Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud je odbio zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete zbog nezakonitog neizbora za sudiju, dok su u drugim, identičnim slučajevima, sudovi usvajali takve zahteve, stvarajući pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. B . iz Vršca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018 . godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba O. B . izjavljena protiv presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3239/15 od 11. decembra 2015. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. B . iz Vršca je , 27. februara 2016. godine, preko punomoćnika D . S , advokata iz Pančeva, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 28. jula i 12. decembra 2016. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3239/15 od 11. decembra 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da su joj navedena ustavna prava povređena nedosuđivanjem naknade nematerijalne štete koju je pretrpela zbog nezakonite odluke Visokog saveta sudstva (u daljem tekstu: VSS) na osnovu koje joj je prestala sudijska dužnost i, pored ostalog, navodi: da je u parničnom postupku dokazala da je pretrpela i materijalnu i nematerijalnu štetu, da je postupanje VSS bilo nezakonito i da postoji uzročna veza; da je zaključak drugostepenog suda da je u delu stručne i vrednosne ocene kandidata VSS postupao zakonito, te da zbog toga podnositeljka nema pravo na naknadu nematerijalne štete, potpuno suprotan Odluci Ustavnog suda VIIIU-364/2011 od 24. jula 2012. godine, donetoj povodom postupka reizbora sudija; da iz nalaza veštaka medicinske struke nedvosmisleno proizlazi da je neposredan uzrok oboljenja kod podnositeljke nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa, ali da drugostepeni sud ove dokaze u celosti ignoriše; da drugostepeni sud proizvoljno primenjuje materijalno pravo ceneći zakonitost postupanja VSS različito u odnosu na materijalnu i nematerijalnu štetu i da u svojoj presudi uopšte ne spominje argumente koje je podnositeljka iznela u svojoj žalbi, čime joj uskraćuje pravo na obrazloženu sudsku odluku. Podnositeljka posebno ističe da je drugostepeni sud, potvrđujući prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete povredio i njeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer su sudovi u identičnim situacijama različito postupali i u prilog svojih tvrdnji uz ustavnu žalbu dostavlja presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7207/ 13 od 23. maja 2014. godine i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 103/15 od 21. januara 2015. godine. Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu podnositeljke, utvrdi povredu označenih načela i prava, poništi osporenu drugostepenu presudu, utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerij alne štete i pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom i svoju odluku objavi u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

Imajući u vidu da se odredba člana 36. stav 2. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je eventualno postojanje povrede prava na delotvorni pravni lek cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosi oca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog sud a u Beogradu P1. 4470/13 od 25. marta 2015. godine, koja je ispravljena rešenjem istog a suda P1. 4470/13 od 8. oktobra 2015. godine, stavom prv im izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje , ovde podnositeljke ustavne žalbe, i obaveza na tužena Republika Srbija – VSS da tužilji na ime naknade materijalne štete zbog neisplaćene zarade za period januar 2010. – septembar 2012. godine isplati ukupan iznos od 2.051.234,14 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; stavom drugim izreke obavezana je tužena da u korist tužilje obračuna i uplati nadležnoj filijali Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za navedeni period; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, umanjenja opšte životne aktivnosti i naruženosti, kao i za pretrpljene fizičke bolove ; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je 11. decembra 2015. godine doneo osporenu presud u Gž1. 3239/15 , kojom je: u stavu prvom izreke, potvrdio prvostepenu presudu u stavovima prvom, drugom, trećem i u delu stava četvrtog njene izreke i žalbe tužilje i tužene u tom delu odbio kao neosnovane; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u delu stava četvrtog njene izreke kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka; u stavu trećem izreke, odbio zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe , žalbu protiv prvostepene presude izjavila samo u odnosu na stav treći izreke. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje presude, pored ostalog, nave o: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja bila sudija Okružno g sud a u Pančevu , da joj je jedinstvenom odlukom VSS br. 06-00-37/09-01 od 25. decembra 2009. godine prestala sudijska dužnost sa 31. decembrom 2009. godine, da je pojedinačnom odlukom VSS za tužilju od 14. juna 2010. godine zamenjena jedinstvena odluka, da je VSS odlukom od 6. oktobra 2011. godine odbio prigovor tužilje izjavljen protiv odluke od 14. juna 2010. godine, da je Odlukom Ustavnog sud a VIIIU-364/2011 od 24. jula 2012. godine poništena odluka o prestanku sudijsk e dužnosti tužilje i da je u postupku izvršenja ove ustavnosudske odluke tužilja izabrana za sudiju Višeg suda u Pančevu i stupi la na funkciju 1. oktobra 2012. godine; da je tužilja usled doživljenog stresa u periodu sprovođenja postupka izbora obolela od depresije i reumatskog artritisa; da je pravilna odluka prvostepenog suda iz stava trećeg izreke kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, umanjenja opšte životne aktivnosti i naruženosti, kao i za pretrpljene fizičke bolove, jer odluka o neizboru sudije, sama po sebi, nema kapacitet da bude uzrok nastanka ovih vidova nematerijalne štete u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima; da je za uspostavljanje odgovornosti tužene bilo nužno da se donosilac odluke kretao van granica svoje nadležnosti i da je takvo postupanje organa tužene imalo za cilj povredu pravno zaštićenih dobara tužilje, te da je bilo zlonamerno i šikanozno, a što tužilja nije dokazala; da se u konkretnom slučaju radi o nepravilnoj primeni prava od organa tužene, ali da ta greška nije podobna da proizvede povredu časti i ugleda, niti da naruši fizičko i psihičko zdravlje tužilje; da je, po oceni drugostepenog suda, kod tužilje svakako došlo do stresnog reagovanja na nastalu situaciju, u vidu zabrinutosti za egzistenciju, povlačenja u sebe, osećaja manje vrednosti, ali da navedeno ne upućuje na zaključak da je tužilja pretrpela povredu časti i ugleda, niti da su nezakonite radnje organa tužene u direktnoj uzročnoj vezi sa bolestima tužilje koje su se ispoljile odnosno pogoršale u periodu nakon što nije izabrana za sudiju; da je odluka Ustavnog suda o poništavanju odluke VSS o neizboru sudija objavljena u javnim glasilima, čime je ostvarena naturalna restitucija i odgovarajući vid satisfakcije.

Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe, utvrdio da podnositeljka navedenu drugostepenu presudu osporava samo u delu kojim je prvostepena presud a potvrđena u stavu trećem izreke kojim je odbijen njen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Uvidom u dostavljene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7207/13 od 23. maja 2014. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 103/15 od 21. januara 2015. godine, Ustavni sud je utvrdio da su navedenim drugostepenim presudama pravnosnažno delimično usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca – ranijeg sudije, odnosno okružnog javnog tužioca, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene du ševne bolove zbog povrede časti i ugleda i obavezana tužena Republika Srbija da im po tom osnovu isplati određene novčane iznose. Drugostepeni sudovi su u tim predmetima ocenili da su tužioci usled nezakonitih odluka VSS, odnosno Državnog veća tužilaca o neizboru na funkcije pretrpeli nematerijalnu štetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se je mči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o različitom postupanju nadležnih redovnih sudova, a polazeći od dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je konstatovao da su Apelacioni sud u Beogradu prilikom donošenja osporene presude Gž1. 3239/15 od 11. decembra 2015. godine i isti sud prilikom donošenja presude Gž1. 7207/13 od 23. maja 2014. godine, kao i Apelacioni sud u Nišu prilikom donošenja presude Gž1. 103/15 od 21. januara 2015. godine, odlučivali u bitno istovrsnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Takođe je konstatovao da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž1. 3239/15 od 11. decembra 2015. godine zauzeo drugačiji pravni stav od stava koji je povodom istovrsnog tužbenog zahteva zauzeo isti sud, odnosno Apelacioni sud u Nišu u dostavljenim presudama, ocenivši da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, ne pripada pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda. Na taj način je Apelacioni sud u Beogradu doneo različitu odluku o osnovanosti tužbenog zahteva koji se zasnivao na istom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, čime je podnositeljku ustavne žalbe, odbijajući njen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, doveo u bitno različit položaj od položaja u kome su bili tužioci čiji su istovrsni tužbeni zahtevi usvojeni. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je našao da osporena presuda sadrži dovoljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje o tome zbog čega je tužbeni zahtev kojim je podnositeljka tražila naknadu nematerijalne štete neosnovan. Polazeći od toga, Sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je podnositeljki povređeno označeno ustavno pravo, već da se od Suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravo presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3239/15 od 11. decembra 2015. godine predstavlja dokaz da je podnositeljka ustavne žalbe imala i iskoristila pravno sredstvo o kome je odlučio nadležni drugostepeni sud, pri čemu Sud i ovoga puta naglašava da odredba člana 36. stav 2. Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Konačno, u vezi sa navodom o povred i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije pružila bilo kakve dokaze da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se moglo odlučivati o povredi navedenog ustavnog načela, koje je uvek akcesorne prirode.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti