Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Sud je utvrdio odgovornost nižestepenih sudova za neefikasno postupanje i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Gavrilovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubomira Gavrilovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beograd u u predmetu P. 821/05 (inicijalni broj P. 5258/96), a koji je okončan pred Prvim o snovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52861/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Gavrilović iz Beograda je 14. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Dejana Vukovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52861/10, a kasnije po žalbi pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 15868/10.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je 22. oktobra 1996. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu; da je prvostepeni sud doneo četiri presude, ali da parnični postupak ni posle 14 godina nije okončan, već se u vreme podnošenja ustavne žalbe pred Apelacionim sudom u Beogradu vodio žalbeni postupak u predmetu Gž. 15868/10.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi da mu je nepostupanjem nadležnih sudova povređeno označeno Ustavom garantovano pravo, naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, kao i da mu se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 821/05 (inicijalni broj P. 5258/96), kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52861/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Ljubomir Gavrilović, ovde podnosilac ustavne žalbe je 22. oktobra 1996. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu kojom je tražio da sud obaveže tuženog S.M. da mu preda u posed deo katastarske parcele 1713, KO Surčin, koji je bez osnova zauzeo.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 5258/96. Tuženi je 21. februara 1997. godine dostavio odgovor na tužbu, nakon čega je sud 14. aprila 1997. godine održao pripremno ročište, a posle toga je zakazao još sedam ročišta za glavnu raspravu (30. septembra i 10. decembra 1997. godine, 6. maja, 26. juna i 10. novembra 1998. godine, 18. maja 1999. godine i 6. juna 2000. godine), od kojih dva ročišta - 26. juna 1998. godine i 18. maja 1999. godine nisu održana, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, i doneo presudu P. 5258/96 od 6. juna 2000. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezao ga da tuženom naknadi troškove postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9572/2000 od 31. januara 2001. godine ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5258/96 od 6. juna 2000. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da su razlozi dati u prvostepenoj presudi o odlučnim činjenicama protivurečni stanju u spisima predmeta i da činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Ponovni postupak je nastavljen pred prvostepenim sudom u predmetu P. 887/01. Do donošenja sledeće presude sud je zakazao osam ročišta za glavnu raspravu (24. aprila, 18. oktobra i 26. decembra 2001. godine, 19. februara i 14. maja 2002 godine, 2. aprila, 23. aprila i 2. septembra 2003. godine) na kojima je sproveo dokazni postupak ponovnim saslušanjem parničnih stranaka, predloženih svedoka i veštačenjem od strane veštaka geometra, i doneo presudu P. 887/01 od 2. septembra 2003. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezao ga da tuženom naknadi troškove postupka.

Pismeni otpravak presude je dostavljen punomoćniku tužioca 5. marta 2004. godine.

Odlučujući o žalbi koju je tužilac izjavio protiv navedene prvostepene presude, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10421/04 od 19. januara 2005. godine ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 887/01 od 2. septembra 2003. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da prvostepeni sud nije potpuno i pravilno utvrdio bitne činjenice za presuđenje.

Ponovni postupak nastavljen je pod brojem P. 821/05. Do donošenja treće po redu prvostepene presude sud je zakazao dvanaest ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Tužilac je u podnesku od 22. marta 2008. godine precizirao tužbeni zahtev tako što je tražio da sud obaveže tuženog da mu preda u posed deo predmetne katastarske parcele koji je neovlašćeno zauzeo i da ukloni pomoćne objekte koji se delimično nalaze na toj parceli tužioca i opredelio vrednost predmeta spora na 800.000 dinara.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 821/05 od 6. maja 2008. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezao ga da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 16153/08 od 4. februara 2009. godine ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 821/05 od 6. maja 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je zbog pogrešne primene materijalnog prava pobijana presuda zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Ponovni postupak nastavljen je pod brojem P. 1654/09, a nakon 1. januara 2010. godine spis je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu dobio broj P. 52861/10. Do donošenja četvrte po redu prvostepene presude sud je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu (26. avgusta i 16. novembra 2009, 19. aprila i 9. juna 2010. godine), od kojih jedno ročište (od 26. avgusta 2009. godine) nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 52861/10 od 16. jula 2010. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca, obavezao tuženog da tužiocu preda u posed zauzeti deo navedene katastarske parcele i da ukloni pomoćne objekte koji se delimično nalaze na toj parceli tužioca, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 15868/10 od 31. marta 2011. godine odredio da se Prvom osnovnom sudu u Beogradu vraća predmet P. 52861/10, radi dopune postupka, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud propustio da, pre dostavljanja spisa drugostepenom sudu, oceni da li je počinio grešku u pisanju u prvom stavu izreke i da eventualno počinjenu grešku u pisanju ispravi pre dostavljanja predmeta drugostepenom sudu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52861/10 od 19. aprila 2011. godine, stavom prvim izreke, ispravljena je presuda istog suda P. 52861/10 od 16. jula 2010. godine u stavu prvom izreke presude, gde umesto reči „u ukupnoj dužini od 36,1 m“ treba da stoje sledeće reči „u ukupnoj dužini od 36,21 m“, a stavom drugim izreke određeno je da u ostalom delu presuda tog suda P. 52861/10 od 16. jula 2010. godine ostaje neizmenjena.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 3356/11 od 7. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52861/10 od 16. jula 2010. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda P. 52861/10 od 19. aprila 2011. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 3. novembra 2011. godine dostavljen punomoćniku tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 373. stav 1. tačka 5)).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak započeo 22. oktobra 1996. godine , podnošenjem tužbe od strane podnosioca Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3356/11 od 7. oktobra 2011. godine, iz čega proizlazi da je postupak ukupno trajao skoro 15 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojem se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo četiri presude, i to: P. 5258/96 od 6. juna 2000. godine, P. 887/01 od 2. septembra 2003. godine, P. 821/05 od 6. maja 2008. godine i P. 52861/10 od 16. jula 2010. godine, od kojih su prve tri presude ukinute rešenjima Okružnog suda u Beogradu Gž. 9572/2000 od 31. januara 2000. godine, Gž. 10421/04 od 19. januara 2005. godine i Gž. 16153/08 od 4. februara 2009. godine, dok je četvrta presuda potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3356/11 od 7. oktobra 2011. godine.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka značajno doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je više puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom i da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne može opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka, kao i da je imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča parnicu u kojoj je tražio da sud obaveže tuženog da mu preda u posed deo katastarske parcele koji je neovlašćeno zauzeo i ukloni pomoćne objekte koji se delimično nalaze na toj parceli.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 821/05 (inicijalni broj P. 5258/96), a koji je okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52861/10.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno predmet spora i dužinu trajanja osporenog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti