Povreda prava na imovinu i nedovoljna naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u stečaju nad društvenim preduzećem. Takođe, utvrđeno je da je naknada dosuđena za povredu prava na suđenje u razumnom roku neadekvatna, te je dosuđena dodatna naknada.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1644/2017
01.10.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda, Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. J . iz sela C . kod Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. J . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, umanjenih za iznose koji su mu po istom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba S. J . i utvrđuje da je rešenjima Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1262/16 od 8. decembra 2016. godine i Privrednog apelacionog suda R4 St. 3189/15 od 22. avgusta 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji mu je po istom osnovu eventualno već isplaćen. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J . iz sela C . kod Lebana podneo je Ustavnom sudu, 27. februara 2017. godine, preko punomoćnika S . S, advokata iz Lebana, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, kao i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp.1262/16 od 8. decembra 2016. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 3189/15 od 22. avgusta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da su mu u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 nad stečajnim dužnikom „A.“ a.d. Bošnjace utvrđena potraživanja iz radnog odnosa koja nisu namirena u celosti; da su redovni sudovi odlučili o zahtevu podnosioca za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrdili da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku i dosudili mu neodgovarajuću i neadekvatnu naknadu.

Iako podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, iz navoda ustavne žalbe i zahteva o kome Ustavni sud treba da odluči, proizlazi da podnosilac navedena rešenja osporava i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koje je sastavni deo označenog člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da mu je u predmetnom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu, da mu utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja priznatih u predmetnom stečajnom postupku, pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Lebanu P1. 92/05 od 21. aprila 2005. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno je potraživanje na ime neisplaćenih minimalnih zarada i dosuđeni su mu troškovi postupka. Podnosilac je na osnovu navedene presude podneo predlog za izvršenje koji je usvojen rešenjem Opštinskog suda u Lebanu I. 673/07.

Podnosilac ustavne žalbe prijavio je svoja potraživanja u stečajnom postupku koji je pokrenut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10 od 27. maja 2011. godine nad stečajnim dužnikom „Agrar-Fruit“ a.d. Bošnjace, a koji se i dalje vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10. Podnosiocu je prijavljeno potraživanje priznato, ali nije u celini namireno.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4 St. 3189/15 od 22. avgusta 2016. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je predlagaču, ovde podnosiocu ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se pred Privrednim sudom u Leskovcu vodi pod brojem St. 91/10, kao i u postupcima koji su mu prethodili; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme mere kako bi se postupak u predmetu St. 91/10 što pre okončao; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača i određena primerena naknada predlagaču zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 20.000,00 dinara, kao i troškovi postupka u iznosu od 6.780,00 dinara; u stavu četvrtom izreke delimično je odbijen kao neosnovan zahtev predlagača da se utvrdi pravo na primerenu naknadu predlagača zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 130.000,00 dinara i zahtev za troškove do traženih 45.000,00 dinara; u stavu petom izreke odbačen je zahtev predlagača u delu kojim je tražio na ime prijavljenog i priznatog potraživanja iznos od 256.480,97 dinara ili 2.100 evra, kao i u delu zahteva za utvrđenje povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. i 2. Ustava. U obrazloženju ovog rešenja, u delu koji se odnosi na određivanje primerene naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, navedeno je: da primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nema karakter naknade štete, već satisfakcije zbog neizvesnosti o ostvarenju prava podnosioca koju trpi usled dugog trajanja postupka; da je cilj postupka za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ubrzanje postupka i utvrđivanje povrede prava nalaganjem sudu da postupak okonča; da Privredni apelacioni sud nalazi da je naknada u iznosu od 20.000,00 dinara primerena okolnostima ovog slučaja, te socijalnim i ekonomskim prilikama u Republici Srbiji.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1262/16 od 8. decembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je rešenje Privrednog apelacionog suda R4 St. 3189/15 od 22. avgusta 2016. godine u stavu trećem izreke u delu koji se odnosi na troškove postupka i u stav ovima četvrtom i petom izreke. U obrazloženju rešenja, u delu koji se odnosi na određivanje primerene naknade, navedeno je: da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka kategorija koja zavisi od više činilaca koji se cene u svakom konkretnom slučaju, kao što su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u predmetu, ponašanje podnosioca zahteva kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava za podnosioca zahteva; da Vrhovni kasacioni sud smatra da je pravna priroda ove naknade koju sud može ali ne mora odrediti, takva da predstavlja određeni vid satisfakcije za učinjenu povredu; da je primarni cilj za predlagača kome je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku da se sudski postupak završi; da je eventualno određivanje naknade za povredu ovog prava sekundarnog karaktera, a da se visina određuje na osnovu okolnosti konkretnog slučaja, te da dosuđeni iznos predlagaču predstavlja primerenu satisfakciju uz izrečenu meru za ubrzanje postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. U vezi sa pritužbom podnosioca o nepostupanju suda u stečajnom postupku i nemogućnosti da u celini namiri potraživanje koje ima protiv dužnika koji je privredno društvo sa pretežnim državnim kapitalom, Ustavni sud podseća na stav da propust redovnog suda da obezbedi namirenje potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku podnosiocu ustavne žalbe, a protiv stečajnog dužnika koji je u vreme nastanka potraživanja poslovao sa pretežno društvenim/državnim kapitalom, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, koju čine potraživanja utvrđena sudskim odlukama (isti stav izražen je u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu, pored ostalog, i praksu Evropskog suda, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, umanjenih za iznose koji su mu po istom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove o dluke Ministarstvu.

7. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4 St. 3189/15 od 22. avgusta 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1262/16 od 8. decembra 2016. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud zaključuje da podnosilac smatra da je visina primerene naknade koja mu je dosuđena osporenim rešenjima zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U vezi sa osnovanošću ovih pritužbi i tvrdnji podnosioca, a koje se odnose na osporena rešenja, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

Ustavni sud posebno ukazuje na praksu i jedinstven pristup Evropskog suda u odlučivanju o visini naknade nematerijalne štete u predmetima neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, kao i ocenu Evropskog suda iz odluke Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine). Ustavni sud i u ovom predmetu prihvata da jedinstven pristup u odlučivanju o pitanju visine naknade nematerijalne štete u ovoj vrsti predmeta ima svoje opravdanje zbog postojanja većeg broja istovrsnih predmeta. Pored toga, Ustavni sud smatra da je neophodno imati u vidu i sledeće elemente, od kojih su većina primenjena u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije: suštinu naknade nematerijalne štete koja se dosuđuje u ovoj vrsti predmeta; činjenicu da li je ili ne sporna sudska odluka izvršena; trajanje postupka izvršenja i potpunog namirenja podnosioca (koji može uključivati i kasniji stečajni postupak) i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji.

Primenjujući napred navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da naknada nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mora biti odgovarajuća, odnosno dovoljna i adekvatna i to shodno okolnostima konkretnog slučaja. U pogledu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da je tuženi „P. A .“ a.d. Bošnjace, pravni prethodnik „A.“ a.d. Bošnjace, obavezan prema podnosiocu ustavne žalbe pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Lebanu P1. 92/05 od 21. aprila 2009. godine na isplatu neisplaćenih minimalnih zarada i troškova postupka. Nakon toga podnosilac je protiv izvršnog dužnika „A.“ a.d. Bošnjace vodio izvršni postupak pred Opštinskim sudom u Lebanu u predmetu I. 673/07, prodajom pokretnih i nepokretnih stvari izvršnog dužnika, gde je postupano po svim predmetima u jedinstvenom postupku, a isplata je po odluci suda vršena procentualno. Po otvaranju stečajnog postupka rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10 od 27. maja 2011. godine, podnosilac je prijavio svoje potraživanje u navedenom stečajnom postupku. Osporenim rešenjima Privrednog apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda cenjena je ukupna dužina trajanja postupka (parničnog, izvršnog i stečajnog) u kome predlagač pokušava da ostvari svoje pravo (gledajući celinu postupka u kome inicijalni akt potiče iz 2005. godine), te su sudovi zaključili da postupak ostvarivanja prava nije okončan u okviru razumnog roka trajanja jednog postupka, a da u postupku stečaja koji se sada sprovodi nad dužnikom predlagač nije namiren u bilo kom iznosu, te da je predlagaču, ovde podnosiocu povređeno pravo iz člana 32. stava 1. Ustava. Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosiocu osporenim rešenjima dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini od 20.000,00 dinara. Ustavni sud primećuje da su sudovi prilikom određivanja visine primerene naknade istakli da ova naknada treba da pruži satisfakciju podnosiocu, kao i da su vodili računa, ne samo o dužini trajanja postupka u odnosu na koji se traži utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku, nego i o značaju dobra koje je povređeno, zbog čega im je zakonodavac i ostavio ovlašćenje da po slobodnoj oceni, a u skladu sa članom 8b stav 1. Zakona o uređenju sudova, procene potrebu određivanja primerene naknade i njenu visinu. Ustavni sud dalje konstatuje da se sudovi u osporenim rešenjima nisu pozivali na praksu Evropskog suda ili Ustavnog suda, niti iz osporenih rešenja proizlazi da je za određivanje visine primerene naknade od značaja bila činjenica da je u pitanju predmet koji se tiče neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudske odluke u kome je dužnik preduzeće sa većinskim državnim kapitalom.

Ustavni sud smatra da su sudovi prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete morali imati u vidu vrstu predmeta, tj. da je u pitanju predmet tzv. dugovanja društvenog preduzeća, da je do momenta njihovog odlučivanja postupak podnosioca (od inicijalnog akta 2005. godine) trajao jedanaest godina, te da se iznos dosuđene naknade od 20.000,00 dinara ne može smatrati razumnim, odnosno dovoljnim i adekvatnim, kao i da se visina iznosa ne može opravdati ni diskrecionim ovlašćenjem suda, niti ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji. Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da je za ovakvu ocenu od posebnog značaja vrsta predmeta, kao i činjenica da će sporna potraživanja podnosioca i njegova imovina biti suštinski namirena izvršenjem ove odluke Ustavnog suda, a čime će podnosilac u potpunosti delotvorno ostvariti svoja prava.

Stoga Ustavni sud smatra da primerena naknada koja je osporenim rešenjima dosuđena podnosiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku i da podnosilac nije izgubio status „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je, pre svega, na prekomernom trajanju celokupnog postupka u kome podnosilac pokušava da ostvari svoje pravo i potpunog namirenja podnosioca, ekonomsko-socijalnim prilikama u Republici Srbiji, ranijoj praksi Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, kao i jedinstvenom pristupu Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu utvrdio da je rešenjima Privrednog apelacionog suda R4 St. 3189/15 od 22. avgusta 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 1262/16 od 8. decembra 2016. godine podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

8. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti utvrđivanjem prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos koji mu je po istom osnovu eventualno već isplaćen. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja spornog postupka, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, raniju praksu Ustavnog suda u bitno sličnim predmetima, praksu Evropskog suda donetu u odnosu na Srbiju, iz kog razloga je Sud zaključio da dosuđeni iznos iz tačke 4. izreke ove odluke predstavlja adekvatan iznos naknade nematerijalne štete.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na imovinu i nedovoljna naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti