Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete, umanjena zbog njegovog doprinosa odugovlačenju postupka pasivnim ponašanjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Klenak“ DOO iz Ljubave kod Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba „Klenak“ DOO i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Kosovskoj Mitrovici u predmetu I. 78/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Klenak“ DOO iz Ljubave kod Kruševca podnelo je 14. januara 2011. godine , preko punomoćnika Radisava Vlaškovića, advokata iz Batočine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kosovskoj Mitrovici u predmetu I. 78/11.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da postupak izvršenja koji je pokrenut 2001. godine protiv izvršnog dužnika „Luks“ DD iz Kosovske Mitrovice traje više od devet godina, čime mu je povređeno pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku. Istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

U dopuni ustavne žalbe od 14. maja 2012. godine podnosilac je naveo da je rešenjem Osnovnog suda u Kosovskoj Mitrovici Ipv. 3/12 od 16. marta 2012. godine određen zastoj u postupku, a u dopuni od 27. septembra 2013. godine podnosilac je istakao i zahtev za naknadu materijalne štete u visini opredeljenoj predlogom za izvršenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe , i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kosovskoj Mitrovici I. 78/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, podneo 27. septembra 2001. godine Privrednom sudu u Prištini (u daljem tekstu: Privredni sud) predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „Luks“ DD iz Kosovske Mitrovice, i to plenidbom novčanih sredstava izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Predlog za izvršenje je podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude tog suda P. 5/01 od 23. aprila 2001. godine. Privredni sud je rešenjem I. 102/01 od 1. oktobra 2001. godine usvojio predlog za izvršenje.

Trgovinski sud u Prištini sa sedištem u Kraljevu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) je na predlog izvršnog poverioca rešenjem I. 102/01 od 11. marta 2003. godine zamenio rešenje o izvršenju I. 102/01 od 1. oktobra 2001. godine i odredio da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika. Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je 3. aprila 2002. godine izjavio prigovor.

Rešenjem Trgovinskog suda I. 102/01 od 10. aprila 2002. godine usvojen je prigovor izvršnog dužnika i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, a rešenjem istog suda I. 102/01 od 22. maja 2002. godine određeno je izvršenje popisom, procenom i prodajom nepokretnih stvari izvršnog dužnika.

Trgovinski sud je rešenjem I. 102/01 od 10. jula 2002. godine odbio prigovor izvršnog dužnika protiv rešenja tog suda I. 102/01 od 22. maja 2002. godine.

Podneskom od 21. aprila 2008. godine izvršni poverilac je predložio nastavak izvršnog postupka „imajući u vidu da u dosadašnjem toku postupka nije u celini namirio svoje potraživanje“, te sprovođenje ekonomsko-finansijskog i građevinskog veštačenja radi utvrđivanja visine potraživanja i vrednosti nepokretnosti izvršnog dužnika na kojima je predloženo sprovođenje izvršenja.

Rešenjem Trgovinskog suda I. 102/01 od 5. maja 2008. godine nastavljen je postupak izvršenja popisom, procenom i prodajom nepokretnih stvari izvršnog dužnika, do visine duga u iznosu od 17.473.704,50 dinara na dan 30. aprila 2008. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počevši od 1. maja 2008. godine. Takođe je određeno da će u postupku dalje postupati Opštinski sud u Kosovskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Opštinski sud) kao stvarno i mesno nadležan sud.

Zaključkom Opštinskog suda I. 114/08 od 10. novembra 2008. godine određeno je veštačenje radi identifikacije nepokretnosti. Veštačenje je sprovedeno 26. novembra iste godine. Sud je zaključkom I. 114/08 od 19. januara 2009. godine odredio sprovođenje veštačenja radi utvrđivanja tržišne vrednosti nepokretnosti izvršnog dužnika. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 11. marta 2009. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Kosovskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Osnovni sud) u predmetu I. 42/10.

Osnovni sud je 7. oktobra 2010. godine održao glavnu raspravu, a rešenjem I. 42/10 od 18. oktobra 2010. naložio izvršnom poveriocu da uz predlog za izvršenje na nepokretnostima dostavi dokaz o tome da li je predmetna nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika.

Izvršni poverilac je dopisom od 7. decembra 2010. godine urgirao sprovođenje izvršenja.

Rešenjem Osnovnog suda I. 42/10 od 21. decembra 2010. godine prekinut je izvršni postupak i odbačen predlog za izvršenje, iz razloga što izvršni poverilac nije postupio po nalogu suda od 18. oktobra 2010. godine.

Postupajući po žalbi izvršnog poverioca, Viši sud u Kosovskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 5/11 od 26. januara 2011. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda I. 42/10 od 21. decembra 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu.

Osnovni sud je rešenjem I. 29/11 od 4. aprila 2011. godine prekinuo postupak izvršenja, stavio van snage rešenje o dozvoli izvršenja i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje, zbog pokretanja postupka stečaja nad izvršnim dužnikom rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 931/10 od 30. decembra 2010. godine. Protiv navedenog rešenja izvršni poverilac je izjavio žalbu.

Rešenjem Višeg suda u Kosovskoj Mitrovici Gž. 25/11 od 18. aprila 2011. godine ukinuto je ožalbeno rešenje i predmet vraćen Osnovnom sudu na nastavak postupka.

Punomoćnik izvršnog poverioca je podneskom od 17. avgusta 2011. godine obavestio sud da je ugovorom o ustupanju potraživanja O. 13781/11 od 8. jula 2011. godine izvršni poverilac svoje potraživanje prema izvršnom dužniku ustupio „MKS- Petrol“ DOO iz Konjuha.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno poziva na povredu prava na pravično suđenje, bez navođenja razloga kojima bi obrazložio povredu prava. Stoga je Ustavni sud cenio samo navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku. U tom smislu, Ustavni sud je, pre svega, utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja predloga za izvršenje, 27. septembra 2001. godine Privrednom sudu, pa do 8 jula 2011. godine, kada je izvršni poverilac ustupio svoje potraživanje, trajao skoro deset godina.

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe 8. jula 2011. godine, odnosno više od šest meseci od podnošenja ustavne žalbe, ustupio potraživanje povodom koga je vođen predmetni izvršni postupak, usled čega je prestao da bude stranka u tom postupku, a time i zainteresovan za okončanje istog, Ustavni sud je, najpre, cenio da li su ispunjeni uslovi za vođenje ustavnosudskog postupka i odlučivanje o izjavljenoj ustavnoj žalbi u pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku , s obzirom na to da se ispunjenost tih uslova ceni kako u momentu izjavljivanja ustavne žalbe, tako i u momentu postupanja po njoj. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da povodom prava podnosioca ustavne žalbe vođen predmetni izvršni postupak skoro deset godina, pa je ocenio da podnosilac ima interes da se odlučuje o istaknutoj povredi Ustavom zajemčenog prava, te da su ispunjeni uslovi za odlučivanje po izjavljenoj ustavnoj žalbi .

Ustavni sud ukazuje i na Odluku Už-507/2011 od 11. decembra 2013. godine, kojom je odlučivano o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku podnosioca ustavne žalbe koji je u svojstvu tužioca u predmetnom parničnom postupku zaključio ugovor o ustupanju potraživanja.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja izvršnog postupka, od podnošenja predloga za izvršenje do ustupanja potraživanja izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je utvrdio da Trgovinski sud nije postupao efikasno kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i izvršni poverilac namirio . Naime, nakon donošenja rešenja I. 102/01 od 10. jula 2002. godine, kojim je odbijen prigovor izvršnog dužnika protiv rešenja tog suda I. 102/01 od 22. maja 2002. godine, do donošenja rešenja o nastavku postupka I. 102/01 od 5. maja 2008. godine, Trgovinski sud nije preduzeo nijednu radnju u cilju okončanja postupka.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev u izvršnom postupku za podnosioca ustavne žalbe bio od značaja, s obzirom na to da je postupak pokrenut radi namirenja novčanog potraživanja, ali da je podnosilac svojim pasivnim ponašanjem doprineo dužem trajanju postupka, jer je tek nakon šest godina od preduzimanja poslednje radnje od strane naležnog izvršnog suda izvršni poverilac podneskom predložio nastavak postupka.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi u predmetu Osnovnog suda I. 78/11, pa je, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka do trenutka kada je podnosilac bio stranka u postupku, kao i pasivno ponašanje podnosioca, čime je doprineo trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu nematerijalne štete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 27. septembra 2013. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu nematerijalne štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, 4. januara 2012. godine, koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1 izreke odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na zahtev za nematerijalnu štet u kao neblagovremen u.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić