Odluka Ustavnog suda o naknadi štete za ranjavanje u ratnim dejstvima

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijen zahtev za naknadu štete, jer podnosilac nije dokazao da je u vreme ranjavanja bio pripadnik JNA, što je uslov za odgovornost države.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. V . iz sela K, opština I, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. V . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1645/10 od 26. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. V . iz sela K, opština I , je 14. aprila 2011. godine, preko punomoćnika R . K, advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1645/10 od 26. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je pogrešan zaključak Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac nije dokazao da je bio pripadnik teritorijalne odbrane u vreme štetnog događaja, odnosno da je bio pripadnik JNA, navodeći da se u obrazloženju osporene odluke revizijski sud ne izjašnjava o iskazima svedoka datim u toku prvostepenog postupka. Podnosilac navodi i da je, saglasno odredbama Zakona o osnovnim pravima vojnih invalida i porodica palih boraca, jedinica ili ustanova JNA bila dužna da po službenoj dužnosti pokrene postupak radi utvrđivanja okolnosti pod kojim je to lice pretrpelo štetu, što nije učinjeno, te da usled pogrešnog rada organa tužene, podnosilac ne može da snosi štetne posledice. Uz ustavnu žalbu podnosilac je dostavio i rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1256/99 od 26. januara 2000. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7090/07 od 23. oktobra 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, isplati opredeljene novčane iznose, dok je u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca preko dos uđenih do traženih novčanih iznosa.

Okružni sud u Beogradu je, presudom Gž. 335/09 od 8. aprila 2009. godine, potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7090/07 od 23. oktobra 2008. godine u delu u kojem je usvojen zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, dok je u preostalom usvajajućem delu preinačio označenu prvostepen u presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, jer je ocenio da je potraživanje tužioca u tom delu zastarelo.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1645/10 od 26. januara 2011. godine, između ostalog, preinačena je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 335/09 od 8. aprila 2009. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti.

U obrazloženju osporene presude navedeno je da revizijski sud smatra da tužilac nema pravo na naknadu štete, jer u postupku nije dokazao da je u vreme prvog ranjavanja (19. januara 1992. godine) bio pripadnik teritorijalne odbrane, odnosno JNA, što je uslov za naknadu štete prema odredbi člana 218. Zakona o oružanim snagama. Dalje je navedeno: da je tužena u odgovoru na tužbu istakla da tužilac nije uz tužbu priložio i overenu fotokopiju vojne knjižice kao dokaz o učešću u ratu i pripadnosti određenoj vojnoj pošti, kao i da se tužilac, nakon dostavljanja odgovora na tužbu, nije izjasnio o postojanju vojne knjižice, odnosno nije naveo ni da je izgubljena ni da je uništena, već je samo tvrdio da je teritorijalna odbrana formacijski bila u sastavu JNA, kao i da Generalštab Vojske Jugoslavije nije imao evide nciju o pripadnicima teritorijalne odbrane i Vojske koji su učestvovali u oružanim sukobima. Takođe, u obrazloženju je navedeno da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac pripadao JNA na osnovu fotokopije uverenja Komande označene vojne pošte od 15. juna 1995. godine, prema kojem je tužilac povređen 19. januara 1992. godine i 18. marta 1994. godine , uverenja o načinu i okolnostima ranjavanja i povređivanja Ministarstva odbrane Republike Srpske Krajin e od 17. juna 1995. godine i izveštaja Komiteta za za štitu prava i interesa raseljenih lica i povratak u zavičaj od 9. decembra 2004. godine, što je, prema oceni revizijskog suda, pogrešno, jer navedeni dokumenti ne predstavljaju valjan dokaz o statusu tužioca u vreme nanošenja teške telesne povrede. Pozivajući se na odredbu člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizijski sud je istakao da je na tužiocu bio teret dokazivanja da je, u konkretnom slučaju, poverilac, ali da se za dokazivanje bitne činjenice nisu mogle uzeti u obzir potvrde od organa koji ne vode službenu evidenciju (vojna jedinica i Komitet), jer je validnu ispravu mogao izdati samo Generalštab Vojske Republike Srbije kao sledbenik organa ranije savezne države, odnosno potvrde koje ne ispunjavaju uslove i kriterijume za priznanje svojstva javne isprave prema odredbama čl. 230. i 231. Zakona o parničnom postupku. U osporenoj presudi istaknuto je i da se vojnim obveznicima izdavala vojna knjižica koja je predstavljala javnu isp ravu, te je tužilac, prema stanovištu revizijskog suda, mogao, ukoliko je njegova vojna knjižica izgubljena ili uništena, da predloži pribavljanje izveštaja od Generalštaba Vojske Srbije, pa tek u slučaju da se ta isprava ne podnese, sud je mogao, radi utvrđivanja ove činjenice da izvodi dokaze, u smislu odredbe člana 233. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U rešenju Vrhovnog suda Srbije Rev. 1256/99 od 26. januara 2000. godine navedeno je da od Savezne Republike Jugoslavije pravičnu naknadu nematerijalne štete pretrpljene u aktivnostima preduzetim u cilju zaštite Ustava do 19. maja 1992. godine, imaju pravo da potražuju pripadnici JNA, teritorijalne odbrane i dobrovoljci uključeni u JNA ili u teritorijalnu odbranu. Takođe je navedeno da je, u konkretnom slučaju, za osnovanost tužbenog zahteva prethodno potrebno utvrditi u kojoj se vojnoj jedinici pok. D.B. nalazio i pod čijom komandom je ta jedinica bila.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme donošenja osporene presude, pored ostalog, bilo je propisano da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da isprava koju je u propisanom obliku izdao nadležni državni organ u granicama svojih ovlašćenja, kao i isprava koju je u takvom obliku izdalo preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnog ovlašćenja koje joj je povereno zakonom (javna isprava), dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje, da istu dokaznu snagu imaju i druge isprave koje su posebnim propisima u pogledu dokazne snage izjednačene sa javnim ispravama, da je dozvoljeno dokazivati da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava nepravilno sastavljena, kao i da ako sud posumnja u autentičnost isprave, može zatražiti da se o tome izjasni organ od koga bi trebalo ona da potiče (član 230.); da je s tranka dužna da sama podnese ispravu na koju se poziva za dokaz svojih navoda (član 232. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da podnosilac ustavnom žalbom, zapravo, osporava pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka Vrhovnog kasacionog suda. S tim u vezi, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog i procesnog prava na utvrđeno činjenično stanje, te da je Vrhovni kasacioni sud dao jasno i logično obrazloženje za svoj stav da priložena dokumenta ne ispunjavaju uslove da im se prizna svojstvo javn e isprav e, u smislu merodavnog Zakona o parničnom postupku, te da tužilac, na ko me je , u konkretnom slučaju , ležao teret dokazivanja, nije predložio izvođenje valjanog dokaza kojim bi potvrdio da je ranjen u borbenim dejstvima kao pripadnik JNA, što je bilo od odlučnog značaja za ocenu o osnovanosti tužbenog zahteva.

Ustavni sud ukazuje da je isti stav izrazio i u Odluci Už-3225/2011 od 5. decembra 2012. godine.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su relevantne odredbe zakona proizvoljno ili nepravično primenjene na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava .

Ustavni sud ukazuje i da je u rešenju Vrhovnog suda Srbije Rev. 1256/99 od 26. januara 2000. godine, priloženom uz ustavnu žalbu, revizijski sud izrazio stanovište da je za osnovanost tužbenog zahteva za naknadu štete nastale pogibijom srodnika tužilaca u vreme ratnih dejstava, potrebno da se utvrdi kojoj je vojnoj jedinici pokojni D.B. pripadao i pod čijom je komandom ta jedinica bila.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu izjavljenom zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije pružio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite presude u odnosu na osporenu presudu, kao ni da je tuženoj u predmetnom parničnom postupku dato više prava nego što joj pripada, a što je neophodan uslov da bi se mogla utvrditi povreda označenog ustavnog prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu člana 36. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.