Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao i prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo. Drugostepeni sud je propustio da odluči o žalbi podnosioca, razmatrajući samo žalbu protivne strane.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1643/2009
29.03.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Krasavčevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Krasavčevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 179/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Dragana Krasavčevića i utvrđuje da su podnosiocu ustavne žalbe presudom Okružnog suda u Beogradu Gž . I 974/09 od 1. jula 2009. godine povređen a prav a na pravično suđenje i na pravno sredstvo , zajemčena čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Nalaže se nadležnom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda , ponovi postupak po žalbama izjavljenim protiv drugog, trećeg i četvrtog stava presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 179/02 od 4. septembra 2008. godine.

4. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Krasavčević iz Beograda, preko punomoćnika Slavice Stojadinović, advokata iz Beograda, podneo je 3. septembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 974/09 od 1. jula 2009. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 23, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede slobode kretanja utvrđene članom 39. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku povređeni ne samo neopravdanom dužinom trajanja prvostepenog postupka od šest i po godina, nego posebno u drugostepenom postupku, jer je sud odlučio samo o žalbi tuženog, ali ne i o žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, koja je blagovremeno izjavljena. Podnosilac je, takođe, naveo da činjenica da drugostepeni sud nije uopšte razmatrao njegovu žalbu, predstavlja očiglednu povredu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenog članom 36. Ustava. U pogledu povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, kao i slobode kretanja, iz čl. 23. i 39. Ustava, podnosilac je naveo da je stav drugostepenog suda da je sam poništaj rešenja o raspoređivanju dovoljna satisfakcija podnosiocu, nemoralan, te da je svojom odlukom drugostepeni sud još jednom omalovažio ličnost žalioca, povredio njegovo dostojanstvo i „dokazao da sindikalne slobode nemaju nikakvu zaštitu kod redovnih sudova“. Od Ustavnog suda j e traženo da poništi drugi stav izreke osporene presude i naloži drugostepenom sudu da donese novu odluku po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 179/02 od 4. septembra 2008. godine.

2. Na osnovu člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je dopisom od 22. decembra 2011. godine zatražio od Prvog osnovnog suda u Beogradu da dostavi na uvid spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 179/02. Prvi osnovni sud u Beogradu obavestio je Ustavni sud da nije pronašao tražene spise predmeta, ali je dostavio podatke iz upisnika u kojem je taj predmet zaveden.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu i prikupljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao tužilac, podneo 28. februara 2002. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tuženog preduzeća „Galenika“ a.d. Zemun, iz Beograda.

Presudom Četvrtog opštinsk og sud a u Beogradu P1. 179/02 od 4. septembra 2008. godine, u prvom stavu izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, i poništ ena su kao nezakonita rešenja tuženog broj 118461 od 18. februara 2002. godine o raspoređivanju tužioca na radno mesto tehničara dentalnih proizvoda i od 19. februara 2002. godine o raspoređivanju tužioca na radno mesto tehničara. Drugim stavom izreke ove presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tužen i da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljene šikane, plati novčani iznos od 80.000 dinara, dok je trećim stavom izreke ove presude odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđen og, a do traženog iznosa od 300.000 dinara . Četvrtim stavom izreke ove presude odlučeno je o troškovima postupka. U obrazloženju označene presude, između ostalog, navedeno je , da je sud odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, našao da radnje koje su preduzimali radnici službe obezbeđenja tuženog na sprečavanju boravka tužioca u krugu tuženog gde se nalazi sedište sindikalne organizacije tuženog u vreme dok je tužilac obavljao poslove predsednika sindikalne organizacije tuženog, kao i mere koje je služba obezbeđenja tuženog preduzimala prema tužiocu prilikom njegovog odlaska u ambulantu tuženog radi p ružanja medicinske usluge, a koje s u se sastojal e u praćenju tužioca od strane radnika službe obezbeđenja tuženog, predstavljaju povredu ugleda, časti, slobode i prava ličnosti tužioca.

Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 16. januara 2009. godine. Tužilac je protiv drugog, trećeg i četvrtog stava navedene presude 21. januara 2009. godine izjavio žalbu, zbog pogrešne primene materijalnog prava. U žalbi je tužilac naveo da je on podneskom od 4. maja 2005. godine „uredio“ tužbeni zahtev, tako što je, saglasno odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 100.000 dinara, a za pretrpljeni duševni bol zbog povrede sindikalne slobode i prava ličnosti iznos od 200.000 dinara; da je prvostepeni sud pravilno izveo dokaze i potpuno utvrdio činjenično stanje i utvrdio „nezakonotosti ponašanja“ zaposlenih kod tuženog u odnosu na tužioca, čime su mu povređeni sloboda i prava ličnosti, a posebno sloboda sindikalnog organizovanja i delovanja, kao i da je navedenom presudom utvrđena očigledna i gruba zloupotreba prava generalnog direktora, kojom su onemogućene aktivnosti tužioca kao sindikalnog predstavnika, ali da je nepravilno odmeren iznos naknade nematerijalne štete.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž.I 974/09 od 1. jula 2009. godine, donetom, kako je to u uvodu te presude navedeno, u postupku odlučivanja o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 179/02 od 4. septembra 2009. godine, potvrđen je prvi stav izreke prvostepene presude i u tom delu odbijena kao neosnovana žalba tuženog, dok je drugim stavom izreke ove presude preinačen drugi stav presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 179/02 od 4. septembra 2009. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljene šikane plati iznos od 80.000 dinara. U obrazloženju ove presude navedeno je da je protiv prvog, drugog i četvrtog stava izreke prvostepene presude tuženi izjavio blagovremenu žalbu iz svih zakonom propisanih razloga, kao i da je, ispitujući pravilnost prvostepene presude, Okružni sud u Beogradu našao da je žalba tuženog delimično osnovana, jer nije prihvatljiv stav prvostepenog suda koji je, primenom odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, s obzirom na to da tužilac za svoje tvrdnje nije pružio dokaze da su mu zbog ponašanja tuženog povređeni čast i ugled, jer je tužilac i nakon raspoređivanja obavljao poslove predsednika sindikalne organizacije, jer postupanje zaposlenih u njegovom okruženju, odnosno među članovima sindikalne organizacije u spornom periodu u odnosu na tužioca nije bilo promenjeno i jer tuženi nije donosio odluke kojima bi zabranjivao tužiocu pristup u određenim prostorijama, što bi predstavljalo osnov iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima za naknadu štete. Prema mišljenju drugostepenog suda datom u obrazloženju osporene presude, poništaj spornih odluka tuženog kojima je tužilac raspoređen na poslove tehničara dentalnih proizvoda, odnosno na poslove tehničara operativnog održavanja, predstavlja vid satisfakcije za tužioca zbog nezakonitog ponašanja njegovog poslodavca, odnosno tuženog.

5. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, kao i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, kao i da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/09), koji se primenjivao u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da o žalbi protiv presude odlučuje drugostepeni sud (član 355. stav 3.); da se žalba podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud i protivnu stranku (član 364.); da će prvostepeni sud neblagovremenu, nepotpunu (član 358. stav 1.) ili nedozvoljenu žalbu odbaciti rešenjem (član 365. stav 1.); da će po prijemu odgovora na žalbu ili po proteku roka za odgovor na žalbu, prvostepeni sud žalbu i odgovor na žalbu, ako je podnesen, sa svim spisima dostaviti drugostepenom sudu u roku od osam dana (član 367. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. ); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta - član 155.); da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, i da će nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čija se dužina trajanja osporava ustavnom žalbom trajao od podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 28. februara 2002. godine do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Okružnog suda u B eogradu od 1. jula 2009. godine, sedam godina i četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka može da ukaže da postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u predmetnom postupku odlučivalo, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično, a posebno ne pravno složen. Na sudu je, naime, bilo da izvede samo dokaz saslušanjem određenog broja svedoka, kao i parničnih stranaka, kako bi mogao da odluči o osnovanosti zahteva za naknadu nematerijalne štete i izvrši uvid u osporena rešenja, kako bi mogao da utvrdi da li su ta rešenja zakonita ili ne. Ustavni sud je iz osporene presude utvrdio da je parnični sud upravo tako i postupio, izvevši dokaz saslušanjem tri svedoka, kao i saslušanjem tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Međutim, Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu je bilo potrebno šest i po godina da okonča predmetni prvostepeni postupak , koji je, u konkretnom slučaju, bio hitan, s obzirom na to da je tužbenim zahtevom, između ostalog, tražen poništaj određenih rešenja tuženog poslodavca. Ustavni sud je utvrdio i da su postavljeni zahtevi u predmetnom parničnom postupku bili značajni za podnosioca, jer je pokrenuo predmetni postupak smatrajući da su mu povređena određena lična prava (čast i ugled), kao i pravo na sindikalno organizovanje.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 179/02, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) , usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe izjavljene protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 974/09 od 1. jula 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac, pre svega, ukazuje na propust drugostepenog suda da odluči o žalbi podnosioca protiv prvostepen e presud e, usled čega su mu povređeni pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, zajemčeni članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, a zatim da osporava i stav tog suda izražen u osporenoj presudi u pogledu prava na naknadu nematerijalne štete, navodeći da mu je takvim stavom Okružnog suda u Beogradu povređeno pravo na slobodan razvoj ličnosti zajemčeno članom 23. Ustava, kao i sloboda kretanja utvrđena članom 39. Ustava.

Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz čl. 32. i 36. Ustava, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da odredba člana 36. stav 2. Ustava izričito sadrži garanciju prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Prema oceni Ustavnog suda, navedenim pravom se daje mogućnost svakoj strani u postupku da izjavi žalbu, u slučajevima kada je dopuštena, protiv prvostepene odluke, a radi preispitivanja kako utvrđenih činjenica, tako i pravilnosti u primeni materijalnog prava. Međutim, ustavno pravo na žalbu se ne iscrpljuje samo u propisivanju mogućnosti, njenog izjavljivanja, već ono podrazumeva obavezu nadležnog drugostepenog organa da oceni sve relevantne žalbene navode i izrazi svoj stav povodom njih, s tim da to ne podrazumeva da korišćenje žalbe mora da rezultira pozitivnim ishodom za žalioca. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da i pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava , između ostalog, podrazumeva pravo svake strane u sudskom postupku da nadležni sud oceni sve navode žalbe izjavljene protiv prvostepen e odluk e i pravično raspravi i odluči o potencijalnim pravima tih strana, na koja je u žalbi ukaza no.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je, u konkretnom slučaju, podnosilac izjavljivanjem žalbe 21. januara 2009. godine protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 179/02 od 4. septembra 2008. godine, formalno iskoristio svoje Ustavom zagarantovano pravo, ali da Okružni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, nije razmotrio navode te žalbe, čak ni samu žalbu ovde podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su propuštanjem Okružnog suda u osporeno j presudi Gž. I 974/09 od 1. jula 2009. godine da odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 179/02 od 4. septembra 2008. godine, podnosiocu povređeni pravo na pravično suđenje, kao i pravo na pravno sredstvo, zajemčeni čl. 32. i 36. Ustava , pa je saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke (prvi deo).

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino nalaganjem nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbama obe parnične stranke izjavljenim protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 179/02 od 4. septembra 2008. godine, s obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, odluka o osnovanosti žalbe jedne parnične stranke uslovljena odlukom o neosnovanosti žalbe druge parnične stranke, te je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu istaknute povrede prava na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 23. i članom 36. stav 1. Ustava, kao i slobode kretanja, utvrđene članom 39. Ustava, Ustavni sud je, s obzirom na to da će se postupak po žalbama obe parnične stranke izjavljenim protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 179/02 od 4. septembra 2008. godine ponoviti, čime će i eventualna povreda ovih ustavnih prava biti preispitana u parničnom postupku pred nadležnim sudom, ocenio da je zahtev podnosioca da Ustavni sud utvrdi povredu i tih ustavnih prava za sada preuranjen, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 2. izreke .

9. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 11572/2021: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu U. A. i D. S
• Už 3566/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
• Už 4976/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1623/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5519/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 141/2012: Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene roka zastarelosti
• Už 6766/2012: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete