Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjoj parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak je trajao deset godina, prevashodno zbog neažurnosti prvostepenog suda, koji je u dva navrata pisane otpravke presuda izrađivao sa višegodišnjim zakašnjenjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj . M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 531/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Lj. M. izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 531/07 od 13. septembra 2007. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4154/10 od 18. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. M. iz B. je 12. aprila 2011. godine, preko punomoćnika D. V. i M. P, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 531/07 i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku s obzirom da je tužba podneta 15. februara 2001. godine, a drugostepena presuda doneta posle punih deset godina - 18. februara 2011. godine. Podnosilac ističe da su presude Opštinskog suda u Boru P. 531/07 od 13. septembra 2007. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4154/10 od 18. februara 2011. godine neustavne i nezakonite i da su njima povređena i uskraćena ljudska prava i slobode zajemčene Ustavom. Ovu tvrdnju obrazlaže navodima da je presuda P. 809/98 irelevantna za ovaj spor i doneta je obmanjivanjem suda, te da tuženi nisu platili porez na prenos apsolutnih prava po ugovoru od 5. decembra 1995. godine, zbog čega u presudi P. 809/98 "stoji velika neistina da je taj porez plaćen". Sporni ugovor je, po mišljenju podnosioca, antidatiran, jer nije zaključen 5. decembra 1995. godine, već neposredno pre podnošenja tužbe u predmetu P. 809/98. U ustavnoj žalbi se takođe navodi da neuspeh podnosioca u ovom sporu znači ogromnu pravnu nesigurnost i nepostojanje pravnog sistema s obzirom na to da stranke uvek mogu da vrše antidatiranje datuma donošenja na raznim dokumentima i na taj način poništavaju konstituisanje hipoteke.

Od Ustavnog suda se zahteva da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporene presude i obaveže sudove koji su ih doneli da podnosiocu solidarno naknade troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Boru P. 162/11, ranije predmet Opštinskog suda u Boru P. 531/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. februara 2001. godine podneo Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženih B.Š. i D.B, radi utvrđenja.

Opštinski sud u Boru je rešenjem P. 353/01 od 11. februara 2002. godine odbacio kao neblagovremenu tužbu tužioca kojom je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o otkupu stana u B. u ul. C . L. 6/1 zaključen između tuženih 5. decembra 1995. godine, ali je ovo rešenje ukinuto rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1138/02 od 27. novembra 2002. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, presudom Opštinskog suda u Boru P. 1449/02 od 23. oktobra 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev podnosioca, te je prvim stavom izreke utvrđeno da je ništav ugovor o otkupu stana u B. u ulici C. L. broj 6/1, zaključen između tuženog B.Š. kao prodavca i tuženog D.B. kao kupca i da isti ne proizvodi pravno dejstvo prema tužiocu, dok su u drugom stavu izreke obavezani tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove postupka.

Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 702/06 od 18. aprila 2007. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

U nastavku postupka, presudom Opštinskog suda u Boru P. 531/07 od 13. septembra 2007. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji stana u B, u ulici C. L. broj 6/1, površine 52 metra kvadratna, koji je zaključen između tuženih 5. decembra 1995. godine, dok je drugim i trećim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4154/10 od 18. februara 2011. godine, u prvom stavu izreke, potvrđena je prvostepena presuda, dok je drugim stavom izreke preinačeno rešenje o troškovima postupka i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava svakom se jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku postupka (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko pet godina i devet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu 16. februara 2001. godine, pa do okončanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4154/10 od 18. februara 2011. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan, prošlo ukupno deset godina.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Tokom postupka zakazano je 17 ročišta, od kojih osam nije održano, uglavnom zbog neuredne dostave poziva tuženima. Sud je u dokaznom postupku saslušao tri svedoka, tužioca i tužene u svojstvu parničnih stranaka, te pročitao spise I. 516/96. Od početka postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja donete su tri prvostepene i tri drugostepene odluke.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu postavljena složena pravna pitanja koja je trebalo raspraviti. Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda desetogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao nesumnjiv interes da se osporeni postupak okonča u što kraćem roku, s obzirom da je u njegovu korist uknjiženo založno pravo na spornoj nepokretnosti.

Takođe, Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka pred sudom, jer je aktivno učestvovao u postupku i nije zloupotrebljavao svoj procesni položaj.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka je, pre svega, neažurno postupanje prvostepenog suda koji više puta tokom parnice nije bio dovoljno aktivan. Pre svega, prvo ročište pred prvostepenim sudom održano je osam meseci nakon podnošenja tužbe, jer prethodno zakazana ročišta (ukupno pet) nisu održana zbog neuredne dostave poziva tuženima. Opštinski sud u Boru je, odlučujući o tužbenom zahtevu podnosioca, najpre rešenjem P. 353/01 od 11. februara 2002. godine odbacio tužbu kao neblagovremenu, ali je ovo rešenje (posle devet meseci) ukinuto rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1138/02 od 27. novembra 2002. godine. Nadalje, presuda Opštinskog suda u Boru P. 1449/02, iako je doneta 23. oktobra 2003. godine, ekspedovana je strankama 18. januara 2006. godine, dakle nakon dve godine i tri meseca od njenog donošenja za koje (ne)postupanje nema opravdanih razloga. U daljem toku postupka, Okružni sud u Zaječaru je nakon godinu dana i tri meseca doneo rešenje Gž. 702/06 od 18. aprila 2007. godine, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i spise vratio istom sudu na ponovno suđenje. U nastavku postupku, prvostepeni sud je ponovo učinio isti propust kada je drugu po redu prvostepenu presudu Opštinskog suda u Boru P. 531/07, koja je doneta 13. septembra 2007. godine, ekspedovao strankama nakon godinu dana i devet meseci - 15. juna 2009. godine, iako za ove rokove nije imao oslonac u procesnom zakonu. Konačno, Apelacionom sudu u Beogradu trebalo je devet meseci da odluči o žalbi tužioca.

Dakle, Opštinski sud u Boru je tri puta odlučivao o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe, kao i drugostepeni sud kada je donosio odluke po žalbama Međutim, svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje doprinosi odugovlačenju postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Prvostepeni sud je svojim propuštanjem da u zakonom predviđenim rokovima izradi pismeni otpravak presude P. 1449/02 od 23. oktobra 2003. godine i presude P. 531/07 od 13. septembra 2007. godine u najvećoj meri doprineo nerazumno dugom trajanju parnice, umesto da preduzme efikasne radnje da se po istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Stoga je Ustavni sud zaključio da je neažurno postupanje prvostepenog suda u najvećoj meri dovelo do toga da je parnični postupak trajao deset godina. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalvu u tački 1. izreke i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže, pre svega, navodima o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže detaljne i jasne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava zbog kojih nije osnovan tužbeni zahtev podnosioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji stana zaključen između tuženih 5. decembra 1995. godine.

U konkretnom parničnom postupku, između ostalog, utvrđeno je da je presudom Opštinskog suda u Boru P. 809/98 od 17. jula 1998. godine tuženi D.B. postao vlasnik stana na osnovu spornog ugovora koji je u celosti izvršen i isplaćena kupoprodajna cena, te je i sa ustavnopravnog stanovišta prihvatljiv stav drugostepenog suda da je na taj način ugovor konvalidiran. Pri tome su sudovi jasno obrazložili da je tuženi B.Š. zaključio sa podnosiocem sporazum na osnovu koga je uknjiženo založno pravo u korist podnosioca ustavne žalbe iako je stan prethodno prodao, zbog čega je krivičnom presudom oglašen krivim za krivično delo prevare. Stoga proizlazi da nema mesta primeni odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), kojom je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Konačno, drugostepeni sud je izneo, sa ustavnopravnog stanovišta, prihvatljivo obrazloženje u pogledu navoda koji se odnose na plaćanje poreza na prenos apsolutnih prava, ističući da parnični sud u konkretnom postupku nije ovlašćen da ceni pravilnost presude donete u postupku koji se vodio u predmetu P. 809/98 u kome su cenjeni uslovi za sudsko osnaženje spornog ugovora.

Ispitujući tvrdnje podnosioca da je sud "izvedene dokaze cenio nesavesno, te nije uočio kontradiktornosti u iskazima svedoka", kao i da je ugovor zaključen između tuženih "antidatiran", Ustavni sud je konstatovao da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U vezi sa tim, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje stanovište, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud smatra da su neprihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravno sredsvo iz člana 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu da je o tužbenom zahtevu podnosioca (tri puta) raspravljano pred dve sudske instance, čime je obezbeđena dvostepenost u odlučivanju.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjoj parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti