Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu podnosioca. Zbog neuspeha države da u razumnom roku namiri njegova priznata potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku protiv preduzeća sa društvenim kapitalom, dosuđena mu je naknada materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P. iz Priboja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba D. P. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 32/11.

2. Utvrđuje se pravo D. P. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 32/11, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. P. iz Priboja je podneo 21. septembra 2023. godine, preko punomoćnika T. O, advokata iz Beograda, na osnovu člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Osnovnom sudu u Priboju tužbu protiv Republike Srbije – Privrednog suda u Beogradu, radi naknade materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, dopunjenu podneskom od 13. decembra 2023. godine.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Osnovni sud u Priboju dostavio je ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosilac je u tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona ima smatrati ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), istakao da je zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavio prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem Privrednog suda u Beogradu i kojim mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je istakao da mu je u predmetnom stečajnom postupku utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa koje do dana podnošenja tužbe nije isplaćeno. Tužbenim zahtevom tražio je da mu bude dosuđena naknada materijalne štete u iznosu priznatog, a nenaplaćenog novčanog potraživanja u predmetnom stečajnom postupku, sa zakonskom zateznom kamatom. Podnosilac ustavne žalbe istakao je zahtev za isplatu troškova postupaka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Privredni sud u Beogradu je rešenjem R4 St. 623/23 od 13. aprila 2023. godine usvojio prigovor podnosioca ustavne žalbe i utvrdio da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se kod tog suda vodi nad stečajnim dužnikom DPK „K.“ Beograd – u stečaju, u predmetu St. 32/11. U navedenom stečajnom postupku podnosilac je prijavio potraživanja iz radnog odnosa, koja su mu priznata. U obrazloženju navedenog rešenja konstatovano je da je stečajni postupak otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 32/11 od 5. maja 2011. godine, a za stečajnog upravnika imenovana Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. U rešenju je navedeno i to da utvrđeno potraživanje podnosioca nije namireno, kao i da stečajni postupak traje 11 godina. Prethodno označenim rešenjem obavezana je Republika Srbija da na ime troškova postupka isplati podnosiocu iznos od 9.000,00 dinara.

Stečajni dužnik DPK „K.“ Beograd – u stečaju, je privredno društvo sa 100% društvenim kapitalom.

4. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbe člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnosioca u kojoj je istaknut zahtev za naknadu materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je u ovom delu predmetne ustavnosudske stvari odlučivao o tome da li je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom, kao i o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u spornom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog privrednog suda usvojen prigovor podnosioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome je podnosilac prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su mu u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Beogradu da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koja potiču iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu tog suda St. 32/11, prema stečajnom dužniku sa 100% društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu podnosioca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92//23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 32/11, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako je podnosilac istakao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova parničnih postupaka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji su nakon toga ustupljeni na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud ukazuje da imajući u vidu da se tužba podnosioca u smislu citiranih izmena Zakona smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu troškova parničnih postupaka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83).

Ustavni sud, konstatuje da je podnosiocu ustavne žalbe odlukom nadležnog suda kojom je usvojen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka pravnosnažno već dosuđen odgovarajući novčani iznos na ime troškova postupka za zastupanje od strane advokata. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosioca, koji će, u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima – ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68).

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve prethodno izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.