Neosnovanost ustavne žalbe u sporu za isplatu razlike u plati

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za isplatu razlike u plati profesionalnom vojnom licu. Potvrđen je stav redovnih sudova da se zakonitost visine plate utvrđene upravnim aktom može osporavati samo u upravnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Vasovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslava Vasovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2989/09 od 8. oktobra 2009. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1918/08 od 19. marta 2009. godine i presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7857/06 od 11. septembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Vasović iz Beograda je 20. marta 2010 . godine, preko punomoćnika Ignjata Nikića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2989/09 od 8. oktobra 2009. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 1918/08 od 19. marta 2009. godine i presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7857/06 od 11. septembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom prvostepenom presudom odbijen tužbeni zahtev podnosioca da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane isplati razliku između pripadajuće i isplaćene plate, čime je povređeno ustavno pravo podnosioca na pravično suđenje i pravo na pravičnu naknadu za rad; da je ova presuda potvrđena osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu, a Vrhovni sud Srbije je odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca izjavljenu protiv drugostepene presude. Podnosilac u ustavnoj žalbi iznosi razloge zbog kojih smatra da su osporene presude donete pogrešnom primenom materijalnog prava i predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7857/06 od 11. septembra 2007. godine, po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi isplate razlike plate, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate za period od 1. januara 2000. godine do 11. novembra 2006. godine isplati opredeljene novčane iznose po mesecima, sa zakonskom zateznom kamatom, odnosno ukupno 750.220,22 dinara (stav prvi izreke) odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti suda za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari istaknut od strane tuže nog (stav drugi izreke) i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav treći izreke). U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da se, saglasno odredbama Zakona o Vojsci i Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, pravo na platu i visina plate utvrđuje upravnim aktima, da ocenu zakonitosti tih upravnih akata, pa i kontrolu pravilne primene od redaba pozitivnih prpisa na kojima tužilac u ovom sporu zasniva svoj zahtev, vrše nadležni organi koji određuju plate zaposlenih i nadležni sud u upravnom sporu; da se u parničnom postupku ne može ocenjivati da li je odluka nadležnog vojnog starešine o pravu na platu i visinu plate zakonita i da li je plata odlukom pravilno obračunata; da tužilac nije pružio dokaz da mu je tužena uskraćivala pravo na isplatu utvrđene visine zarade, niti da je tužena vršila selekciju prilikom ispunjenja obaveze po rešenjima, odnosno naredbama o postavljenu i da je tužilac eventualno diskriminisan u tom pogledu u odnosu na ostala profesionalna lica, pa stoga nema nezakonitog ni nepravilnog rada organa tužene, kao osnova odgovorno sti tužene za štetu u smislu odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i obavezivanje tužene na isplatu naknade štete u visini tražene razlike u plati.

Rešavajući o žalbi tužioca podne toj protiv prvostepene presude, Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 1918/08 od 19. marta 2009. godine, kojom je žalba odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7857/06 od 11. se ptembra 2007. godine u stavu prvom i trećem izreke. Okružni sud u Beogradu je našao da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge, koje u bitnom prih vata i drugostepeni sud.

Protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1918/08 od 19. marta 2009. godine podnosilac ustavne žalbe je podneo reviziju, koja je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2989/09 od 8. oktobra 2009. godine odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom se određeno ne ukazuje, te da su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. U obrazloženjeu ove presude je dalje navedeno: da su kod utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike zarade u spornom periodu, jer u radnjama tužene nema nezakonitog ili nepravilnog rada organa da bi država bila odgovorna za štetu na osno vu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda član 75. Zakona o Vojsci ne predstavlja neposredni izvor prava po kome bi vojna lica imala pravo na platu, jer se plata vojnih lica određuje u skladu sa podzakonskim aktima i pojedina čnim rešenjem, a ocenu zakonitosti tog upravnog akta i kontrolu pravilne primene odredaba pozitivnih propisa na kojima je zasnovan tužbeni zahtev u ovom sporu, vrše nad ležni organi koji određuju plate zaposlenih i nadležni sud u upravnom sporu (povodom pravnih sredstava podnetih protiv tih pojedinačnih akata), dok su Uredbom o platama i drugim novačnim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, utvrđeni krterijumi za određivanje plate; da je sa iznetih razloga Vrhovni sud na osnovu odredbe člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio da detaljno ne obrazlaže ovu presudu, s obzirom na to da je revizija bez obrazloženja i da se obrazloženjem presude ne bi postiglo novo tumačenje prava (član 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku).

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.) .

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri, niti veća od pet neto zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 75%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira (član 75. stav 1.); da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu (član 87.); da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju, pored ostalog, o određivanju plate u Vojsci (član 152. tačka 7)).

Odredbama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika na službi u Vojsci Jugoslavije i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu člana 75. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika u Vojsci i da savezni ministar za odbranu, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku u Vojsci utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53. stav 1.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000) je bilo propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na isplatu razlike zarade odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe, primenom materijalnih propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda. Iz navedenih razloga osporenim pojedinačnim aktima, po shvatanju Ustavnog suda, ni su povređen a Ustavom garantovana prav a podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad.

Po oceni Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata koja je vršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu plate, odnosno na drugi način nepravilno, nezakonito ili selektivno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Ustavni sud nalazi da su osporene presude obrazložene, da je odgovoreno na bitne navode i zahteve podnosioca, te da ocena sudova data u osporenim presudama nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene merodavnog materijalnog prava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio.

Ustavni sud je isti stav već zauzeo u više svojih odluka (videti npr. odluku Odluku Už- 860/2009 od 22. septembra 2011. godine).

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Neosnovanost ustavne žalbe u sporu za isplatu razlike u plati

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti