudski organi. Drugim rečima, za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije od značaja da li je odugovlačenje sudskog postupka uzrokovano postupanjem suda, nekog drugog državnog organa ili, u ovom slučaju, javne službe čiji je osnivač država, a koji je trebao da dostavi relevantne podatke vezane za predmetni postupak ( ovakav stav je već izražen u Odluci Ustavnog suda Už-425/2009 od 8. jula 2010. godine). Takođe, i praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu je sličnog stanovišta. U predmetu Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske (presuda od 13. jula 1983. godine, broj aplikacije 8737/79, stav 29.), Evropski sud je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Prvog opštinskog suda u Beogradu u najvećoj meri dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje više od 11 godina i da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Prvom osnovn om sud u u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 54045/10, okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protiv vrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Ustavni sud ocenjuje da navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj je zbog dužine trajanja postupka povređeno i pravo na pravno sredstvo, utvrđeno odredbom člana 36. stav 2 . Ustava, nisu osnovani. Ustavni sud ukazuje da je, saglasno načelu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, Ustav u članu 170. predvideo ustavnu žalbu kao sredstvo koje se može izjaviti protiv akata, ali i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se , kada je u pitanju povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, dakle i u toku sudskog postupka. Na taj način, prema oceni Ustavnog suda, obezbeđeno je formalno i suštinski, delotvorno i efikasno pravno sredstvo kojim se preispituje „razumnost“ dužine trajanja postupka pred državnim organima i organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, a koji odlučuju o pravima i obavezama pojedinaca ili krivičnim optužbama (videti Odluku Ustavnog suda Už-1452/2008 od 3. februara 2011. godine). Ustavni sud ukazuje i da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, broj 44698/06), ustavna žalba, u načelu, delotvorno i efikasno pravno sredstvo u Republici Srbiji za zaštitu Ustavom garantovanih prava, pa tako i prava na suđenje u razumnom roku.

Razmatrajući navode o povredi prava na imovinu i nasleđivanje zajemčenih odredbama čl . 58. i 59. Ustava, Ustavni sud nalazi da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, jer parnični postupak još uvek nije okončan.

Imajući u vidu izneto u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, podnositeljki nisu povređena navedena Ustavom zajemčena prava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredb i člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti