Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razumni rok u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Milana Markovića i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Postupak za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa trajao je 13 godina. Ostali delovi žalbe, kojima su osporavana pojedinačna sudska rešenja, odbačeni su.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Markovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Markovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 898/07 (kasnije predmet Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 6511/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Milana Markovića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu P. 898/07 od 22. aprila 2009. godine, rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu P. 898/07 od 22. juna 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 308/09 od 22. septembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1750/10 od 2. septembra 2010. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Marković iz Kragujevca, preko punomoćnika Rajka Novakovića, advokata iz Kragujevca, podneo je 8. septembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 898/07.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 26. maja 1998. godine, da su ročišta u tom postupku zakazivana u velikim vremenskim razmacima, iako se radi o radnom sporu u kome je tužbom osporena zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa, kao i da su isti dokazi izvođeni više puta. Od Ustavnog suda je traženo da usvoj i ustavnu žalbu i utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Podnosilac je podneskom od 1. decembra 2011. godine tražio od Ustavnog suda i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Podneskom od 1. novembra 2010. godine, podnosilac je dopunio ustavnu žalbu , osporivši rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 898/07 od 22. aprila 2009. godine (pogrešno navedeno iz 2010. godine), rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 898/07 od 22. juna 2009. godine, rešenje Okružnog suda u Kragujevcu Gž 1. 308/09 od 22. septembra 2009. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1750/10 od 2. septembra 2010. godine. U dopuni ustavne žalbe navedeno je: da je osporenim rešenjem od 22. aprila 2009. godine (ponovo pogrešno navedeno da je rešenje iz 2010. godine) utvrđeno da je tužba tužioca povučena; da je rešenjem od 22. juna 2009. godine odbačen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje; da je to rešenje potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu; da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv navedenog rešenja Okružnog suda u Kragujevcu; da je Vrhovni kasacioni sud pogrešno tumačio odredbu člana 412. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer je rešenjem protiv koga je izjavljena revizija okončan postupak, te da je taj sud bio dužan da meritorno odluči o reviziji. Podnosilac smatra da mu je navedenim odlukama povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu i poništi označene akte.

2. U odgovoru na ustavnu žalbu, koji je Osnovni sud u Kragujevcu dostavio 30. maja 2011. godine, navedeno je, pored ostalog, da su ročišta u tom postupku zakazivana u razmaku od jedan ili dva meseca, a nekoliko puta i u većim razmacima, kao i da su prvostepene presude dva puta ukidane, pa su u ponovnim postupcima prvostepeni sud određen i svedo ci saslušava ni dva ili više puta, radi utvrđenja činjenica važnih za presuđenje.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. ovog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 6511/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 26. maja 1998. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tuženog SZR „Đani“ iz Kragujevca, kojom je tražio da sud poništi rešenje tuženog od 6. maja 1998. godine na osnovu koga je tužiocu prestao radni odnos 7. aprila 1998. godine i vrati tužioca u radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog. U označenom rešenju tuženog navedeno je da je tužilac na sastanku svih zaposlenih izjavio da daje otkaz ugovora o radu i da ne želi da radi kod poslodavca, čime je pokazao nedvosmislenu volju za prestankom rada kod poslodavca. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 288/98.

U toku predmetnog parničnog postupka, Opštinski sud u Kragujevcu je, nakon devet zakazanih ročišta, od kojih tri nisu održana, doneo presudu P. 288/98 od 26. maja 2000. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 947/00 od 12. oktobra 2000. godine, donetom u postupku po žalbi tuženog, ova presuda je potvrđena. Protiv navedene drugostepene presude tuženi je 6. februara 2001. godine izjavio reviziju. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev.II 213/01 od 16. maja 2002. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Kragujevcu P. 288/98 od 26. maja 2000. godine i presudu Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 947/00 od 12. oktobra 2000. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, navodeći u obrazloženju ovog rešenja da je učinjena bitna povreda postupka iz člana 354. stav 2. tačka 10) Zakona o parničnom postupku, jer kao tuženi nije označen vlasnik radnje, već je označena samostalna zanatska radnja, koja nije pravno lice, pa ne može biti stranka u parničnom postupku. Nakon što su spisi 6. avgusta 2002. godine vraćeni Opštinskom sudu u Kragujevcu, predmet je dobio novi broj P. 861/02.

U ponovnom postupku, do zaključenja glavne rasprave, Opštinski sud u Kragujevcu je zakazao 18 ročišta, od kojih je 12 nije održano, uglavnom zbog zahteva tuženog za izuzeće predsednika veća, koje je tuženi šest puta podnosio pre početka zakazanih ročišta.

Opštinski sud u Kragujevcu je 30. avgusta 2006. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 861/02, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, poništio rešenje koje je doneo tuženi S.G. iz Kragujevca, vlasnik SZR „Đani“ iz Kragujevca, od 6. maja 1998. godine, kao nezakonito, i obavez ao tužen og da tužioca vrati u radni odnos na neodređeno vreme , u roku od osam dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 17. oktobra 2006. godine.

Tužilac je podneskom od 11. aprila 2007. godine zatražio od parničnog suda da uputi spise predmeta drugostepenom sudu radi odlučivanja o podnetoj žalbi ili da, ukoliko smatra da je to potrebno, zakaže ročište u najkraćem mogućem roku. Nakon ovog podneska, Opštinski sud u Kragujevcu je službenom beleškom od 1. juna 2007. godine, konstatovao da tužilac predlaže da se žalba tuženog smatra predlogom za vraćanje u pređašnje stanje, te je zakazao ročište za 13. jun 2007. godine na kojem je ponovo otvorio glavnu raspravu. Ovo ročište nije održano, jer punomoćnik tuženog nije došao, a u predmetu nije bilo dokaza da je uredno pozvan. Na ročištu održanom 3. jula 2007. godine, tuženi je izjavio da se protivi da se njegova žalba smatra predlogom za vraćanje u pređašnje stanje, ali je Opštinski sud u Kragujevcu doneo rešenje P. 861/02 od 3. jula 2007. godine kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje, a presuda tog suda P. 861/02 od 30. avgusta 2006. godine stavlja van snage. Na narednom ročištu, održanom 19. jula 2007. godine, parnični sud je doneo rešenje kojim je opozvao svoje rešenje od 3. jula 2007. godine kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje i stavlja van snage presuda od 30. avgusta 2006. godine.

Okružni sud u Kragujevcu, rešavajući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 861/02 od 30. avgusta 2006. godine, doneo je rešenje Gž. 601/07 od 13. novembra 2007. godine, kojim je ukinuo označenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 898/07. Opštinski sud u Kragujevcu je, do donošenja rešenja da se tužba smatra povučenom, zakazao deset ročišta, od kojih je šest održano. Ročište zakazano za 4. mart 2009. godine, kome su pristupili i tužilac i njegov punomoćnik, nije održano, već je novo ročište zakazano za 22. april 2009. godine, a prisutni su usmeno pozvani na to ročište. Na ročište od 22. aprila 2009. godine nijedna parnična stranka nije pristupila, iako su obe bile uredno pozvane, te je sud doneo osporeno rešenje P. 898/07 od 22. aprila 2 009. godine, kojim se utvrđuje da je tužba tužioca u ovoj pravnoj stvari povučena, uz pouku da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka rešenja.

Tužilac je 30. aprila 2009. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, navodeći da na ročište nije pristupio greškom, smatrajući da se radi o nekom drugom predmetu. Opštinski sud u Kragujevcu je, nakon što je 16. juna 2009. godine održao ročište po ovom predlogu, doneo osporeno rešenje P. 898/07 od 22. juna 2009. godine, kojim je odbacio predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, kao neuredan.

Protiv ovog rešenja tužilac je izjavio žalbu, koja je osporenim rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 308/09 od 22. septembra 2009. godine odbijena kao neosnovana, te je rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 898/07 od 22. juna 2009. godine potvrđeno.

Vrhovni kasacioni sud, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv označenog drugostepenog rešenja, doneo je osporeno rešenje Rev.II 1750/10 od 2. septembra 2010. godine, kojom je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv rešenja Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 308/09 od 22. septembra 2009. godine, uz obrazloženje da, prema odredbi člana 412. stav 1. Zakona o parničnom postupku, stranke mogu izjaviti reviziju protiv drugostepenog rešenja kojim je postupak pravnosnažno završen, a budući da se odlukom o vraćanju u pređašnje stanje pravnosnažno ne završava postupak, to revizija tužioca protiv drugostepenog rešenja kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbacivanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje nije dozvoljena.

U međuvremenu, u postupku odlučivanja o troškovima postupka po zahtevu tuženog od 9. novembra 2009. godine, Opštinski sud u Kragujevcu je doneo rešenje P. 898/07 od 2. decembra 2009. godine, kojim je obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 162.000 dinara. Ovo rešenje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gž.I 32/10 od 14. aprila 2010. godine, donetim u postupku po žalbi tužioca, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Osnovni sud u Kragujevcu je u ponovnom postupku doneo rešenje P. 6511/10 od 8. marta 2011. godine, kojim je obavezao tužioca da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 151.500 dinara. Viši sud u Kragujevcu je, rešavajući o žalbi tužioca, rešenjem Gž.I 89/11 od 20. juna 2011. godine, preinačio rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu P. 6511/10 od 8. marta 2011. godine, odbio zahtev tuženog za naknadu troškova, jer je istaknut nakon zakonom propisanog roka i obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova postupka, isplati iznos od 30.000 dinara. Ovo rešenje dostavljeno je parničnim strankama 7, odnosno 11. jula 2011. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se takođe primenjivao u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova; da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako u ovom zakonu nije određeno da žalba nije dozvoljena (član 385. stav 1.); da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen (član 412. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu 26. maja 1998. godine, do donošenja rešenja Višeg suda u Kragujevcu je Gž.I 89/11 od 20. juna 2011. godine, kojim je konačno odlučeno o troškovima postupka, trajao 13 godina, s tim da je o tužbi odlučeno nakon nepunih 11 godina, pravnosnažnošću rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu od 22. aprila 2009. godine, kojim je utvrđeno da je tužba u ovoj pravnoj stvari povučena.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe, pa do danas.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je tužbeni zahtev u osporenom parničnom postupku bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je tim zahtevom tražen poništaj akta o prestanku radnog odnosa. Ustavni sud je ocenio i da podnosilac nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka. Takođe, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu ukupnog trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je ocenio da, pre svega, prvostepeni sud nije postupao efikasno, odnosno nije preduzeo mere kako bi se postupak, koji je u konkretnom slučaju bio hitne prirode, okončao u razumnom roku i bez odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da su obe prvostepene presude bile ukinute u postupcima po redovnom, odnosno vanrednom pravnom leku. Takođe, prvostepeni sud je tek nakon deset meseci od izjavljivanja žalbe protiv presude donete u ponovnom postupku, dostavio predmet drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi. Ustavni sud konstatuje i da je Vrhovni sud Srbije tek nakon više od godinu dana od dostavljanja spisa predmeta, doneo rešenje kojim se ukidaju prvostepena i drugostepena presuda iz razloga što je pogrešno označen tuženi. Ustavni sud ocenjuje i da je nedopustivo da postupak po zahtevu za naknadu parničnih troškova traje godinu i po dana.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete Ustavni sud je konstatovao da je taj zahtev istaknut tek podneskom od 1. decembra 2011. godine, a da je podnosilac rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž. 89/11 od 20. juna 2011. godine, kojim je okončan predmetni panični postupak primio 11. jula 2011. godine. S obzirom na to da je ovaj zahtev istaknut po proteku roka iz člana 84. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud taj zahtev nije ni razmatrao. Stoga je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

6. U pogledu dela ustavne žalbe kojim se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 1750/10 od 2. septembra 2010. godine, kojim je odbačena, kao nedozvoljena, revizija podnosioca izjavljena protiv pravnosnažnog rešenja o odbacivanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje, Ustavni sud je imajući u vidu razloge ustavne žalbe, kao i obrazloženje osporenog akta, utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazali da je osporeno revizijsko rešenje doneto proizvoljnom ili arbitrernom primenom merodavnog procesnog prava. Naime, Ustavni sud još jednom ističe da je, u postupku po ustavnoj žalbi kojom se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zadatak Ustavnog suda da oceni da li je postupak koji je prethodio ustavnoj žalbi bio u celini pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, ali ne i da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim su osporena rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu P. 898/07 od 22. juna 2009. godine i Okružnog suda u Kragujevcu Gž 1. 308/09 od 22. septembra 2009. godine, kojima je pravnosnažno odbačen predlog podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje, a protiv kojih je izjavljena revizija koja je odbačena, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena. Naime, prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene odluke podnosiocu ustavne žalbe.

S obzirom na to da je Ustavni sud u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporeno drugostepeno rešenje Gž1. 308/09 dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe 6. oktobra 2009. godine, a da je ustavna žalba kojom se označena rešenja osporavaju izjavljena 1. novembra 2010. godine, dakle posle isteka roka utvrđenog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sud, to je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona.

8. Ocenjujući dopuštenost ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja Opštinskog suda u Kragujevcu P. 898/07 od 22. aprila 2009. godine, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je protiv osporenog rešenja podnosilac ustavne žalbe, saglasno citiranoj odredbi člana 385. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imao pravo da izjavi žalbu, o čemu je postojala i pravna pouka na kraju rešenja, a što on nije učinio, kao i da je, saglasno odredbi člana 412. stav 1. istog zakona, mogao da izjavi i reviziju protiv drugostepenog rešenja, ukoliko bi se tim rešenjem pravnosnažno završio postupak.

Kako podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio sva Zakonom propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, takođe odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , odlučujući kao u tački 2. izreke.

9. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razumni rok u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti