Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak, koji traje preko četiri godine i nije okončan, od izuzetnog je značaja za podnosioca kao teškog invalida.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Vitorovića iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. februara 2011. godine doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Vitorovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Vršcu vodio u predmetu P. 720/07, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Vršcu u predmetu P. 30/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Vršcu da preduzme sve neophodne mere, kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Vitorović iz Vršca je 3. februara 2009. godine, preko punomoćnika Vojne Marinel, advokata iz Vršca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Opštinskim sudom u Vršcu vodio u predmetu P. 720/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac teško povređen u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila 16. maja 1999. godine, te da je ostao težak invalid, jer je nepokretan i vezan za kolica; da je 26. juna 2001. godine podneo tužbu za naknadu štete Opštinskom sudu u Vršcu protiv osiguravajućeg društva „Stari grad“ iz Kovina i vozača putničkog vozila koji je oglašen krivim za saobraćajnu nesreću; da je protiv tuženog osiguravajućeg društva „Stari grad“ otvoren stečajni postupak, te je podnosilac upućen na parnicu; da je u stečajnom postupku podnosilac dobio toliko mali iznos, da isti nije pokrio ni troškove parničnog postupka, koji su mu dosuđeni u presudi; da je 28. decembra 2005. godine podneo zahtev Udruženju osiguravača Srbije – Garantnom fondu Beograd za isplatu potraživanja koje je utvrđeno pravnosnažnom presudom Trgovinskog suda u Pančevu P. 111/04 od 8. decembra 2004. godine i priznato pravnosnažnim rešenjem istog suda St. 1349/05 od 21. oktobra 2005. godine; da je Garantni fond odbio da bilo šta isplati tužiocu, sa obrazloženjem da nije pravni sledbenik osiguravajućeg društva „Stari grad“; da je 22. maja 2006. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vršcu protiv Garantnog fonda; da je presudom Opštinskog suda u Vršcu P. 720/07 od 7. maja 2008. godine usvojen u celini njegov tužbeni zahtev, te da je navedena presuda postala pravnosnažna i izvršna u januaru 2009. godine; da se njegov slučaj ne može podvesti pod suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da ga uputi da pravo na naknadu nematerijalne štete ostvari u zakonom predviđenom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vršcu P. 30/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Dragan Vitorović i Darinka Vitorović, oboje iz Vršca, podneli su 22. maja 2006. godine, preko punomoćnika Vojne Marinel, advokata iz Vršca, tužbu Opštinskom sudu u Vršcu protiv tuženog „Udruženja osiguravajućih organizacija Srbije i Crne Gore“ Beograd, radi naknade materijalne i nematerijalne štete u vrednosti od 8.019.468,00 dinara. Predmet je zaveden pod brojem P. 831/06.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Vršcu zakazano je ukupno 11 ročišta za glavnu raspravu (14. jula 2006, 29. juna 2007, 21. septembra 2007, 29. oktobra 2007, 14. decembra 2007, 27. decembra 2007, 4. februara 2008, 14. marta 2008, 31. marta 2008, 11. aprila 2008. i 7. maja 2008. godine).

Opštinski sud u Vršcu je 14. jula 2006. godine, na predlog tužilaca, doneo rešenje P. 831/06 kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da su bili u toku pregovori parničnih stranaka u vezi isplate duga.

Tužioci su podneskom od 24. maja 2007. godine predložili da se nastavi prekinuti postupak, s obzirom na to da su sa tuženim postigli samo delimično vansudsko poravnanje. Istim podneskom tužioci su povukli tužbu u delu u kome su zahtevali naknadu nematerijalne štete, a tužilac Dragan Vitorović i u delu tužbenog zahteva za isplatu materijalne štete po osnovu razlike između penzije koju dobija i zarade koju bi ostvarivao po osnovu radnog odnosa.

Tužilac Dragan Vitorović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneskom od 29. juna 2007. godine precizirao naziv tuženog, usled prestanka Državne zajednice Srbija i Crna Gora, označavajući ga kao „Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond“ Beograd.

Opštinski sud u Vršcu je 29. juna 2007. godine doneo rešenje P. 720/07 kojim je utvrdio da je tužba delimično povučena, i to u odnosu na tužilju Darinku Vitorović u celini, a u odnosu na tužioca Dragana Vitorovića u delu tužbenog zahteva za isplatu naknade nematerijalne štete i za isplatu materijalne štete po osnovu razlike između penzije koju dobija i zarade koju bi ostvarivao po osnovu radnog odnosa.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 21. septembra 2007. godine, sud je odredio ekonomsko-finansijsko veštačenje radi utvrđivanja visine predmetne materijalne štete, te je naložio sudskom veštaku da pismeni nalaz i mišljenje dostavi sudu u roku od 30 dana.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 29. oktobar 2007. godine nije održano, zato što sudski veštak u ostavljenom roku nije dostavio pismeni nalaz i mišljenje,

Veštak ekonomsko-finansijske struke je 29. novembra 2007. godine dostavio sudu pismeni nalaz i mišljenje, a 4. februara 2008. godine dopunski nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Vršcu je 7. maja 2008. godine doneo presudu P. 720/07 kojom je: u stavu prvom izreke usvojio precizirani tužbeni zahtev tužioca Dragana Vitorovića iz Vršca, te je obavezao tuženog „Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond“ Beograd da tužiocu isplati iznos od 418.009,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2002. godine pa do konačne isplate, na ime materijalnih troškova lečenja i rehabilitacije, nabavke lekova i pomagala i putnih troškova za tužioca i pratioca, a sve u periodu lečenja i rehabilitacije do 1. januara 2002. godine, iznos od 3.035.697,58 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2008. godine pa do konačne isplate, na ime povećanih troškova tužioca zbog invalidnosti u periodu od 1. januara 2001. godine do 1. marta 2008. godine, kao i iznos od 4.088.973,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2008. godine pa do konačne isplate, na ime dela dospele naknade štete po osnovu izgubljene zarade od bavljenja sportom; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužiocu nadoknadi parnične troškove u iznosu od 499.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Pismeni otpravak prvostepene presude je uručen punomoćniku tuženog 30. septembra 2008. godine, a punomoćniku tužioca 1. oktobra 2008. godine.

Opštinski sud u Vršcu je 20. oktobra 2008. godine doneo rešenje P. 720/07 kojim je ispravljena presuda Opštinskog suda u Vršcu P. 720/07 od 7. maja 2008. godine u stavu prvom izreke, u četvrtom redu, tako što umesto datuma 1. januar 2002. godine stoji datum 1. januar 2001. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Pančevu je 26. decembra 2008. godine doneo presudu Gž. 1738/08 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda u Vršcu P. 720/07 od 7. maja 2008. godine. Pismeni otpravak drugostepene presude je uručen punomoćniku tužioca 20. januara 2009. godine, a punomoćniku tuženog 22. januara 2009. godine.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je 11. juna 2009. godine doneo presudu Rev. 1028/09 kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio reviziju tuženog i ukinuo presudu Opštinskog suda u Vršcu P. 720/07 od 7. maja 2008. godine i presudu Okružnog suda u Pančevu Gž. 1738/08 od 26. decembra 2008. godine u delu odluke o naknadi štete za izgubljenu zaradu od bavljenja sportom, sa pripadajućom kamatom, kao i u delu odluke o naknadi troškova spora, te je u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tuženog u preostalom delu, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 1738/08 od 26. decembra 2008. godine; u stavu trećem izreke odbio zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da tuženi u reviziji osnovano ukazuje da je pogrešno primenjeno materijalno pravo u pobijanoj presudi kod zauzetog pravnog stava nižestepenih sudova da tužiocu pripada pravo na naknadu materijalne štete po osnovu izgubljene zarade od bavljenja sportom, stoga što je ono bazirano na nepotpuno i pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju. Stoga je dat nalog prvostepenom sudu da utvrdi da li je tužilac mogao da se pored ispunjavanja svojih radnih obaveza u preduzeću u Vršcu, sportski angažuje u nekom drugom odbojkaškom klubu van Vršca i na koji način, amaterski ili profesionalno, te da utvrdi tužiočev status sportiste u odbojkaškom klubu „Banat“ iz Vršca, kao i kolika je naknada za sportsko angažovanje igrača u tom klubu u vremenskom periodu nakon tužiočevog povređivanja. Pismeni otpravak revizijske presude je uručen punomoćniku tužioca 2. novembra 2009. godine, a punomoćniku tuženog 3. novembra 2009. godine.

U ponovnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Vršcu vodio u predmetu P. 1229/09, a nakon formiranja nove mreže sudova se pred Osnovnim sudom u Vršcu vodi u predmetu P. 30/10, zakazano je ukupno devet ročišta za glavnu raspravu (27. novembra 2009, 19. februara 2010, 17. marta 2010, 21. aprila 2010, 27. maja 2010, 3. septembra 2010, 11. oktobra 2010, 17. novembra 2010. i 15. decembra 2010. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 21. april 2010. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ročište zakazano za 11. oktobar 2010. godine nije održano zbog štrajka zaposlenih.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 17. marta 2010. godine, sud je na predlog punomoćnika tužioca odredio ekonomsko-finansijsko veštačenje.

Veštak ekonomsko-finansijske struke je 21. aprila 2010. godine dostavio sudu pismeni nalaz i mišljenje, a 30. septembra 2010. godine dopunski nalaz i mišljenje.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 15. decembra 2010. godine sud je zaključio glavnu raspravu.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 22. maja 2006. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vršcu i da još uvek nije okončan. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje četiri godine i sedam meseci i da još nije okončan.

Navedeno trajanje postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet u izvesnoj meri bio činjenično složen, s obzirom na to da je radi utvrđivanja iznosa materijalne štete bilo potrebno sprovesti obimno ekonomsko-finansijsko veštačenje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je pravna stvar bila od izuzetnog značaja za podnosioca, imajući u vidu da je nakon saobraćajne nesreće ostao težak invalid, te da mu je novčana naknada pretrpljene štete jedina satisfakcija za prikraćena dobra. Pri tome, Ustavni sud napominje da je Evropski sud za ljudska prava u više svojih presuda utvrdio da se od sudova zahteva posebna revnost u sporovima u kojima se traži naknada štete usled teških povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći (videti npr. presude Evropskog suda u predmetima Silva Pontes protiv Portugalije od 23. marta 1994. godine i Roje protiv Hrvatske od 9. marta 2006. godine).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije u značajnijoj meri doprineo produžavanju trajanja postupka. Pri tome, iako je postupajući sud na predlog podnosioca ustavne žalbe 14. jula 2006. godine odredio prekid parničnog postupka koji je trajao do 24. maja 2007. godine, Ustavni sud nalazi da se podnosilac ustavne žalbe u ovom slučaju ne može smatrati odgovornim za produžavanje trajanja postupka. Naime, u toku prekida parničnog postupka stranke su postigle delimično vansudsko poravnanje, i to u odnosu na tužilju Darinku Vitorović u celini, a u odnosu na tužioca Dragana Vitorovića u delu tužbenog zahteva za isplatu naknade nematerijalne štete i za isplatu materijalne štete po osnovu razlike između penzije koju dobija i zarade koju bi ostvarivao po osnovu radnog odnosa. Na ovaj način je, po oceni Ustavnog suda, postignuta značajna ušteda u vremenu, jer je sud oslobođen dužnosti izvođenja dokaza o visini nematerijalne štete i o delu materijalne štete.

Ocenjujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud najpre konstatuje da prvostepeni sud ne može snositi odgovornost za prekid parničnog postupka koji je trajao od 14. jula 2006. godine do 24. maja 2007. godine, jer je do prekida postupka došlo na predlog tužioca, radi postizanja vansudskog poravnanja. Međutim, Ustavni sud nalazi da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova u daljem toku postupka u značajnoj meri doprinelo dugom trajanju postupka. Naime, iako član 341. Zakona o parničnom postupku obavezuje sud da presudu mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana), Opštinski sud u Vršcu i Vrhovni sud Srbije su prvostepenu, odnosno revizijsku presudu izradili i dostavili parničnim strankama nakon više od četiri meseca od njihovog donošenja. Takođe, Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 1028/09 od 11. juna 2009. godine ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu u delu odluke o naknadi štete za izgubljenu zaradu od bavljenja sportom, jer je našao da je usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, te je u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ustavni sud konstatuje da ni nakon četiri godine i sedam meseci od momenta podnošenja tužbe, odnosno ni nakon više od 11 godina od kada je podnosilac ustavne žalbe doživeo saobraćajnu nesreću i ostao težak invalid, nije odlučeno o njegovom tužbenom zahtevu u celini.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Uprkos postojanju objektivnih okolnosti koje su doprinele produžavanju trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da trajanje sudskog postupka od četiri godine i sedam meseci u pravnoj stvari koja je od izuzetnog značaja za podnosioca i u kojoj još nije odlučeno o njegovom tužbenom zahtevu u celini, ne zadovoljava kriterijum razumnog roka. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe ni nakon više od 11 godina od kada je doživeo saobraćajnu nesreću i ostao težak invalid, nije uspeo da ostvari potpunu satisfakciju za pretrpljenu nematerijalnu i materijalnu štetu.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio Osnovnom sudu u Vršcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti