Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravno sredstvo, jer je drugostepeni prekršajni sud, odlučujući po žalbi okrivljenog, preinačio prvostepenu odluku o troškovima na njegovu štetu, dosudivši mu manji iznos, što je suprotno svrsi žalbenog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. F. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. F. i utvrđuje da je rešenjem Prekršajnog apelacionog suda 4-Prž. 24255/14 od 9. januara 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Prekršajnog apelacionog suda 4-Prž. 24255/14 od 9. januara 2015. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Prekršajnog suda u B. Pr. 118745/11 od 1. novembra 2014. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. F. iz L. je, 2. marta 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv odbijajućeg dela prvog stava izreke rešenja Prekršajnog suda u B. 82Pr. 118745/11 od 1. novembra 2014. godine i odbijajućeg dela prvog stava izreke i celokupnog drugog stava izreke rešenja Prekršajnog apelacionog suda u B. 4-Prž. 24255/14 od 9. januara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. U ustavnoj žalbi se istovremeno poziva i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovana i Ustavom Republike Srbije, zbog čega se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da prvostepeni sud nije pravilno primenio advokatsku tarifu, a da je drugostepeni sud odlučujući povodom žalbe okrivljenog, potpuno neosnovano preinačio prvostepeno rešenje i smanjio iznos na ime naknade troškova, čime je pogrešnom primenom merodavnog prava odluka o troškovima preinačena na njegovu štetu.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i obaveže Republiku Srbiju na naknadu materijalne štete za advokatske usluge pružene tokom prekršajnog postupka u iznosu od 224.590,00 dinara i nematerijalne štete u iznosu od 120.000,00 dinara, kao i troškova postupka po ustavnoj žalbi u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prekršajni sud u B. je osporenim rešenjem Pr. 118745/11 od 1. novembra 2014. godine okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, koji je presudom istog suda Pr. 118745/11 od 1. avgusta 2013. godine oslobođen krivice, odobrio isplatu troškova prekršajnog postupka na ime naknade nagrade i nužnih izdataka branioca u iznosu od 25.500,00 dinara na teret sredstava Prekršajnog suda u B.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja žalbu je izjavio samo okrivljeni, preko branioca.

Prekršajni apelacioni sud je osporenim rešenjem 4-Prž. 24255/14 od 9. januara 2015. godine uvažio delimično žalbu okrivljenog i preinačio navedeno prvostepeno rešenje, tako što je okrivljenom na ime naknade troškova prekršajnog postupka dosudio iznos od ukupno 19.690,00 dinara.

4. Odredbom člana 36. stav 2. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama člana 272. Zakona o prekršajima („Službeni glasnik RS“, broj 65/13) propisano je: da drugostepeni prekršajni sud ispituje prvostepenu odluku u onom delu u kojem se pobija žalbom, ali mora uvek po službenoj dužnosti ispitati da li postoji bitna povreda odredaba prekršajnog postupka iz člana 264. stav 1. tačka 1) i tač. 6) do 14) ovog zakona i da li je na štetu okrivljenog povređeno materijalno pravo (član 265.); da će se, ako žalba izjavljena u korist okrivljenog ne sadrži osnov za pobijanje odluke (član 263), drugostepeni prekršajni sud ograničiti na ispitivanje povreda iz stava 1. ovog člana, kao i na ispitivanje odluke o prekršajnoj sankciji i oduzimanju imovinske koristi (član 267.).

Odredbama člana 264. stav 1. tačka 1) i tač. 6) do 14) Zakona o prekršajima je propisano da bitna povreda odredaba prekršajnog postupka uvek postoji: ako je prekršajni postupak vodio i presudu ili rešenje doneo sudija, koji je pravnosnažnom odlukom izuzet od vođenja postupka i odlučivanja; ako je sud rešenjem obustavio prekršajni postupak protivno odredbama člana 248. ovog zakona ili je doneo presudu kojom se okrivljeni oslobađa odgovornosti protivno odredbama člana 250. ovog zakona; ako je presudu ili rešenje doneo sud koji zbog stvarne nenadležnosti nije mogao suditi u toj stvari (član 110.); ako usmeno saopštena presuda nije uneta u zapisnik (član 252. stav 2.); ako sud nije u celosti odlučio o zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka (član 247. stav 2.); ako je sud odlučio mimo zahteva za pokretanje prekršajnog postupka; ako se presuda ili rešenje zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakona ne može zasnivati, osim ako je, s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila doneta ista odluka; ako se presuda ili rešenje zasniva na iskazu okrivljenog koji nije bio upozoren na pravo da uzme branioca po svom izboru ili da bude saslušan u prisustvu branioca; ako je povređena odredba člana 96. ovog zakona (zabrana preinačenja na gore); ako je izreka presude ili rešenja nerazumljiva.

Odredbom člana 96. Zakona o prekršajima propisano je da ako je žalba izjavljena samo u korist okrivljenog, presuda se u delu koji se odnosi na izrečenu sankciju ne može izmeniti na njegovu štetu, niti se u ponovljenom postupku može doneti nepovoljnija presuda za okrivljenog.

5. Ustavni sud, najpre, ukazuje da je u konkretnom slučaju podnosilac ustavnom žalbom osporio rešenje Prekršajnog apelacionog suda 4-Prž. 24255/14 od 9. januara 2015. godine, kojim je „uvažena delimično žalba“ podnosioca ustavne žalbe i preinačeno rešenje o troškovima prekršajnog postupka, tako što je iznos troškova prekršajnog postupka koji je dosuđen podnosiocu rešenjem protiv kojeg je izjavio žalbu smanjen, zbog čega podnosilac smatra da mu je, pored ostalog, povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je izjavljivanje žalbe u prekršajnom postupku jedna dispozitivna radnja stranke u postupku. Žalbeni sud ne pokreće ex officio postupak po žalbi, već naprotiv, on je vezan inicijativom stranke u postupku. Navedena dispoziciona maksima u žalbenom postupku ogleda se i u tome da stranka istaknutim navodima i postavljenim zahtevom u žalbi određuje osnov‚ obim i pravac pobijanja odluke, a žalbeni sud, načelno, ispituje žalbom pobijanu odluku u onom delu koji je obuhvaćen žalbenim navodima i zahtevom u žalbi (tantum devolutum quantum appellatum). Samo izuzetno, žalbeni sud ima zakonsku obavezu da po službenoj dužnosti ispita samo određene povrede zakona nezavisno od navoda i zahteva žalbe.

U konkretnom slučaju, iako je Prekršajni apelacioni sud u izreci osporenog rešenja konstatovao da je „uvažio delimično“ podnosiočevu žalbu (koja je jedina izjavljena žalba protiv prvostepenog rešenja), isti žalbeni sud je postupio suprotno podnetoj žalbi, time što je preinačio prvostepeno rešenje na štetu podnosioca ustavne žalbe dosudivši mu manji iznos na ime troškova prekršajnog postupka u odnosu na ožalbeno prvostepeno rešenje. Ustavni sud ocenjuje da je drugostepeni sud na opisani način izašao izvan granica istaknutih navoda i postavljenog zahteva u podnosiočevoj žalbi, a ne radi se o procesnoj situaciji iz odredbe člana 264. stav 1. tačka 1) i tač. 6) do 14) Zakona o prekršajima, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je, u konkretnom slučaju, ovakvim postupanjem drugostepenog suda dovedeno u pitanje ostvarivanje samog smisla prava na žalbu, koje predstavlja pravo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Navedeno ustavno pravo treba da omogući stranki da podnese žalbu kako bi se kroz drugostepeni postupak pred višim sudom izvršila kontrola zakonitosti i pravilnosti rada suda nižeg stepena. Stoga se žalba može usvojiti samo u korist stranke koja je podnela ovo pravno sredstvo, a ne na njenu štetu. Zato drugostepena odluka ne može biti nepovoljnija za stranku od prvostepene odluke koja se samo njenom žalbom pobija. Suprotno stanovište značilo bi da se podnosiocu žalbe nameće rizik koji je protivan samoj prirodi i smislu žalbe, kao jedne izjave procesne volje žalioca. Ukoliko bi drugostepeni sud imao neograničeno procesno ovlašćenje da preinačava prvostepenu odluku o troškovima postupka na štetu stranke koja je jedina podnela žalbu, kod stranke bi se pojavila bojazan da će podnošenjem žalbe doći u gori procesni položaj nego da se uopšte nije žalila. Ipak, Ustavni sud ukazuje da pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i povoljan ishod postupka po izjavljenoj žalbi (u smislu usvajanja žalbe). (videti Odluku Ustavnog suda Už-8937/2013 od 9. juna 2016. godine).

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Prekršajnog apelacionog suda 4-Prž. 24255/14 od 9. januara 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je u tački 2. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Prekršajnog apelacionog suda 4-Prž. 24255/14 od 9. januara 2015. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Prekršajnog suda u B. Pr. 118745/11 od 1. novembra 2014. godine.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i naložio otklanjanje štetnih posledica, to se nije upuštao u razmatranje navoda o povredi prava na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, niti načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Takođe, Ustavni sud nije posebno cenio tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi označenih ustavnih prava prvostepenim rešenjem Prekršajnog suda u B. Pr. 118745/11 od 1. novembra 2014. godine, jer će to rešenje biti predmet ocene nadležnog suda u ponovnom drugostepenom postupku, na osnovu ove odluke.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravno sredstvo i poništaj osporenog drugostepenog rešenja, adekvatna satisfakcija, te je odbio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Imajući u vidu da će pitanje osnovanosti zahteva za naknadu troškova prekršajnog postupka biti predmet ponovne ocene Prekršajnog apelacionog suda povodom žalbe izjavljene protiv rešenja Prekršajnog suda u B. Pr. 118745/11 od 1. novembra 2014. godine, Ustavni sud nije razmatrao zahtev za naknadu materijalne šete, koju podnosilac vidi u opredeljenoj visini troškova koje je imao u toku prekršajnog postupka.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Už 7540/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u prekršajnom postupku
• Už 8855/2018: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 3174/2015: Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 10812/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 3915/2017: Povreda prava na pravično suđenje zbog neobrazložene odluke prekršajnog suda