Odluka Ustavnog suda o povredi roditeljskog prava zbog neizvršenja privremene mere

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu majke, utvrđujući povredu roditeljskog prava zbog pasivnosti Osnovnog suda u Vranju. Sud nije sproveo privremenu meru predaje deteta majci, što je omogućilo ocu da godinama sprečava kontakt i utiče na konačnu odluku o poveravanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. S. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. S. i utvrđuje da su u parničnom postupku pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P2. 42/16 podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

2. Određuje se pravično zadovoljenje A. S. zbog utvrđene povrede prava isplatom u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S. iz Vranja je 30. novembra 2021. godine, preko punomoćnika R. F, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P2. 42/16 od 30. oktobra 2020. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž2. 70/21 od 2. marta 2021. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4408/21 od 31. avgusta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P2. 42/16.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe: da je osporenim presudama maloletni M.Đ. pravnosnažno poveren na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu D.Đ., dok je podnositeljka, kao majka, obavezana da doprinosi izdržavanju deteta; da nižestepeni sudovi pogrešno ocenjuju izveštaj Centra za socijalni rad od 7. aprila 2016. godine; da je 8. decembra 2016. godine, po zahtevu podnositeljke, izvršeno veštačenje od strane Tima dečjih doktora specijalista i sudskih veštaka u Vranju, kojim je iskazano mišljenje da dete treba poveriti majci na vršenje roditeljskog prava; da je Centar za socijalni rad naknadno u potpunosti usaglasio svoje mišljenje sa prethodno navedenim veštačenjem, da maloletno dete treba poveriti majci na vršenje roditeljskog prava; da je tuženi otac, bez odobrenja majke, preuzeo maloletnog M.Đ. i u potpunosti uskratio viđanje deteta sa majkom počev od 25. februara 2016. godine do oktobra 2019. godine, te da je nakon toga dozvoljavao viđanje deteta sa majkom samo povremeno; da je izvršnim rešenjem od 16. avgusta 2017. godine određena privremena mera, tako što je naloženo tuženom da preda dete majci na samostalno vršenje roditeljskog prava do pravnosnažnog okončanja spora; da je podnositeljka pisala više urgencija za sprovođenje privremene mere, te da je pokretala izvršni postupak pred istim sudom i da je izvršni sud odbio predlog sa obrazloženjem da meru treba da sprovede sudeći sudija u parničnom postupku, ali da sudeći sudija nije preduzeo zakonske mere za sprovođenje odobrene privremene mere; da osporava nalaz i mišljenje Komisije veštaka iz Niša od 20. februara 2019. godine u celosti, između ostalog, jer komisija ne uzima u obzir da je otac taj koji je doveo do udaljenja deteta od majke, već pogrešno ocenjuje da je protekom vremena izgrađen odnos oca i sina čiji bi prekid izmeštanjem sina u majčinu porodicu doveo do negativnih psiholoških posledica po razvoj deteta.

Podnositeljka je zahtevala da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Pored toga, ona je zahtevala naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P2. 78/21 (ranije P2. 42/16) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. februara 2016. godine podnela tužbu Osnovnom sudu u Vranju radi samostalnog vršenja roditeljskog prava i izdržavanja. Tuženi je, zatim, podneo protivtužbu sa istim tužbenim zahtevom.

Tužilja je 29. februara 2016. godine podnela zahtev za izdavanje privremene mere kojom bi se naložilo tuženom da odmah po prijemu rešenja vrati maloletnog M.Đ. tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava do pravnosnažnog okončanja postupka. U zahtevu je navedeno da je 25. februara 2016. godine tuženi preuzeo dete bez odobrenja tužilje i da je od tata dete kod njega.

Postupajući po zahtevu suda, Centar za socijalni rad Vranje (u daljem tekstu: „CSR Vranje“) je 11. maja 2016. godine dostavio izveštaj u kome je navedeno da bi dete trebalo poveriti ocu na dalju negu i starateljstvo, jer ima sve kompetencije i roditeljske resurse, počev od emotivnih, stambenih i materijalnih, pri čemu je navedeno da bi se na taj način majka rasteretila, jer ima troje dece iz prethodnog braka koja žive sa njom (polubraća i polusestre maloletnog M.Đ.).

Polazeći od navedenog izveštaja, Osnovni sud u Vranju je pravnosnažnim rešenjem od 13. maja 2016. godine odbio zahtev za izdavanje privremene mere podnositeljke.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju od 25. oktobra 2016. godine odobrena je privremena mera po zahtevu tužilje, tako što je privremeno uređeno viđanje i kontaktiranje između tužilje i deteta. Ova odluka je ukinuta drugostepenim rešenjem od 16. januara 2017. godine, a predmet je vraćen na ponovno odlučivanje, međutim, nova odluka nikada nije doneta.

Dom zdravlja Vranje, Razvojno savetovalište je 8. decembra 2016. godine dostavilo nalaz i mišljenje u kome je u zaključku navedeno da dete treba poveriti majci na dalju brigu, negu i vaspitavanje. U nalazu je, pored ostalog, navedeno: da dete od 25. februara 2016. godine živi sa ocem i da od tada on ne dozvoljava majci da viđa dete; da je odlučeno da je majka adekvatniji staratelj, jer ima dosta iskustva u čuvanju dece, s obzirom na to da je staratelj još troje dece iz prvog braka; da je porodična sredina kod majke stimulativnija, iako otac ima bolje stambene uslove; da bi dete kod majke raslo i razvijalo se sa svojim polubratom i svojim polusestrama koji ga vole i koji su ga i ranije čuvali; da majka ima izgrađene vaspitne i stimulativne stavove o čemu svedoči činjenica da je, dok je bio kod majke, redovno išao u vrtić i redovno posećivao oca; da otac, takođe, voli svog sina, ali da nema izgrađene vaspitne stavove, da dete boravi sa njim po kafanama, da ne ide u vrtić, ne posećuje majku i da vreme uglavnom provodi u društvu odraslih.

CSR Vranje je 14. juna 2017. godine, postupajući po nalogu suda, dostavio izveštaj u kome je, između ostalog, navedeno: da je majka topla roditeljska figura i da ima bogato iskustvo u odgajanju troje dece iz prethodne zajednice; da majka ima izgrađene vaspitne i stimulativne stavove i da razume značaj drugog roditelja za pravilan rast i razvoj maloletnog deteta, što potkrepljuje činjenica da je dečak imao kontinuirane lične kontakte sa ocem dok je živeo u majčinom domaćinstvu; da otac ne razume značaj drugog roditelja za pravilan rast i razvoj maloletnog deteta; da je otac onemogućio detetu kontakt sa vršnjacima, jer ga nije vodio u vrtić koji je pohađao od svoje druge godine; da je otac svojim ponašanjem uskratio osnovno pravo deteta na lični kontakt sa drugim roditeljem sa kojim ne živi, da mu je onemogućio kontakte sa sestrama i bratom po majci za koje je emotivno vezan i da je na taj način ugrozio normalan intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj deteta.

Zaključkom CSR Vranje broj 56099-767 od 19. juna 2017. godine uvažen je zahtev tužilje za izuzeće socijalnog radnika D.P., voditelja slučaja u Službi za zaštitu dece i mladih.

CSR Vranje je, zatim, 8. avgusta 2017. godine, dostavio izveštaj u kome je navedeno: da otac ne prepoznaje razvojne potrebe deteta, da dete sa majkom nema kontakta od februara 2016. godine, te da bi dete trebalo poveriti majci na dalju brigu i staranje, a da dete sa ocem ostvaruje redovne kontakte; da je majka od rođenja deteta bila dominantni roditelj, odnosno da je detetu pružala osnovnu negu – oblačenje, ishranu, zadovoljenje osnovnih emocionalnih i razvojnih potreba; da vreme koje dete provodi sa ocem nije usklađeno sa potrebama i uzrastom deteta, jer otac dete vodi na službena putovanja, na sastanke sa svojim drugarima (a nekada ga i ostavlja u kolima da spava dok on ide da se vidi sa prijateljima); da dete nema aktivnosti vaspitno-edukativnog karaktera, jer je u društvu odraslih i prilagođava se očevom načinu života.

Tužilja je 15. avgusta 2017. godine podnela novi zahtev za izdavanje privremene mere kojom bi se naložilo ocu da dete preda njoj na samostalno vršenje roditeljskog prava do pravnosnažnog okončanja postupka.

Pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Vranju P2. 42/16 od 16. avgusta 2017. godine odobrena je predložena privremena mera podneta od strane tužilje, a tuženom je naloženo da dete preda tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava do pravnosnažnog okončanja postupka, te je uređeno privremeno viđanje i kontaktiranje između tuženog i deteta. Istim rešenjem je naloženo tuženom da se pridržava odobrene mere, pod pretnjom novčane kazne. Rešenje je zasnovano na izveštajima CSR Vranje od 14. juna i 8. avgusta 2017. godine i nalazu i mišljenju Doma zdravlja Vranje, Razvojno savetovalište od 8. decembra 2016. godine u kojima je izveden identičan zaključak da je u najboljem interesu deteta da živi sa majkom.

CSR Vranje je 19. oktobra 2017. godine sudu dostavio obaveštenje da je u prethodnom periodu pokušavao da uspostavi kontakt sa tuženim, ali da je on izbegavao kontakt sa stručnim licima Centra.

Na glavnoj raspravi od 24. novembra 2017. godine sud je naložio tuženom da se u roku od pet dana javi CSR Vranje radi posredovanja u predaji deteta tužilji, a sve pod pretnjom novčanog kažnjavanja tuženog.

CSR Vranje je 25. januara 2018. godine dostavio sudu izveštaj u kome je navedeno da se tuženi u razgovoru kod ovog Centra izjasnio da ne želi da preda dete majci po rešenju suda, jer smatra da bi to bilo loše po zdravstveno stanje deteta. Navedeno je još da je na pitanje voditeljice slučaja da li je pripremao dete za prelazak kod majke, tuženi izjavio: „što bi ga ja pripremao, on nije glup“. U izveštaju je, takođe, navedeno da je otac onemogućavanjem kontakta deteta sa majkom zanemario emocionalne potrebe deteta, što može ostaviti posledice na sveukupni razvoj deteta, te da otac opstruiše izvršenje pravnosnažnog rešenja kojim je dete povereno majci na vršenje roditeljskog prava.

Na glavnoj raspravi od 26. januara 2018. godine, sud je naložio tuženom da se u roku od pet radnih dana javi CSR Vranje radi dogovora u pogledu viđanja deteta sa majkom.

Tužilja je u periodu nakon donošenja rešenja o privremenoj meri od 16. avgusta 2017. godine pa do kraja prvostepenog postupka, u deset navrata podnosila sudu urgenciju radi hitnog sprovođenja tog rešenja, sa predlogom za prinudno sprovođenje rešenja uz učešće stručnih lica i izricanje novčane kazne tuženom.

Osnovni sud u Vranju je 4. aprila 2018. godine zatražio od CSR Vranje da dostavi izvešataj o tome da li se tuženi, nakon poslednjeg izveštaja od 25. januara 2018. godine, obraćao Centru radi posredovanja u dobrovoljnom izvršenju rešenja po kome je dete povereno majci na staranje.

CSR Vranje se u izveštaju od 7. maja 2018. godine izjasnio da se tuženi nije obraćao Centru radi dobrovoljne predaje deteta majci.

Osnovni sud u Vranju je 21. maja 2018. godine ponovo zatražio isti izveštaj od CSR Vranje, sa pitanjem da li se tuženi, nakon poslednjeg izveštaja, obraćao Centru radi posredovanja u dobrovoljnom izvršenju rešenja po kome je dete povereno majci na staranje.

U izveštaju CSR Vranje od 14. avgusta 2018. godine navedeno je da je 17. maja 2018. godine u prostorijama Centra tužilja ostvarila kontakt sa detetom.

Postupajući po zahtevu suda od 26. oktobra 2018. godine, CSR Vranje je dostavio izveštaj 21. novembra 2018. godine u kome je navedeno da su rešenjem o izricanju mere korektivnog nadzora oba roditelja upućena na razgovore kod psihologa, ali da korektivni nadzor nije dao efekte zbog opstrukcije od strane oca, jer se isti nije odazivao na zakazane razgovore, pri čemu nijednom nije doveo dete, dok se majka redovno odazivala.

Na glavnom pretresu od 7. decembra 2018. godine, sud je na predlog tuženog odredio novo veštačenje na okolnost poveravanja deteta na dalju brigu, negu i vaspitavanje jednom od roditelja ili na zajedničko vršenje roditeljskog prava. Veštačenje je povereno Kliničkom centru Niš, Klinika za Mentalo zdravlje (u daljem tekstu: „KC Niš“).

Pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Vranju I. 980/18 od 18. decembra 2018. godine odbijen je kao neosnovan predlog za izvršenje ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnet radi izvršena rešenja o privremenoj meri P2. 42/16 od 16. avgusta 2017. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da označeno rešenje ne može predstavljati osnov za podnošenje predloga za izvršenje, već da je predlagač trebalo da traži od postupajućeg parničnog suda da sprovede predmetno rešenje o privremenoj meri.

U nalazu i mišljenju „KC Niš“ od 19. februara 2019. godine navedeno je: da je protekom vremena izgrađen odnos oca i sina čiji bi prekid izmeštanjem sina u majčinu porodicu doveo do negativnih psiholoških posledica po razvoj deteta; da je otac preuzeo dete pre tri godine, da bez obzira na sudske odluke i predloge centra za socijalni rad, nije omogućavao redovne kontakte majke i deteta i da je time doprineo njihovom udaljavanju i strahu deteta da će ga majka „ukrasti“; da je dugotrajni proces oko starateljstva doveo do toga da je dete u emotivnom konfliktu, psihološki okrenuto ka ocu i istovremeno naglašeno distancirano od majke; da je za dalje normalno odrastanje deteta potrebno postepeno uspostavljanje odnosa sa majkom, odnosno uspostavljanje redovnog viđanja majke i deteta.

U mišljenju od 12. marta 2019. godine, CSR Vranje je osporio zaključke koje je „KC Niš“ izneo u nalazu i mišljenju od 19. februara 2019. godine.

Dopisom od 29. marta 2019. godine, Osnovni sud u Vranju je zahtevao od CSR Vranje da predloži model viđanja tužilje sa detetom koji bi se sprovodio do pravnosnažnog okončanja ovog postupka.

U odgovoru na zahtev suda od 29. marta 2019. godine, CSR Vranje je 10. maja 2019. godine izrazio svoje mišljenje da je u najboljem interesu deteta da se ono poveri majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a da se sa ocem uredi model viđanja.

Na glavnoj raspravi od 6. juna 2019. godine, sud je doneo rešenje da se zastaje sa sprovođenjem rešenja P2. 42/16 od 16. avgusta 2017. godine u pogledu predaje deteta od strane tuženog tužilji.

Na ponovljeni zahtev suda, CSR Vranje je 24. jula 2019. godine dostavio izjašnjenje u pogledu modela viđanja deteta sa roditeljima, kao i privremeni model viđanja deteta sa majkom do pravnosnažnog okončanja postupka.

Osnovni sud u Vranju je, zbog proteka vremena od poslednjeg izjašnjenja CSR Vranje, zahtevom od 17. avgusta 2020. godine tražio novo izjašnjenje od CSR Vranje u pogledu modela viđanja deteta sa roditeljima.

U izveštaju od 5. oktobra 2020. godine, CSR Vranje je obavestio sud da ne može dostaviti konačan model viđanja, jer tuženi nije doveo dete na razgovor.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju P2. 42/16 od 30. oktobra 2020. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog u pogledu poveravanja deteta, dok je u tom delu odbijen tužbeni zahtev tužilje, tako da je dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava tuženom. U stavu drugom izreke, delimično je usvojen, a delimično odbijen, tužbeni zahtev tuženog protivtužioca za izdržavanje deteta, dok je u stavu trećem izreke isti zahtev tužilje odbijen u celosti. Stavom četvrtim izreke određen je način održavanja ličnih odnosa između tužilje protivtužene i deteta, dok je stavom petim određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2. 70/21 od 2. marta 2021. godine, u stavu prvom, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje protivtužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke osporene drugostepene presude ukinuta je prvostepena presuda u stavu drugom i petom izreke (odluka o izdržavanju deteta i odluka o troškovima postupka) i predmet je u tom delu vraćen na ponovno suđenje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4408/21 od 31. avgusta 2021. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje protivtužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž2. 70/21 od 2. marta 2021. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je između tužilje i tuženog postojala zajednica života u toku koje su dobili sina M.Đ., rođenog 10. januara 2012. godine, koji poslednjih nekoliko godina živi sa ocem, ovde tuženim; da je prilikom napuštanja zajednice života tužilja sa sobom povela dete, ali da je tuženi, nakon nekoliko meseci, nakon što je dete preuzeo radi viđanja, dete zadržao kod sebe, tako da poslednjih nekoliko godina dete živi sa ocem; da su sudovi cenili mišljenja CSR Vranje, tima veštaka Razvojnog savetovališta Doma zdravlja Vranje i mišljenje Klinike za mentalno zdravlje Kliničkog centra Niš; da je odluka o samostalnom vršenju roditeljskog prava doneta na osnovu iscrpnog nalaza tima veštaka Klinike za mentalno zdravlje Kliničkog centra Niš; da su sudovi imali u vidu najbolji interes maloletnog deteta; da je u postupku pribavljeno i mišljenje deteta koje je izrazilo želju da i ubuduće živi sa ocem.

U delu odluke o doprinosu tužilje protivtužene za izdržavanje deteta i odluke o troškovima postupka, u kome je predmet vraćen na ponovno odlučivanje, prvostepena presuda je doneta 27. maja 2022. godine. Ova presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu od 7. septembra 2022. godine, a revizija tuženog izjavljena protiv ove presude, odbijena je presudom Vrhovnog kasacionog suda od 1. marta 2023. godine.

4. Odredbom člana 65. Ustava utvrđeno je da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom.

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ - Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97) je propisano: da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog je značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. stav 3.).

Odredbama člana 373. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16 – autentično tumačenje, 113/17 – autentično tumačenje, 54/19 i 9/20 – autentično tumačenje), kojima je uređeno izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima, propisano je da pošto proceni okolnosti, sud u rešenju o izvršenju određuje sledeća sredstva izvršenja: 1) prinudno oduzimanje i predaju deteta; 2) novčanu kaznu; 3) kaznu zatvora (stav 1); da ova sredstva izvršenja mogu da se odrede i sprovedu prema licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete, licu koje otežava ili sprečava predaju deteta, licu kod koga se dete nalazi ili licu od čije volje zavisi predaja deteta (stav 2.); da sud može menjati sredstva izvršenja dok se izvršenje ne okonča (stav 3).

Odredbom člana 414. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je da su sredstva obezbeđenja sticanje založnog prava na nepokretnosti i pokretnoj stvari po sporazumu stranaka, sticanje založnog prava na nepokretnosti i pokretnoj stvari, prethodne mere i privremene mere. Odredbom člana 422. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano je da rešenje o obezbeđenju ima dejstvo rešenja o izvršenju i da se izvršava pre njegove pravnosnažnosti.

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.).

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi, između ostalog, ističe da je tuženi, bez njenog odobrenja, preuzeo maloletnog M.Đ. i u potpunosti uskratio viđanje deteta sa podnositeljkom počev od 25. februara 2016. godine do oktobra 2019. godine, te da je nakon toga dozvoljavao viđanje deteta sa majkom samo povremeno. Pored toga, podnositeljka ukazuje da je izvršnim rešenjem od 16. avgusta 2017. godine određena privremena mera, tako što je naloženo tuženom da preda dete majci na samostalno vršenje roditeljskog prava do pravnosnažnog okončanja spora, ali da predmetna privremena mera nikada nije izvršena i pored brojnih urgencija podnositeljke, odnosno da sudeći sudija nije preduzeo zakonske mere za sprovođenje odobrene privremene mere.

Imajući u vidu ozbiljnost navoda podnositeljke ustavne žalbe kojima se suštinski ističe povreda prava roditelja iz člana 65. Ustava, te da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za razmatranje tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je predmetne navode ustavne žalbe razmatrao sa aspekta prava iz člana 65. Ustava. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da u izuzetnim situacijama ne mora biti vezan pravnom karakterizacijom činjeničnog stanja koju je dao podnosilac ustavne žalbe (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Guerra and Others v.Italy, broj 116/1996/735/932, od 19. februara 1998. godine, stav 44.).

Ustavni sud podseća da je u svojoj praksi više puta iskazao stav da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoju ustavnu dužnost prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine). Ustavni sud dalje ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, primenjujući i tumačeći sadržinu prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ustanovio da uživanje roditelja i deteta u zajedničkom društvu predstavlja osnovni element porodičnog života, čak i kada je došlo do raskida odnosa između roditelja (videti presude Diamante i Pelliccioni protiv San Marina, broj predstavke 32250/08, od 27. septembra 2011. godine, stav 170, Keegan protiv Irske, broj predstavke 16969/90, od 26. maja 1994. godine, stav 50. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 42707/10, od 7. februara 2017. godine, stav 52.). U situaciji kada je porodična veza između deteta i roditelja već uspostavljena, država i njeni organi moraju biti usmereni na očuvanje te veze, posebno kada je zajednica života između roditelja prestala. Reč je, dakle, o pozitivnoj obavezi države da omogući delotvorno poštovanje porodičnog života, usvajanjem adekvatnih mera, kao što su kreiranje pravnog okvira za presuđenje i mehanizma za prinudno izvršenje, a onda kada je to primereno i preduzimanje specifičnih koraka (videti presudu u predmetu Moog protiv Nemačke, predstavke br. 23280/08 i 2334/10, od 6. oktobra 2016. godine, st. 53. i 54.).

Ustavni sud konstatuje da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je nakon prekida zajednice života podnositeljke ustavne žalbe i tuženog, maloletni M.Đ. nekoliko meseci živeo sa majkom i sa svoje dve polusestre i polubratom (deca podnositeljke iz prvog braka), ali da je otac samoinicijativno preuzeo dete u februaru 2016. godine i da počevši od tada dete živi sa ocem, pri čemu iz brojnih nalaza i mišljenja dostavljenih u toku postupka proizlazi da otac nije dozvoljavao podnositeljki da viđa dete.

U izveštajima CSR Vranje od 14. juna i 8. avgusta 2017. godine i nalazu i mišljenju Doma zdravlja Vranje, Razvojno savetovalište od 8. decembra 2016. godine, koji su dostavljeni u toku postupka, navedeno je: da dete od 25. februara 2016. godine živi sa ocem i da od tada otac ne dozvoljava majci da viđa dete; da otac ne razume značaj drugog roditelja za pravilan rast i razvoj maloletnog deteta; da je otac onemogućio detetu kontakt sa vršnjacima, sa majkom i sa sestrama i bratom po majci za koje je emotivno vezan i da je na taj način otac ugrozio normalan intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj deteta; da vreme koje dete provodi sa ocem nije usklađeno sa potrebama i uzrastom deteta; da je majka adekvatniji staratelj; da je porodična sredina kod majke stimulativnija; da bi dete kod majke raslo i razvijalo se sa svojim polubratom i svojim polusestrama koji ga vole i koji su ga i ranije čuvali; da majka ima izgrađene vaspitne i stimulativne stavove o čemu svedoči činjenica da je, dok je bio kod majke, redovno išao u vrtić i redovno posećivao oca. Na osnovu navedenog, CSR Vranje i Dom zdravlja Vranje, Razvojno savetovalište predložili su da dete bude povereno majci na dalju brigu i staranje, a da dete sa ocem ostvaruje redovne kontakte.

Na osnovu navedenih usklađenih mišljenja CSR Vranje i Doma zdravlja Vranje, Razvojno savetovalište, Osnovni sud u Vranju je doneo rešenje P2. 42/16 od 16. avgusta 2017. godine kojim je odobrena predložena privremena mera kojom je tuženom naloženo da dete preda podnositeljki ustavne žalbe na samostalno vršenje roditeljskog prava do pravnosnažnog okončanja postupka, te je uređeno privremeno viđanje i kontaktiranje između tuženog i deteta. Istim rešenjem je naloženo tuženom da se pridržava odobrene mere, pod pretnjom novčane kazne.

Ustavni sud, međutim, konstatuje da navedena privremena mera nikada nije izvršena, niti je postupajući sud preduzeo bilo koju meru u cilju izvršenja iste, i pored brojnih urgencija tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Iz izveštaja Centra za socijalni rad od 19. oktobra 2017. godine, 25. januara 2018. godine, 7. maja 2018. godine i 26. oktobra 2018. godine proizlazi da je tuženi odbijao da dovede dete u prostorije Centra radi dogovora i pripremanja deteta za predaju majci, da je jasno izjavio da ne želi da postupi po privremenoj meri, te da je na različite načine vršio opstrukciju postupka za izvršenje predmetne odluke. Štaviše, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tuženi u relevantnom periodu uopšte nije dozvoljavao podositeljki ustavne žalbe da viđa dete.

Međutim, i pored ovakvih izveštaja, sud nije preduzeo nijednu od mera za izvršenje odluka u vezi sa porodičnim odnosima propisanih odredbom člana 373. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju – novčana kazna, kazna zatvora i prinudno oduzimanje i predaja deteta, već je samo u dva navrata naložio tuženom da postupi po privremenoj meri od 16. avgusta 2017. godine i da sarađuje sa centrom za socijalni rad (nalozi sa glavne rasprave od 24. novembra 2017. godine i 26. januara 2018. godine). S obzirom na to da privremena mera nije izvršena nakon skoro dve godine od donošenja, sud je 6. juna 2019. godine doneo rešenje da zastaje sa postupkom izvršenja privremene mere zbog promenjenih okolnosti.

Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud isticao da u situaciji kada dođe do poteškoća sa izvršenjem odluke kojom se nalaže vraćanje deteta, uglavnom usled odbijanja jednog roditelja da izvrši odluku, da je na nadležnim organima da izreknu odgovarajuće sankcije, čak i po službenoj dužnosti. Takođe, u ovakvim slučajevima, prilikom ocene adekvatnosti preduzete mere uzima se u obzir brzina implementacije iste. Naime, prema stavu Evropskog suda, postupci koji se tiču vršenja roditeljskog prava, uključujući i postupke za izvršenje takve odluke, zahtevaju hitno postupanje, jer protek vremena može imati neotklonjive posledice na odnose deteta sa roditeljem sa kojim ne živi (videti presude Maumousseau and Washington protiv Francuske, broj predstavke 39388/05, od 6. decembra 2007. godine, stav 83. i Tzioumaka protiv Grčke, broj predstavke 31022/20, od 9. aprila 2024. godine, stav 86). Evropski sud je u tom smislu isticao i da se verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom postepeno smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihovog prirodnog zbližavanja neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.).

Polazeći od navedene prakse Evropskog suda, koju prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud ocenjuje da je Osnovni sud u Vranju propustio da hitno sprovede izvršenje svoje privremene mere od 16. avgusta 2017. godine, što se ne može opravdati okolnostima konkretnog slučaja, imajući u vidu da sud nije primenio nijednu od mera koje su mu bile na raspolaganju u skladu sa odredbama člana 373. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Navedeni propust suda ima posebnu težinu u okolnostima konkretnog slučaja zbog toga što je tuženi, bez opravdanog razloga, počevši od februara 2016. godine, odbijao da dozvoli viđanje podnositeljke i deteta, što je neminovno dovelo do narušavanja odnosa podnositeljke i deteta. Ovo jasno proizlazi iz nalaza i mišljenja „KC Niš“ od 19. februara 2019. godine u kome je navedeno da je dugotrajni proces oko starateljstva doveo do toga da je dete u emotivnom konfliktu, da je psihološki okrenuto ka ocu i da je istovremeno naglašeno distancirano od majke.

Imajući sve navedeno u vidu, te uvažavajući naročiti značaj koji je predmetni postupak imao za podnositeljku kao roditelja, Ustavni sud smatra da su usled pasivnosti postupajućeg suda, odnosno propusta suda da preduzme mere radi izvršenja privremene mere od 16. avgusta 2017. godine povređena prava podnositeljke iz člana 65. Ustava. Ustavni sud, pri tome, ne može a da ne primeti da takvo postupanje suda nije bilo u skladu sa obavezom organa postupka da vodi računa o najboljem interesu deteta, imajući u vidu da dete u dužem vremenskom periodu nije imalo kontakt sa majkom, kao ni sa sestrama i bratom po majci.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da su u parničnom postupku pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P2. 42/16 podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu težinu utvrđene povrede prava, a polazeći od toga da je predmetna povreda prava utvrđena u odnosu na parnični postupak, a ne u odnosu na sudsku odluku kojom je postupak pravnosnažno okončan, zbog čega nije ni bilo moguće odrediti da se štetne posledice povrede prava otklone poništajem osporene sudske odluke, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, kao način pravičnog zadovoljenja podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava odredio isplatu u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Razmatrajući ustavnu žalbu podnositeljke ustavne žalbe u delu u kome je ista izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Vranju P2. 42/16 od 30. oktobra 2020. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž2. 70/21 od 2. marta 2021. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4408/21 od 31. avgusta 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a što u ovom predmetu nije slučaj.

Ustavni sud konstatuje da je u toku postupka u tri navrata sprovedeno veštačenje na okolnost pitanja kojem roditelju treba poveriti dete na samostalno vršenje roditeljskog prava, i to od strane CSR Vranje, Doma zdravlja Vranje, Razvojno savetovalište i „KC Niš“, te da su sudovi imali u vidu sva tri nalaza i mišljenja, s tim da su odluke zasnovane na nalazu „KC Niš“ od 19. februara 2019. godine, u kome je kao glavni zaključak navedeno da je protekom vremena izgrađen odnos oca i sina čiji bi prekid izmeštanjem sina u majčinu porodicu doveo do negativnih psiholoških posledica po razvoj deteta. Imajući u vidu da je veštačenje od strane „KC Niš“ sprovedeno poslednje u nizu, te da je kao takvo svakako bilo najaktuelnije u smislu zaštite najboljeg interesa deteta, Ustavni sud smatra da zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama nije bilo očigledno proizvoljno.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih presuda.

U odnosu na tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da se pravom na jednaku zaštitu prava jemči jednako odlučivanje nadležnih organa u istim činjeničnim i pravnim situacijama, iz čega sledi da se povreda ovog prava može argumentovano istaći samo dostavljanjem različitih sudskih odluka donetih u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a što podnositeljka ustavne žalbe nije učinila, dok je u odnosu na zajemčeno pravo na pravno sredstvo nesporno da ga je podnositeljka imala i da ga je iskoristila, pri čemu Ustavni sud ponavlja da se pravom iz člana 36. stav 2. Ustava ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U odnosu na tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da je 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Imajući u vidu da osporeni parnični postupak u trenutku izjavljivanja ustavne žalbe nije bio pravnosnažno okončan u pogledu svih zahteva stranaka (odluka po zahtevu za izdržavanje deteta i odluka o troškovima postupka), Ustavni sud konstatuje da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni Ustavom i zakonom utvrđeni uslovi za odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi roditeljskog prava zbog neizvršenja privremene mere

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti