Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnetu zbog nezadovoljstva visinom dosuđene naknade nematerijalne štete. Sud je istakao da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i visine dosuđenih iznosa naknade štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1659/2009
11.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ripson Ištvana iz Mužlje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. februara 2010. godine, doneo je

 

 

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ripson Ištvana izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1369/08 od 20. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 48/09 od 20. maja 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Ištvan Ripson iz Mužlje, preko punomoćnika Gorana Mandića, advokata iz Zrenjanina, izjavio je Ustavnom sudu 6. septembra 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1369/08 od 20. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 48/09 od 20. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i prava na delotvoran pravni lek iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima. U ustavnoj žalbi se navodi da je Vrhovni sud povredio odredbu člana 224. Zakona o parničnom postupku, kada je podnosiocu ustavne žalbe dosudio na ime zadovoljenja iznos od 150.000,00 dinara, što, po njegovom mišljenju, nije suma primerena značaju povređenog dobra. Takođe, podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni sud osporenom presudom povredio i njegovo pravo na delotvoran pravni lek „što je dovelo do dosude nepravičnog iznosa satisfakcije“.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2263/07 od 11. aprila 2008. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno da je Ministarstvo pravde Republike Srbije uskraćivanjem novčanih sredstava za isplatu jubilarne nagrade tužiocu za 2005. godinu povredilo odredbe člana 1. Protokola 12 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pa je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu isplati iznos od 150.000,00 dinara na ime zadovoljenja sa zakonskom zateznom kamatom, dok je stavom drugim izreke odbijen zahtev tužioca za isplatu preko dosuđenog iznosa do traženih 5.000.000,00 dinara.

Osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1369/08 od 20. oktobra 2008. godine žalba tužioca je odbijena, a žalba tužene je usvojena, pa je potvrđena presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2263/07 od 11. aprila 2008. godine u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 4.850.000,00 dinara, dok je u delu u kojem je tužena obavezana da tužiocu isplati iznos od 150.000,00 dinara prvostepena presuda preinačena i u tom delu tužbeni zahtev odbijen.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 48/09 od 20. maja 2009. godine preinačio presudu Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1369/08 od 20. oktobra 2008. godine u delu u kojem je usvojena žalba tužene, pa je odbio žalbu tužene i potvrdio presudu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2263/07 od 11. aprila 2008. godine u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju presude je navedeno: da je činjenicom da je organ tužene odbio isplatu novčanih sredstava tužiocu jer je on bio privremeno udaljen sa sudijske dužnosti, tužilac doveden u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene, što je on doživeo kao nepravdu; da okolnost da je tužilac pravo na isplatu iznosa po osnovu jubilarne nagrade ostvario u sudskom postupku, upravo ukazuje da je tužiocu uskraćeno pravo koje je priznato ostalim zaposlenim licima; da je prvostepeni sud pravilno odlučio o visini satisfakcije, s obzirom na stanje nepravde koju je tužilac doživeo radnjom organa tužene.

4. Iz sadržine ustavne žalbe i priloga koji su uz nju dostavljeni, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi prvenstveno osporava pravilnost ocene dokaza od strane sudova i visina dosuđenog iznosa na ime zadovoljenja podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud naglašava da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i visinu dosuđenih iznosa naknade štete u parničnom postupku, već je zadatak redovnih sudova da po svom uverenju cene dokaze i utvrđuju činjenice. Ustavni sud je nadležan da ispituje da li je postupak pred redovnim sudom u celini bio pravičan na način na koji to zahteva član 32. stav 1. Ustava, te da li su odlukama redovnih sudova povređena Ustavom zajemčena prava. Ovo će biti slučaj ako je redovni sud pogrešno protumačio, primenio ili zanemario neko ustavno pravo, ako je primena materijalnog zakona bila proizvoljna ili diskriminacijska, kao i ukoliko je došlo do povrede procesnih prava koja su dovela do povrede prava na pravično suđenje.

Dakle, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud jedino utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava ili sloboda zajemčenih Ustavom. Formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži navode i ustavnopravne razloge koji ukazuju na očiglednu povredu prava na pravično suđenje ili koji bi se mogli dovesti u vezu sa povredom prava na delotvoran pravni lek.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

4. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

 

 

Slični dokumenti

• Už 11232/2017: Povreda prava na jednaku zaštitu zbog neujednačene sudske prakse
• Už 789/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe o troškovima postupka
• Už 1355/2008: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u sporu o troškovima
• Už 2676/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neispunjenosti pretpostavki za odlučivanje
• Už 691/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2969/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv prekršajne presude
• Už 1857/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao neosnovane