Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro deset godina. Sud utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete od 900 evra i nalaže nadležnom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić , dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi B. B. K. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. B. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1387/04, a potom u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 70253/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. B. K. iz B. je 14. aprila 2011. godine, preko punomoćnika M . C, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1387/04.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je 24. februara 2004. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora, radi isplate razlike između isplaćene i pripadajuće zarade, te da je od tada proteklo sedam godina, a da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan. Tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje podnositeljka zasniva na navodima da je održavanjem sastanka između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci. Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i istakla je opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 70253/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1387/04), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja B. B. K, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 24. februara 2004. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike između isplaćene i pripadajuće zarade.

U toku 2004. godine sud je od Ministarstva odbrane tri puta tražio dostavljanje dokumentacije o visini zarade koja je isplaćena tužilji, a prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 6. aprila 2005. Naredno ročište održano je 20. septembra 2006. godine, a na sledećem ročištu od 5. decembra 2006. godine, na predlog tužiljinog punomoćnika, određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem. Sudski veštak je nalaz sa mišljenjem dostavio sudu u januaru 2007. godine. U toku 2007. godine održana su još dva ročišta – 7. marta i 12. juna, nakon čega je sud ročište zakazao za 6. mart 2008. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1387/04 od 6. marta 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 215/10 od 7. aprila 2010. godine spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na dopunu postupka – ispravku obrazloženja presude i donošenja odluke o tužiljinom predlogu za oslobađanje plaćanja sudske takse. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu u aprilu 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 1. novembra 2012. godine doneo rešenje o ispravci obrazloženja prvostepene presude, nakon čega je predmet dostavljen drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 556/13 od 29. januara 2013. godine spise predmeta ponovo vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka – odlučivanje o tužiljinom predlogu za oslobađanje od plaćanja sudske takse.

U vreme dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu, prvostepeni sud u dopuni postupka još uvek nije odlučio o tužiljinom predlogu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.).

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje na predmetni postupak , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo u februaru 2004. godine i da do danas, nakon nepunih deset godina, još uvek nije okončan. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem doprinela njegovom trajanju jer se njen punomoćnik uredno odazivao svim pozivima suda, niti da su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. U prilog iznetom zaključku ne govori samo činjenica da je prvo ročište zakazano tek posle više od godinu dana od podnošenja tužbe i da je u periodu od četiri godine zakazano samo šest ročišta, već i to da je prvostepeni sud, nakon što mu je predmet prvi put vraćen na dopunu postupka, rešenje o ispravci doneo tek nakon više od dve i po godine, i da još uvek, ni posle osam meseci, nakon što mu je predmet po drugi put vraćen na dopunu postupka, nije odlučio o tužiljinom predlogu da bude oslobođena plaćanja troškova sudske takse.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim i nedelotvornim radom prvostepenog suda podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje iz član a 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da postupak još uvek nije okončan. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la isključivo zbog postupanja suda.

8. Kako predmetni postupak još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava, naložio sada nadležnom sudu, počev od 1. januara 2014. godine, da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

9. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti