Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Sud je utvrdio da je dužina postupka, uzrokovana dvostrukim ukidanjem prvostepene presude, nerazumna i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1661/2009
09.02.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Obrada Lisova iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Obrada Lisova izjavljena protiv protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 367/09 od 15. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Obrad Lisov iz Beograda je 8. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Vujovića, advokata iz Sečnja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 367/09 od 15. juna 2009. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Okružni sud u Zrenjaninu bio dužan da prizna pravno dejstvo pismenog ugovora o zameni nepokretnosti, iako nije overen, jer je ugovor u celosti izvršen, a ugovorne strane se još od 1988. godine nalaze u nesmetanom posedu nepokretnosti dobijenih po osnovu zamene. Podnosilac takođe navodi da je tužbenim zahtevom traženo da sud utvrdi da je pravo svojine stečeno po pravnom osnovu održaja i zamene, a Okružni sud u Zrenjaninu se „pitanjem zamene... nije ni bavio“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, osporene presude i druge dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 367/09 od 15. juna 2009. godine u stavu 1. izreke usvojena je žalba tužene Republike Srbije i preinačena presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu – Odeljenje u Sečnju P. 139/08 od 3. decembra 2008. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca - ovde podnosioca ustavne žalbe i Radivoja Batinića iz Beograda za utvrđenje da su po pravnom osnovu zamene i održaja stekli pravo svojine na nepokretnostima označenim u presudi, te da su tuženi Republika Srbija i preduzeće „Miro Popara“ iz Sečnja dužni trpeti da se tužioci u katastru nepokretnosti upišu kao suvlasnici u označenim delovima na predmetnim nepokretnostima. Stavom 2. izreke osporene presude određeno je da će se u nastavku postupka odlučiti o eventualnom tužbenom zahtevu.

U obrazloženju osporene presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da se državina tužilaca ne zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine, jer zaključeni pismeni ugovor o zameni nije overen kod suda, ali da je pogrešno zaključio da su tužioci kao savesni držaoci bili u posedu predmetnih nepokretnosti duže od 20 godina, jer su odmah po zaključenju ugovora o zameni stupili u posed dobijenih parcela. Okružni sud u Zrenjaninu je ocenio: da je rok za apsolutni održaj počeo da teče tek 4. jula 1996. godine, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa („Službeni list SRJ“, broj 29/96), kojim je stvoren osnov za sticanje prava svojine održajem i na nepokretnostima u društvenoj svojini, iz čega sledi da nije protekao rok iz člana 28 stav 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, kojim je propisano da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Taj sud je, polazeći od odredbe člana 30. stav 3. Zakona, kojom je propisano da se na prekid , odnosno zastoj održaja shodno primenjuju odredbe o prekidu , odnosno zastoju zastarelosti potraživanja, ocenio da je rok potreban za održaj prekinut podnošenjem odgovora na tužbu kojim je Republika Srbija osporila tužiocima zahtev za utvrđenje prava svojine po pravnom osnovu održaja. Okružni sud u Zrenjaninu je, polazeći od izloženog, zaključio da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za utvrđenje prava svojine tužilaca na predmetnim nekretninama održajem, te je pobijanu prvostepenu presudu preinačio tako što je primarni tužbeni zahtev odbio, čime su se stekli uslovi da sud u nastavku postupka odlučuje o osnovanosti eventualnog tužbenog zahteva za raskid predmetnog ugovora, saglasno članu 191. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama člana 58. Ustava , na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 2. tačka 2. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik SRS“, br. 43/81, 24/85, 28/87), u tekstu koji je važio na dan zaključenja ugovora o zameni predmetnih nepokretnosti, bilo je propisano da su nosioci prava svojine, u smislu odredaba tog zakona, građani, udruženja građana i druga građanska pravna lica.

Odredbama člana 4. navedenog zakona bilo je propisano: da se ugovor o o zameni nepokretnosti u društvenoj svojini za nepokretnost na kojoj postoji pravo svojine zaključuje u pismenom obliku, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda (stav 2.); da s amoupravni sporazum, odnosno ugovor koji nije sačinjen u smislu st. 1. i 2. ovog člana, ne proizvodi pravno dejstvo; da sud može priznati pravno dejstvo ugovora o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine ukoliko promet nije zabranjen, koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da je nepokretnost stečena u granicama zakona, da je plaćen porez na promet, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen drugi društveni interes (stav 4.).

Zakonom o osnovama svojinskopravni h odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90), u tekstu koji je važio na dan zaključenja ugovora o zameni predmetnih nepokretnosti, bilo je propisano da se pravo svojine, pored ostalog, stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (član 20. stav 1.).

Saglasno odredbama člana 28. navedenog zakona, savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina (stav 2.), a savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (stav 4.).

Odredbom člana 29. Zakona je bilo propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem, a navedeni član zakona brisan je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa („Službeni list SRJ“, broj 29/96), koji je stupio na snagu 4. jula 1996. godine.

5. Ustavni sud je, polazeći od navoda ustavne žalbe, zaključio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu obrazlaže navodima i razlozima koji su u vezi sa sadržinom prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je ovaj sud osnovanost ustavne žalbe ocenjivao i sa stanovišta navedene odredbe Ustava, prema kojoj svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud je utvrdio da se osporena presuda zasniva na ustavnoprihvatljivom stavu Okružnog suda u Zrenjaninu da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za sticanje svojine održajem, predviđeni odredbom člana 28. stav 4. Zakona, jer nije protekao period od 20 godina, koji je propisan za savesnog držaoca nepokretne stvari u tuđoj svojini. Prema shvatanju Ustavnog suda, Okružni sud u Zrenjaninu je u obrazloženju osporenog akta dao ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da je rok za održaj u odnosu na podnosioca ustavne žalbe počeo da teče tek 4. jula 1996. godine, kada je stupio na snagu zakon kojim je omogućeno sticanje prava svojine održajem i na sredstvima i stvarima koje su u društvenoj svojini. Budući da navedena odredba zakona nema retroaktivno dejstvo, to nije moglo biti izvršeno osnaženje ranijeg državinskog stanja, koje traje od 1988. godine, a koje bi podnosiocu ustavne žalbe omogućilo da stekne pravo svojine po osnovu održaja na nepokretnostima koje je dobio u zamenu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nije našao da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Prema tome, sama okolnost da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka, ne znači istovremeno da mu u konkretnom postupku nije bilo obezbeđeno pravično suđenje.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na imovinu povređeno time što se Okružni sud u Zrenjaninu „nije bavio“ pitanjem priznanja pravnog dejstva predmetnog ugovora o zameni nepokretnosti, iako je on „u celosti izvršen“ i ugovorne strane se još od 1988. godine nalaze u mirnom i nesmetanom posedu nepokretnosti dobijenih po osnovu zamene, a „opštinski javni pravobranilac nije imao primedbe na ugovor“.

Ispitujući ove navode podnosioca, Ustavni sud je konstatovao da je tada važećim Zakonom o prometu nepokretnosti bilo propisano da se ugovor o zameni nepokretnosti u društvenoj svojini za nepokretnost na kojoj postoji pravo svojine zaključuje u pismenom obliku, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda, a da u suprotnom, ugovor ne proizvodi pravno dejstvo (član 4. st. 2. i 3.). Prema odredbi stava 4. tog člana zakona, sud je mogao priznati pravno dejstvo ugovora o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine ukoliko promet nije zabranjen, koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da je nepokretnost stečena u granicama zakona, da je plaćen porez na promet, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen drugi društveni interes (stav 4.). Iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da je sud, pod uslovima predviđenim zakonom, mogao priznati pravno dejstvo i ugovoru o prenosu prava na nepokretnosti na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda, ali samo ukoliko su ugovorne strane nosioci prava svojine. Polazeći od izloženog, a imajući u vidu da je u konkretnoj situaciji jedna ugovorna strana imala status društvenog pravnog lica, Ustavni sud nalazi da nije bilo mesta primeni odredbe člana 4. stav 4. navedenog zakona. Iz toga dalje sledi da podnosilac ustavne žalbe nije imao zakonitu državinu na predmetnim nepokretnostima, u smislu odredbe člana 72. stav 1. Zakona o osnov ama svojinskopravni h odnosa, jer ona nije zasnovana na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je zaključio da osporenom presudom nije moglo biti povređeno ni pravo na imovinu podnosioca ustavne žalbe. Naime, ovaj sud je konstatovao da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a da se prema članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravo svojine, pored ostalog, može steći po samom zakonu i na osnovu pravnog posla, na način i pod uslovima određenim zakonom. Kako se Ustavom ne garantuje pravo na sticanje svojine, podnosilac ustavne žalbe se može pozvati na povredu ili ograničenje prava na mirno uživanje svojine samo u slučaju da je imao legitimno očekivanje o postojanju pravnog osnova za sticanje svojine. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava na stanovištu da se delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda primenjuje samo na postojeću imovinu i „ne garantuje pravo na sticanje imovine“ (videti, pored mnogih drugih, presudu u predmetu Marckx v. Belgium, od 13. juna 1979. godine, stav 63.), te da svaki podnosilac predstavke mora biti u stanju da dokaže postojanje prava na imovinu u pitanju, da bi bio žrtva povrede Konvencije (videti presudu u predmetu Agrotexim and Others v. Greece, od 26. septembra 1995. godine, stav 59.).

Polazeći od sadržine prava na imovinu garantovanog članom 58. Ustava i prava na pravično suđenje garantovanog članom 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu način sticanja svojine u smislu člana 20. Zakona o osnovima svojinskopravnih odnosa, Ustavni sud je ocenio da nije došlo do povrede navedenih ustavnih prava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», br. 99/11 i 109/07).

Na osnovu izloženog i odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti