Povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Vanparnični postupak za određivanje naknade, pokrenut 1998. godine, još uvek nije pravnosnažno okončan, što predstavlja neopravdano dugo trajanje postupka. Naloženo je hitno okončanje.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1655/2010
09.10.2013.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vojina Mišića i Vinke Mišić, oboje iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Vojina Mišića i Vinke Mišić i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu R. 221/98, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu R1. 4/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se vanparnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
O b r a z l o ž e nj e
1. Vojin Mišić i Vinka Mišić, oboje iz Novog Sada, podneli su 19. marta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu R. 18/10 (u pitanju je predmet R1. 4/10).
Podnosioci ustavne žalbe su, između ostalog, naveli: da je vanparnični postupak započeo 1998. godine; da je predmet postupka određivanje novčane naknade za pripajanje dela zajedničke prostorije postojećem stanu, koja je oduzeta od podnosilaca i pripojena drugim korisnicima; da u vreme podnošenja ustavne žalbe postupak traje punih dvanaest godina; da u predmetu nije doneto nijedno „meritorno“ prvostepeno rešenje; da je uzrok dugog trajanja postupka okolnost da se korisnicima nije moglo izvršiti dostavljanje sudskih poziva, jer sud nije uspevao da sazna njihovu tačnu adresu.
Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi im povredu označenog Ustavom garantovanog prava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise vanparničnog predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu R1. 4/10 (ranije Opštinskog suda u Novom Sadu R. 573/03 i R. 221/98) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Opštinskom sudu u Novom Sadu dostavljeni su, 9. marta 1998. godine, spisi predmeta Gradske uprave Grada Novog Sada – Sekretarijata za urbanizam, stambene poslove i zaštitu životne sredine, Uprave za imovinsko pravne poslove o ustanovljenom pravu na pripajanje dela zajedničke prostorije – vešernice određenom stanu radi utvrđivanja naknade, jer među svim učesnicima nije postignut sporazum o naknadi pred organom uprave.
Predmet je zaveden u sudski upisnik pod brojem R. 221/98. Podnosioci ustavne žalbe imaju svojstvo predlagača u vanparničnom postupku.
Prvo ročište zakazano za 8. oktobar 1998. godine nije održano, jer učesnici u postupku nisu bili uredno pozvani.
Tokom daljeg postupka, na ročišta zakazana za 12. novembar i 17. decembar 1998. godine nije pristupio protivnik predlagača, iako je sud pokušao da mu uruči poziv za ročište na adresi koja je dostavljena sudu, kao i na adresi koju je pribavio od SUP-a.
Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem R. 221/98 od 10. februara 1999. godine odredio veštačenje na okolnost visine naknade koja pripada vlasnicima stanova zbog prestanka prava korišćenja dela zajedničke prostorije, a rešenjem R. 221/98 od 3. marta 1999. godine je obavezan protivnik predlagača da predujmi troškove veštačenja. Sud je više puta pokušavao da dostavi navedena rešenja protivniku predlagača, kao i rešenja koja je kasnije doneo, a kojima je naloženo protivniku predlagača da dostavi sudu dokaz o uplati troškova veštačenja.
Zavod za sudska veštačenja u Novom Sadu je 19. februara 2003. godine vratio sudu spise predmeta sa napomenom da veštačenje nije obavljeno, jer nisu predujmljeni troškovi veštačenja.
Rešenjem Opštinskog suda u Novom sadu R. 221/98 od 14. marta 2003. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, sa tim da će se postupak nastaviti na predlog učesnika postupka, kada se steknu uslovi za nastavak istog.
Uvažavajući žalbu predlagača Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem R. 573/03 od 2. aprila 2003. godine odredio nastavak postupka prekinutog rešenjem tog suda R. 221/98 od 14. marta 2003. godine i u nastavku postupka ponovo odredio veštačenje rešenjem R. 573/2003 od 21. maja 2003. godine.
Obavezujućim rešenjima sud je više od deset puta nalagao veštaku da dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, a rešenjem od 2. juna 2005. godine, pošto nije obavio veštačenje, veštak je novčano kažnjen.
Na ročište od 14. februara 2006. godine nije pristupio protivnik predlagača. Prvostepeni sud je rešenjem R. 573/03 od 17. oktobra 2006. godine ponovo odredio veštačenje, sa tim da je veštačenje povereno drugom veštaku.
Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 20. decembra 2006. godine.
Na ročište održano 7. februara 2007. godine nije pristupio protivnik predlagača, pa su podneskom od 9. februara 2007. godine predlagači tražili da sud na teret budžetskih sredstva protivniku predlagača odredi privremenog zastupnika, s obzirom da sud devet godina nije uspeo da protivniku predlagača dostavi nijedan pismeni podnesak.
Tokom daljeg postupka, do donošenja rešenja R1. 4/10 od 26. januara 2011. godine, prvostepeni sud je zakazao 22 ročišta za raspravu, koja u pretežnom delu nisu održana zbog nemogućnosti suda da protivniku predlagača uruči poziv za ročište jer se nije nalazio na prijavljenoj adresi. U jednom periodu, krajem 2008. godine i tokom 2009. godine, protivnik predlagača je ovlastio punomoćnika za zastupanje pred sudom i tada je na zajednički predlog učesnika u postupku sprovedeno novo veštačenje, pokušano je da se zaključi poravnanje između pojedinih predlagača i protivnika predlagača. Međutim, krajem 2009. godine punomoćnik protivnika je prestao da dolazi na ročišta, da bi početkom 2010. godine otkazao punomoćje jer nije uspevao da uspostavi kontakt sa protivnikom predlagača. Od tada protivnik predlagača se nije odazivao pozivima suda poslatim na adrese koje su sudu bile poznate.
Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu R1. 4/10 od 26. januara 2011. godine utvrđena je naknada predlagačima zbog prestanka prava trajnog korišćenja dela zajedničke prostorije – vešernice u stambenoj zgradi u Novom Sadu, radi pripajanja iste određenom stanu.
Protiv navedenog rešenja žalbu su izjavili predlagači Vojin Mišić i Vinka Mišić, pobijajući rešenje u delu u kojem nije odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati na dosuđen iznos, podnoseći istovremeno i predlog za dopunu rešenja u pogledu odluke o zakonskoj zateznoj kamati.
Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2219/2011 od 15. jula 2011. godine vratio Osnovnom sudu u Novom Sadu spise predmeta R1. 4/10 radi odlučivanja o predlogu predlagača za dopunu rešenja. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da su žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja izjavili i protivnici predlagača M.M. i M.J, te da je potrebno da prvostepeni sud donese odluku o predlogu predlagača za dopunu rešenja, a da nakon toga vrati spise predmeta tom sudu radi daljeg odlučivanja u žalbenom postupku.
Osnovni sud u Novom Sadu je 28. marta 2012. godine doneo rešenje R1. 4/10 kojim se dopunjuje rešenje tog suda R1. 4/10 od 26. januara 2011. godine u stavu prvom izreke rešenja, tako što se iza reči: „da solidarno isplate navedene novčane iznose“ dodaje: „sa „zakonskom zateznom kamatom počev od 26. januara 2011. godine pa do isplate“.
Protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu R1. 4/10 od 28. marta 2012. godine žalbu sa predlogom za dopunu rešenja su 18. aprila 2012. godine izjavili predlagači Vojin Mišić i Vinka Mišić, a protivnici predlagača 24. aprila 2012. godine.
Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1784/2012 od 23. januara 2013. godine ponovo vratio Osnovnom sudu u Novom Sadu spise predmeta R1. 4/10, radi odlučivanja o predlogu predlagača za dopunu rešenja. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da će nakon što postupi po tom rešenju, a po isteku roka za izjavljivanje žalbe, prvostepeni sud vratiti spise predmeta Višem sudu radi daljeg odlučivanja u žalbenom postupku.
Nakon vraćanja spisa predmeta, prvostepeni sud je spise dostavio Ustavnom sudu.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 1.) .
Odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, 46/95, 18/05 i 85/12) propisano ja da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno).
Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).
5. Polazeći od prakse ovoga suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj vanparničnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupan period trajanja vanparničnog postupka od 9 . mart a 1998. godine, kada su spisi predmeta od strane opštinskog organa uprave dostavljeni Opštinskom sudu u Novom Sadu, pa nadalj e.
U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju, vanparnični postupak traje 15 godina i da još uvek nije okončan , što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ustavni sud nalazi da nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može opravdati ovako dugo trajanje predmetnog vanparničnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da se prvostepeni vanparnični postupak neprekidno vodio pred prvostepenim - ranije Opštinskim, a sada Osnovnim sudom u Novom Sadu, skoro 13 godina i da postupak još uvek nije okončan pred prvostepenim sudom. Naime, prvostepeni sud treba da odluči o predlogu za dopunu rešenja u pogledu odluke o zakonskoj zateznoj kamati. Ovakvo postupanje suda se ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Ustavni sud nalazi da predmet nije bio činjenično i pravno složen, ali ukazuje da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da se predmetni postupak u razumnom roku okonča i da sud odluči o visini naknade koja im kao predlagačima u postupku pripada. Za nerazumno trajanje postupka, po oceni Ustavnog suda, odgovoran je nadležni prvostepeni sud, koji je dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnih i pravnih pitanja i donošenja odluke, te radi sprečavanja zloupotreba procesnih prava od strane pojedinih učesnika u postupku, bez obzira da li se radi o strankama ili veštacima.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u tački 1. izreke, a u tački 2. izreke, saglasno članu 89. stav 2. Zakona, kao način otklanjanja štetnih posledica konstatovane povrede ustavnog prava naložio nadležnim sudovima da preduzm u sve neophodne mere kako bi se predmetni vanparnični postupak okončao u najkraćem roku.
6. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević