Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu Č. K. utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Č. K. iz Srbobrana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Č. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Srbobranu u predmetu P. 10950/10 (inicijalno predmet ranijeg Opštinskog suda u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu P. 559/04) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Č. K . iz Srbobrana je, 21. februara 20 14. godine, preko punomoćnika N. K, advokata iz Bečeja, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv dela presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 304/13 od 3. decembra 2013. godine, koji se odnosi na rešenje o troškovima postupka, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Srbobranu u predmetu P. 10950/10 (inicijalno predmet ranijeg Opštinskog suda u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu P. 559/04).

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je skoro desetogodišnjim trajanjem parničnog postupka, pokrenutog 2004. godine protiv nje, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, iako parnica nije bila složena. Podnositeljka ističe i da su joj u delu osporene sudske odluke o troškovima postupka, kojom je pravosnažno odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove, povređena prava na pravično suđenje i pravno sredstvo, jer drugostepeni sud nije primenio odredbe Zakona o parničnom postupku kod svoje odluke o troškovima, niti je kod odlučivanja o troškovima imao u vidu navode iz žalbe protiv prvostepene presude u delu o troškovima, koji se i u ustavnoj žalbi odnose na visinu troškova koje je podnositeljka imala, te loš obračun troškova od strane suda, a s obzirom na vredn ost spora i uspeh u sporu podnositeljke. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporenu odluku Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 304/13 od 3. decembra 2013. godine u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, te naloži tome sudu da ponovo odlučio o žalbi podn ositeljke izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Srbobranu u predmetu P. 10950/10 od 12. oktobra 2012. godine "tako što će doneti novu odluku o troškovima post upka u skladu sa odredbama ZPP". Podnela je zahtev za naknadu nematerijalne štete i zahtev za naknadu troškova ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog sud a u Novom Sadu - Sudska jedinica u Srbobranu P. 10950/10 (ranije predmet P. 559/04 Opštinskog suda u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu ), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, tužioci L.K. i A.K. iz Bačkog Petrovog Sela, podneli su Opštinskom sudu u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu 27. septembra 2004. godine radi isplate, koja je zavedena pod brojem P. 559/04. U tužbi su naveli da je tužena nasledila, kao bratanica, pok. I. Š. (u daljem tekstu: I.Š.), i da je ostavinskim rešenjem utvrđena vrednost aktive zaostavštine u iznosu od 2.493.690,00 dinara u momentu otvaranja nasleđa, ali da je utvrđena i pasiva zaostavštine od 32.325,00 dinara, te da pored ovoga postoji dugovanje tužene na ime troškova izdržavanja koje su tužioci pružali pok. I.Š. u periodu od 28. februara 1993. godine do njene smrti 25. novembra 2003. godine, kao i na ime adaptacije kuće i podizanja nadgrobnog spomenika pok. I.Š. Tužbom su tražili isplatu ukupnog iznosa od 1.731.372,00 dinara, a tužba je uručena tuženoj 28. oktobra 2004. godine. Tužena je istakla prigovor prebijanja potraživanja, te podnela protivtužbu 29. novembra 2005. godine pred istim sudom protiv tužilaca radi isplate naknade na ime zakupa poljoprivrednog zemljišta pok. I.Š. za 2003. i 2004. godinu i prisvajanja useva, koja je zavedena pod brojem P. 229/05, pa je Opštinski sud na ročištu održanom 5. decembra 2005. godine spojio ove parnice.

Rešenjem istoga suda O. 45/04 od 22. juna 2004. godine, postalo je samo delimično pravnosnažno u delu aktive, dok je ukinuto u delu pasive i rešenjem od 4. oktobra 2005. godine ostavinski postupak je prekinut, a stranke upućene na parnicu.

Opštinski sud je, nakon zakazanih 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano osam, presudom P. 559/04 od 15. oktobra 2007. godine utvrdio postojanje potraživanja tužilaca-protivtuženih u ukupnom iznos u od 31.720,41 dinar, te potraživanje tužilje-protivtužilje u iznosu od 36.300,00 dinara, pa je obavezao tužioce-protivtužene da isplate podnositeljki ustavne žalbe iznos od 4.579,59 dinara, a u preostalom delu tužbeni zahtevi tužilaca-protivtuženih su odbijeni, a protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje usvojen, te su tužioci-protivtuženi obavezani da tuženoj-protivtužilji plate parnične troškove u iznosu od 656.654,00 dinara. Na održanim ročištima Opštinski sud je saslušao tužioce-protivtužene i tuženu-protivtužilju u svojstvu parnične stranke, kao i 23 svedoka, te pročitao brojne pismene dokaze. Četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana jer je tužena-protivtužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, dva puta tražila odlaganje ročišta zbog sprečenosti punomoćnika, a jednom je njen punomoćnik predao podnesak neposredno pred ročište. Jednom prilikom su i tužioci izostali sa ročišta, što je bio razlog za njegovo neodržavanje.

U postupku po žalbi tužilaca-protivtuženih protiv prvostepene presude, presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 762/10 od 24. februara 2010. godine delimično je usvojena i delimično odbijena njihova žalba, a prvostepena presuda je potvrđena: u delu kojim je utvrđeno postojanje potraživanja tužilaca-protivtuženih u ukupnom iznos u od 31.720,41 dinara, odbijen tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih da im tužena naknadi uložena sredstva za adaptaciju kuće i da im isplati iznos od 37.000,00 dinara za troškove podizanja nadgrobnog spomenika, te obavezani tužioci-protivtuženi da isplate tuženoj-protivtužilji iznos na ime zakupa poljoprivrednog zemljišta za 2003. i 2004. godinu u iznosu od 51.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 1. avgusta 2004. godine, dok je u preostalom delu ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen sudu na ponovni postupak. U obrazloženju presude je, između ostalog navedeno da će, pre svega primenom člana 299. ZPP, prvostepeni sud razjasniti na kojim činjenicama tužena-protivtužilja zasniva svoje potraživanje iz kompenzacionog prigovora za isplatu iznosa od 21.300,00 dinara, ali i da li je i po kom osnovu eventualno postojao dug pok. I.Š. prema tužiocima-protivtuženima, koji je danom njene smrti prešao na njenu zakonsku naslednicu, te u kojoj visini, te u izreci navesti koja se potraživanja prebijaju i da li se nakon prebijanja tužbeni zahtev tužilaca odbija i u kom delu.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Srbobranu u pod brojem P. 10950/10. Do zaključenja glavne rasprave 12. oktobra 2012. godine, bilo je zakazano šest ročišta za glavnu raspravu od kojih su četiri održana. Na održanim ročištima sprovedeno je veštačenje preko veštaka poljoprivredne struke na okolnost prinosa sa poljoprivrednog zemljišta pok. I.Š, kao i finansijsko veštačenje na ime datog izdržavanja tužilaca-protivtuženih pok. I.Š, sa dopunskim finansijskim veštačenjem, te saslušani veštaci i tužilac-protiv tuženi L. K. u svojstvu parnične stranke, kao i pročitani brojni pismeni dokazi, te izvršen uvid u spise ostavinskog predmeta O. 45/04. Razlog za neodržavanje dva ročišta je bio u dostavljanju dva podnesaka punomoćnika tužene - protivtužilje, te jednom i veštaka, neposredno pred zakazano ročište.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Srbobranu u predmetu P. 10950/10 od 12. oktobra 2012. godine delimično su usvojeni preostali precizirani deo tužbenog zahteva tužilaca-protivtuženih i preostali nepresuđeni deo protivtužbenog zahteva tužene-protivtužilje. Između ostalog, obavezana je tužena-protivtužilja da suprotnoj strani naknadi troškove postupka u iznosu od 391.666,50 dinara, a tužioci-protivtuženi da tuženoj-protivtužilji naknade troškove postupka u iznosu od 404.814,00 dinara. Protiv presude izjavili su žalbe punomoćnici obe parnične stranke.

Odlučujući o žalbama, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 304/12 od 3. decembra 2013. godine žalbe parničnih stranka delimično odbio, a delimično usvojio, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Srbobranu P. 10950/10 od 12. oktobra 2012. godine je potvrđena u delu, a u delu preinačena, te određeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju se navodi da je sud pravilno utvrdio činjenično stanje, a između ostalog i sledeće: da su tužioci-protivtuženi supružnici, a da su majka tužilje i majka pok. I.Š , sada pok. T.P. bile rođene sestre; da se pok. I.Š. nikad nije udavala, niti imala dece; da su tužioci-protivtuženi ti koji su je pomagali, te posle njene smrti saznali da ona ima polubrata-oca tužene, koji je preminuo pre delimičnog okončanja ostavinskog postupka; da pok. I.Š. nije nikad pominjala polubrata; da nije bilo kontakta između pok. I.Š. i njenog polubrata, kao i bratanice koja ju je nasledila; da nije bilo zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju između tužilaca-protivtuženih i pok. I.Š, iako je takva ideja postojala, niti je ona ostavila testament. I pored pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, po nalaženju drugostepenog suda delom je pogrešno primenjeno materijalno pravo, pa je u jednom delu prvostepena odluka preinačena. Povodom odluke o troškovima postupka, te žalbenih navoda parničnih stranaka, Apelacioni sud navodi da je prvostepeni sud pogrešno odlučio o troškovima postupka kada je obavezao stranke da svako protivnoj strani nadoknadi troškove u određenom iznosu, ali da to nije od značaja, s obzirom na to da je prvostepena presuda delimično preinačena, pa prema članu 161. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), ovaj sud svakako odlučuje o naknadi troškova celog postupka. Drugostepeni sud nalazi da, prema konačnom uspehu stranaka u sporu i čl. 149, 150. i 151. ZPP, a pošto je konačno regulisanje imovinskih odnosa stanaka povodom nasleđivanja tužene-protivtužilje imovine pok. I.Š, koju su tužioci za života evidentno jedini pomagali, te snosili i troškove njene sahrane i naknade njenih troškova, u interesu obe strane u sporu, koje su sa svojim zahtevima uspele u manjem delu, nijedna strana nema pravo na naknadu troškova postupka od suprotne strane, kako prvostepenog, tako i drugostepenog, s obzirom na delimični uspeh sa žalbama, pa je i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog i drugostepenog postupka. Ova presuda uručena je punomoćniku tužene-protivtužilje 24. januara 2014. godine.

4. Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa njegovim izmenama objavljenim u „Službenom glasnik u R epublike Srbije“, broj 111/09 i broj 36/11), a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici ima o je sadržinski sličn u odredb u sa naveden om odredb om ranije važećeg ZPP koj a se odnos i na efikasno postupanje parničnog suda. Odredbama ovog zakona bilo je propisano i sledeće: da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snovi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. stav 2.); da će sud kad preinači odluku protiv koje je izjavljen pravni lek ili kad ukine tu odluku i odbaci tužbu, odlučiti o troškovima celog postupak (član 161. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom konstatuje da su, iako se označeno pravo i njegova ustavnosudska zaštita građanima jemče od stupanja na snagu Ustava Republike Srbije 8. novembra 2006. godine, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe uzme u obzir celokupan period trajanja postupka, pošto sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se njegovim trajnim okončanjem.

U smislu prethodno izloženog, Ustavni sud konstatuje da je parnični postupak za podnositeljku ustavne žalbe započeo 28. oktobra 2004. godine kada joj je uručena tužba, a da je do okončanja, dostavljanjem osporene drugostepene odluke punomoćniku podnositeljke, postupak trajao devet godina i tri meseca.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je u dokaznom postupku bilo neophodno izvođenje dokaza saslušanjem preko 20 svedoka i sprovođenjem dva veštačenja, sa jednim dopunskim veštačenjem, te da se u postupku raspravljalo o tužbi i protivtužbi.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala opravdani interes za efikasno odvijanje predmetnog postupka. Međutim, Ustavni sud nalazi da je ona svojim ponašanjem doprinela da se postupak produži za oko godinu dana, jer pet ročišta nije održano na njen zahtev ili njenom odgovornošću. Naime, dva puta je njen punomoćnik tražio odlaganje ročišta, a tri puta je predavao podneske neposredno pred ročište, što je zahtevalo ostavljanje roka drugoj strani radi izjašnjenja.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom pre dmetu, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju parnice dao ipak prvostepeni sud svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Iako je redovno i u kratkim vremenskim razmacima zakazivao ročišta za glavnu raspravu, ipak je prvostepena presuda, doneta posle tri godine od podnošenja tužbe ukinuta, i vraćena na ponovno suđenje, a postupak pravnosnažno okončan preinačavanjem druge po redu prvostepene presude, posle više od devet godina. Ponovljeno razmatranje predmeta dovelo je do dužeg trajanja postupka, a jedan od razloga za ukidanje prvostepene presude bilo je i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, koje se, između ostalog, odnosilo i na potraživanja tužene - protivtužilje prema suprotnoj strani, ali i na njihovo potraživanje na ime naknade za izdržavanje pok. I.Š. Uz doprinos podnositeljke dužem trajanju postupka, i na strani Apelacionog suda u Novom Sadu postoji odgovornost što je prvi po redu žalbeni postupak trajao dve godine i mesec dana od date naredbe prvostepenog suda za dostavljanje spisa po žalbi drugostepenom sudu. Ni reorganizacija pravosuđa i uspostavljanje nove mreže sudova, ne daje opravdanje za trajanje žalbenog postupaka preko dve godine. U drugom po redu žalbenom postupku, nije bilo doprinosa na strani toga suda jer je za godinu dana odlučeno o žalbama parničnih stranaka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, složenost spora, kao i izvesni doprinos produženju postupka na strani podnositeljke, te sve okolnosti konkretnog predmeta. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava , koja se obrazlaže time da je drugostepeni sud u osporenoj odluci doneo arbitrernu odluku o troškovima, ne primenjujući odredbe Zakona o parničnom postupku, te ne odlučujući o žalbenim navodima podnositeljke u vezi sa troškovima, zbog čega, zapravo, osporena odluka nije valjano obrazložena, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da postupajući po ustavnoj žalbi kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji. Kako je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, to se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud iz navoda ustavne žalbe zaključuje da je podnositeljka, koja je sporu imala svojstvo tužene-protivtužilje i u prvostepenom postupku tražila da joj suprotna strana isplati na ime troškova postupka iznos od 1.736.296,00 dinara, u suštini, nezadovoljna pravnosnažnom odlukom suda da sama snosi troškove, kako prv ostepenog postupka, tako i žalbenog postupka. Međutim u situaciji, kada je sud ovlašćen da kod delimičnog uspeha u sporu stranke, odluči hoće li s obzirom na postignuti uspeh u sporu, stranka sam a snositi sv oje troškove ili će troškove odrediti srazmerno uspehu u sporu, Ustavni sud smatra da osporena drugostepena presuda sadrži jasno obrazloženje zašto je sud odlučio da sama podnositeljka treba da snosi svoje troškove, a u situaciji kada su stranke uspele sa svojim zahtevima u manjem delu, te kada su tužioci-protivtuženi evidentno jedini pomagali ostavilji i snosili troškove njene sahrane i naknade troškova, što je bilo u interesu i same podnositeljke, koja ostavilju nije nikad kontaktirala, a čiju je imovinu nasledila. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je sud na ustavnopravno prihvatljiv način primeni o odredbe procesnog prava, te da takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo, zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bilo omogućeno da izjavi žalbu, što je ona i učinila. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud obrazložio, pozivajući se na odgovarajuću odredbu ZPP, zašto žalbeni navodi podnositeljke o troškovima postupka u konkretnoj situaciji nisu od uticaja, a s obzirom na to da kod preinačenja prvostepene odluke žalbeni sud svakako odlučuje o troškovima celog postupka. Iz ovih razloga, navodi ustavne žalbe da je podnositeljki povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, ne mogu se prihvatiti.

Na osnovu prethodno navedenog, Ustavni sud je, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na osporavanje presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 304/12 od 3. decembra 2013. godine , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti