Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od skoro dvanaest godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nen adić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Atanasija Ristovskog iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2012. godine doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Atanasija Ristovskog izjavljena protiv presude Prvog op štinskog suda u Beogradu P. 4551/07 od 25. marta 2008. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 11894/08 od 7. maja 2009. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3321/09 od 5. oktobra 2009. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Atanasije Ristovski iz Beograda je 22. marta 2010. godine, preko punomoćnika Miodraga Drozdovskog, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pogrešnom primenom materijalnog prava utvrđeno da je tužilja nosilac prava korišćenja katastarske parcele broj 2172, KO Višnjica, površine 15,24 ara; da se potpuno pogrešno predmetno zemljište tretira kao izgrađeno građevinsko zemljište; da je, na osnovu odredbe člana 88. stav 3. Zakona o planiranju i izgradnji, ovde reč o neizgrađenom zemljištu, čije se pravo korišćenja, na osnovu člana 5. Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera, moglo prenositi samo na srodnike korisnika zemljišta, a ne i na treća lica; da, samim tim , tužilja nije mogla steći pravo korišćenja predmetne parcele na osnovu člana 6. Zakona o prometu nepokretnosti, jer se kupovinom nelegalnog objekta ni na koji način na nju nije moglo preneti pravo korišćenj a zemljišta, koje ima tretman neizgrađenog građevinskog zemljišta; da je privremenim ugovorom o prodaji nepokretnosti od 16. maja 1986. godine podnosilac ustavne žalbe prodao samo kuću, a da nije imao nameru da na kupca prenese i pravo korišćenja parcela, što je tada bilo i pravno nemoguće .

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporene akte i odloži njihovo izvršenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu je 25. marta 2008. godine doneo osporenu presudu P. 4551/07, kojom je u stavu prvom izreke utrvdio da je tužilja M. K. nosilac prava korišćenja katastarske parcele broj 2172 , KO Višnjica, površine 15,24 ara, koja se vodi u zemljišnim knjigama u A listu, zemljišno knjižni uložak 1307 , KO Višnjica, što su tuženi prvog reda, ovde podnosilac ustavne žalbe, tužena dru gog reda opština Palilula i tužena trećeg reda Republika Srbija dužni da priznaju i trpe i dozvole tužilji da svoje pravo korišćenja upiše u zemljišne knjige, a u protivnom presuda ima služiti kao osnov za uknjižbu prava korišćenja u korist tužilje, a u stavu drugom izreke obavezao tužene da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja 16. maja 1986. godine zaključila sa tuženim prvog reda privremeni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, i to bespravno podignute kuće i garaže na katastarskoj parceli broj 2172, KO Višnjica, upisanoj u u A listu, zemljišno knjižni uložak 1307 , KO Višnjica , a ugovoreno je da kupac za ugovorenu kupoprodajnu cenu uzima na korišćenje predmetnu katastarsku parcelu; da je tuženi prvog reda uveo tužilju u državinu te nepokretnosti 1. oktobra 1986. godine, a tužilja mu je u potpunosti isplatila kupoprodajnu cenu; da je u ranijem sporu tužilje i tuženog prvog reda i njegove supruge, pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3681/93 od 25. decembra 1995. godine utvrđeno da je tužilja stekla pravo vanknjižnog vlasništva na kupljenoj kući; da je tužilja, potom, pokrenula postupak legalizacije te kuće pred nadležnim organom uprave, pa je u tom postupku upućena da pred odeljenjem za imovinsko-pravne poslove opštine Palilula pokrene postupak za utvrđenje prava korišćenja predmetne parcele, što je uslov za rešavanje zahteva za legalizaciju; da je opštinski organ uprave tužene opštine Palilula rešenjem od 30. juna 2004. godine utvrdio pravo korišćenja na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini na predmetnoj katastarskoj parceli tuženom prvog reda, jer je utvrđeno pravo sledbeništva podnosioca zahteva; da, međutim, tuženi prvog reda nakon toga nije hteo sa tužiljom da zaključi ugovor kojim bi joj preneo pravo korišćenja saglasno važećim propisima; da se sadržaj prava korišćenja građevinskog zemljišta kreće u okviru koji služi nameni samog izgrađenog objekta i potrebama vlasnika tog objekta da koristi zemljište u funkciji korišćenja objekta; da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, broj 43/81) propisano da prenosom prava svojine na zgradi koja se nalazi na zemljištu u društvenoj svojini, novi sopstvenik stiče pravo da dok zgrada postoji koristi zemljište na kome se ona nalazi; da u konkretnom slučaju sporna katastarska parcela predstavlja zemljište koje tužilja koristi, jer se na njemu nalazi nepokretnost koju je po osnovu pravno valjanog pravnog posla stekla u svojinu; da je primenjujući citirano materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje sud zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, jer njeno pravo korišćenja na spornoj katastarskoj parceli proizlazi iz kupoprodajnog ugovora od 16. maja 1986. godine, čije pravno dejstvo je priznato pravnosnažnom presudom tog suda, a na osnovu kog ugovora je tužilja postala vanknjižni vlasnik te nepokretnosti ; da pravo korišćenja tužilja nije mogla na osnovu kupoprodajnog ugovora da uknjiži na svoje ime u zemljišnim knjigama, imajući u vidu da u vreme zaključenja tog ugovora sporno zemljište nije moglo biti predmet prometa; da tužilja stoga osnovano tužbom traži da se utvrdi njeno pravo korišćenja na toj parceli.

Okružni sud u Beogradu je 7. maja 2009. godine, odlučujući o žalbi tuženih , doneo osporenu presudu Gž. 11894/08, kojom je odbio žalbe tuženih kao neosnovane i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4551/07 od 25. marta 2008. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani žalbeni navodi da je prvostepeni sud pogrešno primenio član 6. Zakona o prometu nepokretnosti, iz razloga što je sud pravilno cenio sve okolnosti koje je diktirala životna i faktička situacija; da nisu tačni navodi ništavosti ugovora na koje ukazuje u žalbi tuženi prvog reda, jer je ovo pitanje regulisano pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3681/93 od 25. decembra 1995. godine, a po reviziji je odlučivao i Vrhovni sud Srbije u predmetu Rev. 3230/97 od 9. jula 1997. godine, koji je zaključio da se privremeni kupoprodajni ugovor može upodobiti pismenom ugovoru o prodaji i da kao takav nije ništav; da bi se steklo pravo korišćenja na nepokretnosti potrebno je da postoji pravni osnov - pravni posao, zakon ili nasleđivanje; da je, u konkretnom slučaju, tužilja zaključila kupoprodajni ugovor od 16. maja 1986. godine, isplatila kupoprodajnu cenu i tuženi prvog reda je uveo u posed; da je bilo nužno razrešiti faktički odnos stranaka, što je prvostepeni sud pravilno učinio.

Vrhovni sud Srbije je 5. oktobra 2009. godine, odlučujući o revizijama tuženih, doneo osporenu presudu Rev. 3321/09, kojom je odbio revizije tuženih kao neosnovane izjavljene protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 11894/08 od 7. maja 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su utvrdili da je tužilja nosilac prava korišćenja na predmetnoj katastarskoj parceli, te kada su obavezali tužene da joj to pravo priznaju i trpe i dozvole da svoje pravo korišćenja upiše u zemljišne knjige; da se prenosom prava svojine na zgradi izgrađenoj na zemljištu na kome vlasnik nema pravo svojine, već samo pravo korišćenja u smislu odredaba člana 6. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, broj 43/81), kao i člana 3. kasnijeg Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, broj 42/98), prenosi pravo korišćenja na zemljištu na kome se zgrada nalazi, kao i na zemljištu koje služi za redovnu upotrebu zgrade, pa je tužilja pravo korišćenja na spornoj parceli, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, stekla na osnovu kupoprodajnog ugovora od 16. maja 1986. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 9. Zakona o posebnim uslovima za izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole za određene objekte („Službeni glasnik RS“, broj 16/97), pored ostalog, je bilo propisano: da se kao dokaz o pravu svojine, odnosno pravu korišćenja zemljišta na kome je objekat izgrađen smatra za objekat izgrađen na gradskom građevinskom zemljištu - akt nadležnog organa opštine, odnosno grada o utvrđivanju prava korišćenja zemljišta po osnovu svojine na objektu izgrađenom na tom zemljištu (stav 1. tačka 3)); da se utvrđivanje prava korišćenja zemljišta, u smislu stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana, vrši na zahtev vlasnika objekta (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporen im presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno ovom ustavnom odredbom .

Ustavni sud je u analizi konkretnog slučaja pošao od odredaba člana 9. Zakona o posebnim uslovima za izdavanje građevinske, odnosno upotrebne dozvole za određene objekte. Naime, odredbom člana 9. stav 1. tačka 3) navedenog zakona bilo je omogućeno vlasnicima objekata koji su izgrađeni na gradskom građevinskom zemljištu da steknu pravo korišćenja na tom zemljištu u postupku pred organom uprave. Imajući u vidu da je organ uprave bio ovlašćen da u upravnom postupku utvrdi pravo korišćenja zemljišta na kome je objekat izgrađen, Ustavni sud nalazi da je i sud u parničnom postupku ovlašćen da uredi odnose između ugovornih strana kada je sporno pravo korišćenja zemljišta na kome je objekat izgrađen. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je ugovorom o kupo prodaji zaključenim 16. maja 1986. godine prodao tužilji kuću i garažu i saglasio se da tužilja uzme na korišćenje spornu katastarsku parcelu. Pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3681/93 od 25. decembra 1995. godine utvrđeno je da je tužilja stekla pravo vanknjiž nog vlasništva na kupljenoj kući. Imajući u vidu da je tužilja stekla pravo svojine na kupljenoj kući i da se podnosilac ustavne žalbe saglasio da tužilja uzme na korišćenje zemljište na kome se kuća nalazi, Ustavni sud nalazi da utvrđenje redovnih sudov a da tužilji pripada pravo korišćenja sporne katastarske parcele nije rezultat proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčeni h članom 36 . stav 1 . i članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu ovih prava prevashodno vezuje za ishod predmetne parnice. Iz prethodno iznete ocene Ustavnog suda da osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32 . stav 1. Ustava, sledi i da su neosnovani navodi podnosioca o povredi navedenih ustavnih prava.

Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u celini, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br.109/07 i 99/11).

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević